„Одатле можемо научити да на свету постоје само две врсте људи: људска и нељудска врста. Обе врсте су распрострањене, продиру и увлаче се у сваку друштвену групу. Нема групе која би се састојала само од једних или само од других људи, па у том смислу нема чистих врста.”
- Бобан нам данас доноси најбитније, каже Петар док у радној соби пијемо јутарњу кафу а девојке имају онлајн наставу у кихињи.
- А шта је то? – питам озбиљно се замисливши да ли је могуће да нам је нешто велико нестало и да Бобан мора радног дана да запуца до нас.
- Чварци и ракија, каже Петар сав важан.
- Зашто га нема онда?! – подржавам иницијативу.
Није баш да се у карантину све сведе на иће и пиће, али се нешто мора и јести, па кад је тако, онда се трудимо да буде куваног сваки дан. Данас је среда, посан дан, девојке једу рибу, маслине и помфрит, ми неку пасту. Нисмо се баш претргли са кувањем данас, помислим, то једу и иначе средом и петком, али не изговарам гласно, не бих кавгу. Улазим у кухињу само кад нема ко, тако је и овај пут, те Пеки доминира 😊. У Хоргошу сам „девојка за све“, јер смо углавном без главног кувара, а Мајку ретко кад оптерећујем да кува. Она се овог лета бавила малинама, дрвима, цвећем, крпиле и увлачила гуму у девојачке панталоне (јер су високе и танане, па им је све у струку широко), мало ли је за 72 године? Будим се и лежем са мишљу о њој и братљевој породици. Мајка и Ката ми недостају као никад, а сама помисао да се нећемо видети ускоро физички ме повређује. Сваки дан је зовем, сваки пут ме заболе њене бриге, сваку преплачем са намером да је исплачем…
Данас завршавам и припрему за долазећу суботу у Школи српског језика и ужасно ми је жао што пропуштам још један наставни дан. Пошто је 20. новембар Светски дан детета, осмислили смо да тог дана радимо тему људска права, са акцентом на дечија права, са малима и средњима песму „Деца су украс света“, са великима да причамо о Декларацији о људским правима УНа и притом користимо књигу „Сви смо рођени слободни“. Не могу да дочекам фотографије са лица места. Сређујемо заједно и два нова клипа која су нам снимили и послали наши дивни глумци Атељеа 212 у којима читају ђацима песме српских песника и охрабрују децу да наставе са учењем српског језика. Имам толико идеја шта бисмо и како бисмо све наставу могли учинити занимљивом, да не знам одакле да почнем, а ова корона ме стварно више нервира, јер нам због мера нико из Србије не може доћи…. Идемо на кров!
Поподне је уобичајено, а у 18.00 часова почиње онлајн конференција „Св. краљица Јелена Анжујска као спона између ситока и запада – некад и сад“ са дивним предавачима: др Јеленом Ердељан и др Растком Јовићем. Не знам шта ми је лепше, да ли сам осећај да смо се окупили око једне овако дивне теме, због светитељке чије име доделисмо нашој организацији, да ли због почетка активности, дивних људи који учествују о свему овоме, подршци са разних страна да истрајемо у намери да промовишемо српску културу и оплеменимо живот наше заједнице на Малти, а опет и одржавамо везе са матицом или због свега овога заједно – не знам, а није ни важно. Хвала Ти, Боже, Ти знаш! Препуштам се току и течем као река…
Помало пишем пре неку годину започети роман о мојим прецима у јужној Мађарској и њиховом оптирању за КСХС, размишљам о идентитету и ономе шта је њих пре 100 година мучило и тиштало и не могу да се отмем утиску да правим паралеле и закључке типа: ништа ново у историји српској. Историји малог, намученог народа (а који такав то није) на ветрометини историје. Многе ствари су ми јасније откако сам отишла из Србије, многе су остале непромењене (као нпр. то да свој идентите треба црпети у Христу а не у народу, шта је на конференцији Растко лепо објаснио), многе слутње су потврђене. Но, једно је сигурно, да своју децу васпитавам најпре да знају ко су и шта су, одакле су, да познају добро своје, али да туђе уважавају и поштују. Нема омаловажавања других, поређења са циљем да покажемо да смо бољи или гори, једноставно: упознај себе самог и све ће ти бити јасно. Другачије не умем, нити хоћу. Танић ми рече ономад у Београду како познаје неколицину нас из Војводине и да смо сви „ћириличари“. Замислила сам се над тим истог тренутка, а с времена на време ме поново спопадне иста мисао. Ја јесам и ћирилици и латиница, и хришћанка и Српкиња, и старомодна жена у модерном свету, па и модерна жена у ненормалном свету, и не покушавам да се представим другачије, јер је то немогуће пред Богом. Он нас види управо онакве какви смо, а људи ће нас увек видети очима из своје главе и ту нема утицаја нити сугестија, ћирилице и/или латинице, модерног или старомодног. Одувек сам се сматрала патриотом, па чак и сада, када живим далеко од родне груде, а своју улогу у свету сагледавам, или барем настојим да је сагледам, много шире. Чак изнад сопствене патње и трпљења, управо због својих одлука… Куд сад одох, куд ме одведоше мисли, време је за спавање…
Пеки је девојке сместио у кревет, чекају ме да се ушушкамо, помолимо, захвалимо за данашњи дан, поменемо „уснуле са надом на Васкрсење и живот вечни“. Пуна сам неке лепоте и сузе ми иду од милине која ми растаче груди, слушамо духовне песме на неколико језика а речи једне ми се, једноставно, спајају са душом и певајући престајем/постајем да јесам :
„Моли за све вјерне, за обитељ свету
Мир у мојој души, мир у цјелом свјету
Мир од Источника сунчанијех зрака
Василије Свети, поносе монаха…“
