Мајка

Остала су још два дана до поновног растанка. Бежим од размишљања о томе. Имам доста посла и то ми је спас. Само да тај дан прође, после ћу лако, храбрим себе. Доручкујемо ћутке. После тога избегавамо се вешто, свака седи у својој соби, ја радим, она као чита… Шта више има да се каже? Расплакала бих се ако отворим уста да нешто, као, паметно кажем. Од погледа бих пресвисла. Зато ћутим и гутам. Ћути и она. Пакујем је ћутке, не даје ми никакве инструкције, разумемо се. Ех, кад би увек овако било, или да је увек овако било, мислим се. Поподне одлазимо у вртић по девојчице, ћутке такође. Њих две су раздрагане и кикоћу се у колицима, играју неку њихову игру коју овај пут ни не покушавам да растумачим. Немо их посматрам. Плашим се да ћу заплакати ако им нешто кажем. Гурам колица и срећна сам што тренутно имам нешто да радим. Не идемо у паркић, јер дува ветар, већ право кући. Имам часове и поподне, добро је, тешим се. На улазу у зграду Кира показује прстићем у небо:
„АвиОн, мама! Иде код бака Јајке!“
„Да, оде“, кажем тихо.
„Баба Јајка, хајдемо сутра у Когош!“ предлаже Васка а ја се распадам у прах.
„Хоћемо, сутра у петак“, каже баба шаљиво као и увек, али овај пут не могу да се насмејем.
Не волим растанке. Никако да научим да их посматрам као почетак сусрета. То се учи, а ја ту лекцију нешто предуго учим. Или је то мало теже научити када су Мајке у питању?

viber image

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *