Нисам за то да деца спавају са нама. Наравно, увек има изузетних ситуација и тада немам никаквих ограничења, тада све може. Под тим подразумевам: болести, зачепљен нос или кашаљ, температуру, шта за последицу има то да буде једна другу и онда су нам јутра њањава и нервозна, дани несипавани и напорни.
„Мамаааааааааааа!“ пробуди ме нечији гласић из најдубљих дубина сна у које сам, чини ми се, пре секунд утонула. Устајем и одбауљам у собу наспрам наше. Врата на обе собе су широм отворена, светло у ходнику пригушено, тек толико да не би дошло до повреда родитеља по мраку. (Да, правило је да устаје онај кога зову, а Богу хвала, никад то није увек исти родитељ. Од чега то зависи, нисмо никада установили, али смо много захвални на томе.) Схватам да се неко преврће по кревету, да нешто није у реду. Схватим да је то Васка и да је она звала мало пре. Понудим ношу. Прихвата. После тога узмем је у наручје „као бебу“, то јако обе воле, мало подржим, љубим у чело, миришем јој косу, привијам уз себе и кад помислим да се умирила спустим је полако у кревет и сачекам који тренутак. Не помера се. Кренем назад у оне поменуте дубине…
„Мамаааааааа…“, опет исти позив.
„Ту, сам, хајде спавај, све је добро…“, шапућем, покушавам да је умирим. Нешто мрмља, не разумем је, преврће се, ако то потраје прети опасност да се и друго телашце покрене, па предложих:
„Хоћеш ли да те носим код нас?“ и само што изустих она скочи као у сред бела дана, зграби свој јастук обема шакама и потпуно свесно ми рече:
„Да, носи ме код нас!“
„Код нас“ је заспала истог момента када је спустила главицу на јастук и није се померила до јутра, тј. док је нисмо пробудили за школицу.
