Деда Аксентије је био столар. Мој Отац столар-тапетар (тапетар значи: кад би направио кревет или фотељу, сео би за машину Мирну и сашио и мебл и јастуке и све што иде уз то), рођени брат је столар, и једна рођак Неша. Јабланови су некако окренути обради дрвета. Памтим да је Отац правио намештај и за нас, а не само муштеријама, како то обично бива са занатлијама, и да је увек све фарбао у „тамно махагони“. Та боја ми се урезала у мозак и увек сам је везивала уз рукотворине од дрвета. Прво сам то прихватила као нешто најнормалније. Онда ми се наједном више није свиђала, али нисам имала у глави неку другу. Трагајући за том „неком новом природном бојом за дрво“ под у првој соби коју смо Петар и ја реновирали, сада већ давне 2001, офарбали смо у плаво. Лепа нека плава, као океан. Временом смо сређивали разне станове и фарбали свакојаке дрвене комаде намештаја, ја све трагајући за „том неком бојом“, а Петар све ме подржавајући у томе трагању. У последњем београдском стану већи део намештаја био је од дрвета али у две боје: светлој и тамној. Сећам се, када је Ката први пут била код нас и осмотрила ентеријер, стручно га је оценила оштрим оком шестогошишњег детета из столарске куће: „Тетка, ти баш имаш неки дрвенкасти укус.“
Након океанско плаве, заљубих се у белу. Бели ентеријер ме је опчинио, и та опчињеност још увек траје. Када смо почели да обнављамо нашу хоргошку Кућу, одлучила сам да дрво фарбамо безбојним лаком и да све што може да остане у природној боји, остане, а све што не може – постане бело. Тако и би: спаваћа соба је бела од пода до плафона, рестаурирани креденац у трпезарији је беличаст, врата бела, кухиња у боји дрвета и тако редом… У међувремену сам из београдског стана донела клупу и сто, који су нам стајали на тераси и служили нас годинама, као и гомилу других „дрвенкастих“ ствари. Када смо их купили, били су махагони боје. Добро, нека, мислила сам тада, нешто су ми баш „легли“ па сам их купила, али првом приликом кад их будем фарбала, постаће бели. Та прилика је ово лето, јер су се и они преселили у Хоргош, као и гомила других дрвених ствари. Јутрос, сабајле, поранила Аница, и кренула да фарба и све ме неке мисли опхрвале, сва сам нешто плачљива: па детињство, па Мајданпек, па Параћин, па баба Вида, па Тата, па деда… и као резултат – клупа и сто добише ново рухо: „тамно махагони“…
Не сећам се ни ко је од нас двоје, а ни када, купио ту фарбу, само знам да је за дрво, некако најлепше да буде у природној боји, можда баш у овој.
