У нашој кући телевизија се не гледа од 2012. године. Тада смо изнели стари телевизор из стана и никада нисмо купили нови. Ако би нас нека емисија, серија или филм занимали, потражили бисмо смо их на интернету. Одлучили смо да тако буде и када смо добили близнакиње. Живимо у изнајмљеном, намештеном стану, у којем постоји телевизор, а служи нам да на њега пребацимо неки дугометражни цртани филм, или нешто наше. Девојчице уживају у комплетном угођају са кокицама и неизбежним ћебенцетом, држећи нечију руку за сваки случај. Уживамо и ми.
Евровизију не пратимо. Нема неког посебног разлога. Једноставно нас не занима. Ни ове године нисмо нешто обраћали пажњу док наше шестогодишње ћерке нису дошле из школе певајући нешто шта није дечија песмица.
- Мама, то је Дест’ни! И ми сви у школи желимо да она победи за викенд!
Одем на нет, преслушам, питам успут и евровизијског експерта Танића шта мисли о дотичној (и покајах се кад ми стиже одговор 😊), али преслушах и још понеког представника/цу и закључих да ми је француска песма најсимпатичнија. Онда мало истражих о њој и VOILA! Ето теме о очувању идентитета, језику, животу изван матице (јер сам убеђена да ако човек не зна ко је и шта је, ако не прихвата и не познаје културу одакле потиче и ако је, на крају крајева, не воли и не поштује, не може ни прихватити а ни волети туђу. Посебно ако живи у расејању и свакодневно се среће са многобројиним другима и другачијима. То се све понесе из породице, нема сумње.) Ето прилике да унесемо смисао у тему Евровизија, порадовах се наивно, дечије.
- Девојке, да ли ви знате да и Србија има своје представнице на Евровизији?
- Знамо, али ми желимо да победи Малта! – добих прецизан одговор. Но, не одустајем:
- То је лепо. Него, знате ли да је представница Француске по оцу Српкиња, која је одрасла у Франциској, као што ви сад растете на Малти, и да представља ту земљу…
- Мама, то сад нема везе, ми хоћемо да победи Малта.
- А да ли неко у вашем одељењу жели да победи земља из које он долази?
- Гејбријел! Он је и плесао кад је учитељица пустила његову песму, али сви ми ипак хоћемо да победи Малта!
Ту ја одустанем од даљих објашњавања, честитам у себи Гејбријелу на ставу и помислих како није тренутак за даљу причу. Видех да је учитељица на фејсбук поставила кратак клип како цело одељење гледа представнике свих земаља из којих долазе ученици, а има их барем 6, плус Малта. Помислих како је то лепо, али ми се и даље не свиђа идеја да у школи уче о Евровизији, али шта сад… На сву срећу нису знале које вече је финале, иначе бисмо морали да пратимо како знамо и умемо. У недељу се пробудисмо зором и прва мисао ми је била синоћни шоу, који нисам гледала, али подсвест ради пуном паром. Кажем Петру да погледа ко је победио док будим девојке песмом „оне Дест’ни“.
Васка устаје и плеше, зна и неке кораке. Кира сањиво пита ко је победио.
- Гејбријелова песма – кажем кратко и равнодушно, а Кира удари у плач.
Неутешно је плакала неко време, не дајући никоме да је грли. Једва је умирисмо. Татко је већ почео да пише мејл учитељици, све севајући очима. Ја бејах мало прибранија, те сам сат времена причала како је то само такмичење и како је ипак најважније учестовати, како га има и следеће године, како је ту било одувек дииииивних наступа и кренем да пуштам оно мало песама за које знам да су биле икада презентоване. Сетих се Молитве, Ланета, оне симпатичне Немице, Тота Кутуња сам прећутала. Гледале су са интересовањем. То је због овог острва, помислих, заразно је све то са Евровизијом… Још ћемо се ми ћерати…
- Да знате да се свима свиђа она српска песма коју ти и тата не волите – рекоше нам када смо већ кренули, а да се нас двоје ни једном речју нисмо изјаснили о „њима трима“.
На путу до цркве Кира је направила поруку за Дест’ни, притом се добрано ижврљала тамним фломастером по ногама и белим хеланкама: „Dear Destiny, I am very sad that you did not win. Good luck next time! From Kiki and Titi. Love you, Destini!
Тако падоше прве сузе у нашој породици због Евровизије, а ми ни телевизију не гледамо. Што би каз’ли: нит лук јели, нит лук мирисали. Нема бега од телевизије докле год живимо у истом простору са другима и другачијима. И то је добро. То треба прихватити и наставити причати, причати, причати…
Мај, 2021.
