Поред тога што нам у овој дијаспори недостају неки драги људи из отаџбине, недостају нам, као и свим исељеницима, и разне намирнице попут беле бачке сланине, шунке, кајмака, чварака… Недавно нам је стигао пакет чварака и печенице, шта је наше девојке посебно обрадовало, па се исти једу и за доручак и за вечеру. У школу се не носе, изборисмо се некако, а по типику је ручак увек кашиком, шта установисмо одавно.
„Кики, коса ти је пуна чварака, молим те обриши руку пре него се хваташ за главу“, примећујем док салветом отресам браон груменчиће из њене косе. Кира ћути, не реагује и концентрисана бира браон комадиће, који брзо нестају у њеним устима уз сласни звук: ммммм, док јој се шака већ изгубила негде иза десног увета. Нема времена да одговори, јер се потез понавља после неприметне паузе али јој врцава сестра близнакиња прискаче у помоћ:
„Ја мисјим да је хоћела да јој коса буде чвајкава.“
Обе се кикоћу а усне и образи им се цакле. Чваркаво, нема шта!
Мај, 2019.
