Наше девојке говоре течно и српски и енглески. У школи уче малтешки, а учитељица тврди да су доста добре у томе. Никада их нисам чула како га говоре, а кад их питам шта знају да кажу на малтешком, кажу: „Бонђу“ (добар дан) и измотавају се углавном. Немачки препознају и понеку реч знају, као и неколико песмица које често певају. (Уводом хоћу да кажем да им језици иду, да брзо капирају и да имају слуха, не знам шта се сад овако расписах…)
Дакле, не знам да ли се и код друге деце која говоре више од једног језика паралелно, као код наше често деси да замене слова, да наопако науче неку реч или је једноставно изговоре на свој начин, па тако „outfit“ буде „елфит“ и нема шансе да их исправимо. „Елфит и тачка!“ каже Василиса и ја у таквом моменту немам намеру да мењам поменути знак интерпункције. Но, понекад не попуштам, али укључим своје дипломатске способности (барем верујем да је реч о истима), па као свака мудра мама кренем разборито и трезвено.
Овај јануар смо провели у Србији, у нашем прелепом Хоргошу, те смо тамо прославили и Божић по јулијанском календару. (Да не буде забуне, славимо и онај по грегоријанском, јер живимо на Малти и трудимо се да научимо децу да своје познају а туђе поштују.) У припреме за Божић спадају и неизбежни поклони. Највише волим да одемо сви заједно у радњу и онда саме изаберу шта желе. Буде то понекад баш успешно, некад се не могу тако лако одлучити, па се и пусти нека сузица, али се ипак на крају договоримо и сви радосни изађемо напоље. Зимус је одлазак у једну суботичку радњу са дечијим играчкама био посебан, јер нису могле никако да се одлуче шта ће, али су смислиле шта ће прво, шта да оставе за други пут. Помислих, па добро, није лоша стратегија а можда и забораве. Но, потоње се не дешава. Знам ја и то, али се све нешто правим да не знам. Василиса је данима после те куповине причала о „оној мајој јисици“ коју је звала „Пингпонг“. Погледам на интернету да се информишем и схватим да је реч о розе лисици са жутом круном имена Пингфонг из неког цртаног филма који већ дуго гледају. Кажем јој да се та лисица зове: Пинкфонг, са ф у другом делу имена и нагласим цело име да ме јасно чује. Кажем и да сам проверила на интернету. К’о велим, важан податак, не причам напамет и дајем добар пример на тему провере шта причаш. Она ме игнорише и наставља по старом. Кира јој се придружује и сада сам ја мањина, а мањина бива обично надгласана… Добро. Потрудих се да ме то не тангира али желим да не бркају ту „јисицу“ са речи пинг-понг, коју тек треба да науче. Једног лепог јутра, док смо се возиле ка суботичкој Саборној цркви, покушах смирено и разборито да објасним. Слушале су ме, а слушала ме је и Мајка, која сматра претераним моја језичка брушења и изразом лица показивала тај став.
- Мама, можемо ли посје мојим те да идемо и купимо Пингпонг? – пита Василиса лепо и културно.
- Љубави, можемо, ако она радња ради, купићемо је, али хоћу да ме сада добро саслушате. Та лисица се зове ПИНКФОНГ. Значи, п као тата Петар а ф као фиш, а не два пута п. Не знам зашто нећете то да чујете и зашто нећете да ме послушате. Па ваљда знам да читам и ваљда сам и ја некада у праву… – Ово потоње кажем помало очајнички, шта мојој Мајци изазове неки осмех у стилу: „Е, сад ћеш да чујеш како си у праву“ и у моменту ми скочи живац, што би каз’ли.
- Добјо мама, у једу – почиње Васка сва разумна, сталожена и велика – ти си у пјаву, аји ми ћемо да је зовемо како ми хоћемо. У једу?
Драмска пауза је потрајала, баба Јајка је праснула у смех, а ја сам се трудила да останем сталожена и без икаквих речи и мисли. Потпуно празног хода у глави. „Мислићу о томе други пут“, помислих и одврнух радио.
Јануара, 2020.
