Има људи са којима се не виђам често, нити дописујем, а искрена да будем, ни не сетим их се често, али они су ипак, некако, свеприсутни у мом животу. Но, кад дође час физичког сусрета, ништа им не морам објашњавати, они све знају и све разумеју. Захвална сам што имам такве људе још увек, у овим зрелим годинама и под новонасталим околоностима, кад човек више нити жели, нити може, а свакако нема ни времена да га губи са онима који му не леже. Једини „проблем“ који имам кад се са тим блиским душама сретнем је тај што се још више упијемо, па су још присутнији него икада, па још више боли раздвојеност…
Са Маром сам се дружила веома ретко и недовољно, иако смо се одувек добро разумеле и много волеле. Познајемо се из земунске црквене заједнице, одакле је и велики број људи које познајем и са којим сам се дружила у Србији. Нас две смо биле једна другој одлично друштво за концерте, позориште и кафенисање. Сваки сусрет био је мали празник на којем смо размењивале лепе мисли које нам се дешавају, а о мање лепим нисмо причале. Сваки сусрет био је свечаност, и то од оних свечаности на које се без броша не иде и на којима се очи увек светлуцају од суза. Сећам се таквих суза када сам јој уз једну јесењу кафу рекла да смо трудни и да носимо близанце, као и каснијих суза, када сам јој рекла да се селимо из Србије. Различите сузе, а опет су исто говориле.
„Купили смо карте за сајам у Амстердаму. Одлазим у понедељак ујутру и враћам се у петак око 15. Долазим право кући. Хоћеш ли моћи сама? Позови неког да ти се нађе…“
„Наравно да могу сама“, рекох као из топа.
Даље речи није чуо. Моја деца, мој проблем, помислих механички. Откако сам сазнала да ћу имати близанце, било ми је јасно да ће ми стално требати помоћ. (Поготову што сам остала сама месец дана након што сазнадосмо радосну вест.) Касније се то и потврдило: две руке су увек фалиле, ма колико људи да је било око мене. Била сам и приморана и спремна да тражим и примим помоћ. Многи су се нудили несебично и „ускакали“ на разне начине да помогну. Био је то велики изазов за све актере, школа онолика. Но, изгурах, као што сам знала да ћу и тих пет дана да изгурам. Ма нема везе, све ће бити добро, завршавам монолг у глави и живим даље. Ако се сад упустим у разговор са самом собом, одох унедоглед…
Неколико дана након тога стиже честитка за славу од Маре:
„Максимовићи, срећна слава! Како сте, где сте? Треба ли нека испомоћ!?“
„Хвала, драга наша Маро! Добро смо, на Малти смо, славимо данас! Па кад већ питаш, треба. П иде на пут и било би супер да ми се неко нађе…“ То сам рекла потпуно опуштено и искрено, без сувишних емоција, преиспитивања, даљих питања.
„Кад је то и шта то значи?“
„Аранжман би био у 3. седмици новембра а Петар је од пон до пет на путу. Трошкове смештаја и хране сноси организатор. Обавезне активности само после 16х, кад се девојке врате из вртића, па док не легну, око 20.30, после тога, билатерални разговори са домаћицом уз неко винце и мезе. Искрено, више требаш мени него њима, тј. са њима могу све сама, али са собом не баш увек… Иначе, радим цело пре подне, тако да би имала доста слободног времена за разгледање Острва.“
„Организаторка, нема шта… Добро. Да видим за карту и питам „газду“, па ти јављам… А што се тиче разгледања, то је само камен, а камен ко камен, ниђе он неће, ја сам жељна нас, камена има на све стране. Нисмо се виделе од јануара…“
После неколико дана.
„Јелка, види, могу да дођем. Свиђа ми се и програм. Једва чекам тај део увече, па да ме онако „немачки“, али топло сестрински, испреслишаваш. И реци, да понесем шал или шорц, тј. какво је време? Овде зазимело увелико.“
„Дивно! Хвала Богу, хвала Ти! Време је лепо. Преко дана ти треба кратак рукав, јутра и вечери прохладне. Нека танка јаша, марама око врата обавезна, све остало имам ја. И молим те, без броша на Малту не крећи, хахаха! У недељу стижеш?“
„У недељу поподне, таман на кафу и мехку. За брош не брини, хахаха!“
„Макииииииииииииииииииииииииииииииииииииии!!! Хвала до Неба! Него, имам за тебе теренски посао који треба да обавиш пре него дођеш: Да се видиш са Ацом, Нелом, Светланом и мојом кумом, да обавиш све неопходне разговоре, да ми после све лепо реферишеш. Не могу да их похватам никако, свашта им се нешто дешава, ја необавештена и далеко, а све ме занима.“
И тако оде Петар у Амстердам а Мара на Малту. Наше девојке је одмах прозваше Ивана, јер смо са једном Иваном имали слична дружења и у Србији и на Малти, и једва их убедисмо да је она Мара а не Ивана. Додуше, по духу су исте, то деци није промакло, обе смо прихватили као тетке најрођеније, обе црнке, веселе и насмејане. Деца све знају, а да то ни не знају, матори увек мисле да све знају. Након што смо их убедили како се зове нова тетка, постала је МаВа. Мара је тетка од искуства. Она тетка која још увек нема своју децу али има троје „теткине деце“ и све већ зна: кад да прискочи у помоћ и кад да се повуче, кад да нешто каже, или кад да се прави да ништа није чула. Иако сам и сама била прво тетка, па тек много касније мама, никада нисам стекла ту вештину као Мара. Ја сам била тетка која је главна и која другачије не уме. Сад сам много захвална брату и снаји што су ме трпели такву. Катарина и Ика би ме волели свакако и свакакву, али једноставно, нисам умела другачије.
Дани са Маром су били дивни. Ујутру би се, мученица, будила са нама у 6.30 али није излазила из собе. Није хтела да смета, јер зна да сам незаустављива попут вихора у рутинским операцијама као што су свакодневни ритуали. Немогуће је било не чути нас, јер сам сама паковала храну и све што иде уз то за вртић, будила девојке неком пригодном песмицом, што није баш увек било тихо, облачила их, доносила млеко, односила ноше у купатило, обувала их и увек по нешто заборављала и враћала се. Кад бих се вратила кући, Мара је већ насмејана пила кафу у кухињи и чудила се како одмах прионем на обилан доручак, тј. како тако пуно једем. Да имам проблем са килограмима, имала би и она са мном после таквих изјава, рекох јој, али овако је све ок. Слатко се насмејасмо. Након заједничке јутарње кафе ја сам се повлачила у радну собу а Мара у своју собу или је одлазила у шетњу. Онако смирено, опуштено, на „Марин начин“, без грозничаве потребе да се „нешто“ види или да се што пре услика, или да што пре обавести свет о новоосвојеној тачки. Поподне бисмо се састајале у стану кад доведем девојке из вртића. Играмо се, гледамо цртани, вечерамо заједно а онда ја у купатило да окупам децу, а Мара у кухињу, да је распреми. То јој нисам тражила, нити бих, но, Мари човек не мора ништа да каже, са Маром све то иде некако спонтано. Кад девојке заспу, зборно место била је дневна соба, уз обавезни асесоар: винце и мезе. Тек тада почињала је главна сесија која би трајала до касно у ноћ. Све смо претресле. Сва питања, све дилеме, мало у прошлост, мало у будућност, али је тај тренутак да седимо заједно и потпуно отворено причамо био је и остао ненпроцељив, неописив, ненадокнадив. Садашњост заувек. Два преподнева смо искористиле за Валету и оближња места. Ручале у башти једног ресторана у древном граду и пиле локално вино у подне. За мене невиђени луксуз који не окусих, чини ми се, читаву вечност. Имала сам осећај да сам ја негде у гостима по први пут, осећала сам се полетно, узбуђено као на екскурзији, испуњено и безбрижно, као у девојачким данима (времену пре деце). Била сам захвална на Мари, на вртићу који моја деца воле, на Петровом службеном путу, на сунчаном новембру, на свему том од Бога датом…
