Откако смо добили децу живот нам се много променио и успорио, а пресељење на Малту је целу ту промену још више зачинило. Водимо „један живот миран, тих“, како каже песма (без картања, но, са понеким стихом) и веома нам прија. Свакоме на другачији начин. Дани нам углавном личе једни на друге али су нам лепи и опуштени. Нула стреса. Уљуљкани смо у овој медитеранској „лаганици“, а времена за себе имамо више него икада у животу, и добро се носимо са тим. Није ни то једноставно, како би се могло помислити, ако ме разумете шта желим рећи. Очас посла се погуби човек у свој тој опуштености и лакоћи. Поготову радна седмица нема много узбуђења, ако не рачунамо на родитељско узбуђење кад гледамо како расту и напредују наша паметна и добра деца, а Петрове ћерке. Викендима успемо да се видимо са драгим људима који живе на северу Острва, да обиђемо неко место које још не видесмо, барем нас три (Петар је више-мање због природе посла све обишао), а чим отопли, крећемо да посећујемо плажу/е скоро сваки дан. Иако је ово мало острво, саобраћајнице су веома лоше а број возила веома велик, те су гужве честе и не мили нам се да се нешто возикамо, док са задњег седишта чујемо узбуну. Дозирамо излете и с радошћу очекујемо промену ситуације. (Та порашће и та деца једаред, је л’ те?)
Иако нам лето још увек није дошло (читај: носимо дуге рукаве, понекад капе и јакне због ветра и не сунчамо се), одлучили смо да кренемо у обилазак континенталног дела овог нашег камена на којем живимо. Петров клијент Паул, запослен као управник једне од малог броја органских фарми на Малти, предложио је давних дана да породично посетимо фарму на којој ради. Фарма је заправо комбинација пластеника, винограда, маслињака и поља јагода, са по неком домаћом животињом, у малтешкој равници, недалеко од места Мџар (https://vincentecoestate.com/). Ништа превелико, таман довољно, каже Паул. Тата Пера нам је често доносио плодове са поменутог поља, спремао укусна јела, која ми велики заливасмо Пауловим вином боје ћилибара (једна од мојих боја из детињства), али је дошло време све поменуто да се уживо види и доживи. Девојке су биле веома усхићене, јер су очекивале фарму као у песмици „Оld Мacdonald had a farm“, шта смо схватили, тек када смо их чули како певају док обувају патике. Упс! Грешка у корацима (?) Покушали смо да објаснимо шта смо хтели да кажемо, али на крају пустисмо да се саме увере шта све може да буде „фарма“.
Дан је најпре обећавао, а онда су се облици рзиграли по небу и било је час мрачно, час светло, но, били смо одлучни у намери да дан проведемо напољу. Тачније, део дана. Обукли смо се као за зимски дан на Малти и кренули ка средишту острва. Иначе, ово је доба године када је Малта још увек зелена, када има жутог цвећа на све стране и када је јечам у фази „само што не сазри“. Многима овде омиљено доба године. Ја се радујем лету, али знам да ћу његову највећу „раскош“ провести у Хоргошу, па је разумљива та моја радост. Малтежани, чини ми се, не љубе сунце претерано, као ни већина странаца којa на Малти живи…
Када смо стигли на циљ нашег пута, најпре смо обишли прелепу стару кућу која је пренамењена у мали хотел за свега неколико гостију. Прастара, од жућкастог камена саграђена, мрачна и хладна али одлична за врело лето, са огромним старинским намештајем од дрвета и плавим вратима и прозорима подсећала је на неку кућу, тамо, негдје у брдима Истре, коју сам видела на једној разгледници код Старе Мајке у витрини пре 20 година. У кухињи је једна љубазна жена припремала намирнице за час кувања, те смо само прелетели по кући. Да се Петар питао, остао би у тој кухињи и преузео микрофон од предавача, али су девојке биле исувише узбуђене да виде све и то одмах, а ја утекла из кухиње брзином муње. Кренули смо најпре у стакленик где се гаји, како наше ћерке кажу, бејбидајз (бејби парадајз, мали парадајз, чери парадајз, како ко воле).
Пут је водио поред винограда са једне и кактуса и палми са друге стране. Збуњујуће за неке мозгове, али издржало се. Лепо и помало дивље поље мирисало је на разне биљке, а како је дувао ветар, није преовладавао један мирис, већ су се мешали разни. Права чаролија…
Стакленик је мали али пун преукусног парадајза, који се може јести чим се убере. То сам последњи пут радила прошлог лета у Љиљиној башти у Хоргошу, јер знам да не користи ништа од хемије и да башту узгаја по систему „Божпомози“.
Када смо лепо фруштуковали, кренули смо ка пољима јагода а успут обишли 10 прелепих паса и 100 истоветних кока, које су трчкарале по дворишту. Осећала сам се као у Хоргошу.
Девојке су одмах питале да нахране коке и хтеле да скупљају јаја, али је Паул напоменуо да су сва јаја уанпред договорена и да ће им то дозволити следећи пут. Добро смо прошли, и храњење је било забавно. Следећа станица је било поље јагода које се такође могу одмах јести. Дечију радост смо делили и ми и пас Фенек, који је прескакао и леје јагода и нас.
Пут нас је даље водио до старих маслина, простора где долазе школска деца на излете, поред огромних статуа и натписа разне симболике, па ко разуме – схватиће😊. Мени се највише допала удобна фотеља на сред ливаде, и да је време било лепше, замолила бих породицу да ме остави ту и дође сутра по мене и понудила све могуће и немогуће заузврат, али киша ме је одвратила. Пошто ништа не изговорих гласно, имам кеца у рукаву за следећи пут.
У повратку смо посетили и продавницу, где се продају и производи са фарме, али и други органски производи из целог света. Неки су се бавили поново јагодама а неки смо гледали заљубљено у млади виноград и замишљали један исти такав нешто северније у широј равници…
Недеља нам је почела стандардно: Литургија у цркви Св. Николе у Валети, коју нам браћа гркокатолици с љубављу уступају на коришћење. (Иначе, међурелигијски живот на Малти има веома леп развој, о чему ће бити више речи у неком од наредних текстова.) После богослужења и кафе у цркви, кренули смо на кафу поред мора, па на рођендан код кума Василија. Наш кум Васа живи мултикултурализам у сваком смислу, шта ме посебно радује и надахњује. По оцу је Албанац, по мајци Србин, по рођењу Црногорац, одрастао је у Црној Гори, а живи са Филипинком. Прави је домаћин који воли да угости а не зна се ко боље кува: он или Кума, ко боље спрема рибу, завија сарме и од најчуднијих делова животиња уме да направи чорбу. Њихова кућа је Дом пун љубави, смеха и разних мириса у којој је свако славље посебно и има дух универзалности. Гости су углавном са свих страна, како и ред налаже, чује се разноразна музика, језици, а смех и шала су неизбежни, па кад човек оде кући после једне такве гозбе, смешка се, онако за себе, барем још два цела дана. Овај пут смо славили Кумов рођендан, а пошто је време пред оба Ускрса, спремало се углавном посно, мада је Kум човек широких схватања, па је спремао и месо, чему су се деца посебно радовала. Кум је врсни риболовац, те је набавио невероватно укусну рибу, коју је спремао на разне начине, да смо и ми који је не једемо радо били фасцинирани.
Поред нас из Србије, били су гости из Гане и са Филипина. Ми смо дошли први, а Филипинци последњи. Не знам колико их је било, али су се лепо сви сместили око трпезе и у дневној соби, начичкани једни поред других, весело црвкутали и смејали се. Реко би човек: весео неки народ, заиста. Наше девојке већ познају неке од Филипинки, па су биле у наручју тих прелепих и насмејаних жена, сјајнe koже и косе, којима није било тешко да после напорног радног дана, јер сви они раде скоро без слободних дана, певају са децом и играју се којечега. Атмосфера пуна радости и неке невероватне енергије испуњавала је стару малтешку кућу од пода до високих плафона, а ја сам била ганута као када у нашој Кући одзвања живот у сличном маниру. Кум и Кума су били пресрећни а Кум је понављао да му је ово најлепши рођендан у животу. Вала, и мени и Нати! Сите смо се исмејале и изиграле. Ту су били и драги Ракићи, који ускоро одлазе даље у свет, и ово је био као неки мали опроштајни скуп до следећег сусрета. Наша малтешка Тетка је неизбежна и радо виђена у Кумовој кући, а мама Мица и мали Ђоје су наша драга екипа, без које неђеља није неђеља, што би реко Кум Васа. Нажалост, немам ниједну честиту фотографију, јер сам се стално кикотала и све које сам направила су углавном за непоказивање.
Мени, некоме ко много воле свој мали ушушкани живот са покојим „бурним“ викендом, овај сусрет је био свет у малом, онакав, каквог га једино признајем и прихватам. Сусрет у пуноћи и радости пред Највећи Празник Победе Живота.
divno pišeš i živiš
Хвала, Сања! Волим, трудим се…