Трудимо се да не вичемо на нашу децу, као и већина родитеља. Успева нам, углавном. У супротном, о’ма се извинемо и то се лепо прихвати и врати истом мером. Не викање, него извињење. Добро, понекад и дрекну једна на другу, на нас веома ретко. После тога пева се са осмехом песмица: „Мир, мир мир…“ (чији крај посебно волем: „Купус и печење, слатко помирење“). Свако вече пред спавање нас двоје анализирамо дан, тј. наше родитељско понашање: шта је било добро, шта није, шта ћемо исправити да следећи пут буде још боље и тако. Сматрамо да је најважније да смо свесни сваког тренутка који проводимо са девојкама и да ће наше данашње понашање бити њихово сутрадан. И стварно је тако. Тек кад дете проговори, родитељи чују себе кроз њега. Наравно, ако слушају.
Наше девојке се играју углавном саме. Поделе играчке и улоге и крене нека лепа прича. Тако сазнамо шта је било у школи, ко је коме узео играчку, ко је кога гурнуо у школском дворишту па му је мис Џулија рекла: “Timeout! Go inside!”, али и неке наше речи типа: „Јао, какав сте швајнерај направиле од собе!“ Кхм, кхм, кхм…
Пре неко вече играју се њих две у кревету док таја припрема млеко а моја маленкост распрема собу и слуша, да не кажем прислушкује, како се играју. Прича се одвија на енглеском, тема је припрема за спавање а главне улоге имају танананаааааа: Миника Пинк, Миника Ред и Миника Мала. Тако се оне зову. Најпре се јунакиње игре спремају за купањац, па се пева песмица на немачком „Eins, zwei, Polizei…“ и на крају нико не оде у кревет, већ почеше неку нову тему која никако није нагињала ка спуштању енергије пред спавање .
„Стигло млеко!“ весело ће таја.
Игнор.
„Мачке, хајде да попиејте млеко, мац, мац, мац!“ покушава да буде занимљив.
Игнор и даље.
„Девојке, молим вас хајдете да попијете млеко, па да читамо заједно причу за лаку ноћ!“ сада је већ озбиљан.
„Everybody неће пије млеко!“ дрекну Василиса и настави са игром као да се ништа није десило.
Погледасмо се ћутке. Ефекат постигнут, добила је на времену, а ми тему за касније „заседање“.
