Човечица

Попут дрвета је

Са коренима

Који сежу до стена

Са разгранатом крошњом

Која стреми у висине

А стабло у ширине

Не уме да отера

Незване госте

Већ их пушта

Да се шепуре на лишћу

Скакућу јој по гранама

Пузе уз стабло

Попут барке на пучини

Која одолева ветровима

И времену

Некад се повије

Некад се скоро пркосно укрути

Иако зна да је боље

Препустити се

И тако о(п)стати

Попут стеновите обале 

О коју ударају морски таласи

Остављајући траг од пене и соли

Не би ли је глачали

Обликовали

Биће у Бићу је

Омеђено костима кожом и косом

Са свом слободом

Да отпутује куд пожели

А истовремено остане

Ту где је

У себи

Сама

Своја

Сва

Човечица

Фебруар, 2019.