Јесен у Хоргош долази постепено и неприметно. Већ негде пред Преображење – док смо још увек опијени августовским топлим вечерима и док у ситне сате седимо детиње безбрижни на трему, са чашом слатког вина са песка као кадгођ наши преци… загледани притом у звезде, голих рамена и босих ногу, слепи за растанке – Јесен се спусти са врха комшијског багрема, попут лахора, дакако здраво камуфлирана, и прошуми двориштем, тик поред наших ногу. Ни не окрзне нам прамен косе, нити заголица мачкин брк, али је ми ухватимо у том шуштању по јаром спрженој трави, и само на тренутак, услед поменуте опијености и наивности, пропустимо присенак студени у срце… Онда хитро одмахнемо главом, не би ли растерали тешки осећај и наставили утапање у занесеност летње ноћи…
Када жели да се покаже у нашем лепом селу, Јесен то уради најпре испред Музичке школе. Још док нико не види, вероватно у праскозорје, прошара крошње древних кестенова, који још увек дремају летњим сном, а онда ноншалантно пообара понеки листић, чисто да се тог јутра први пролазници или бициклисти прену из замишљености када прегазе рупичасто-шуштави зелено-браон тепих.
У тренуцима пуне раскоши, Јесен се разбашкари у порти наше мале, столетне цркве, по пијаци – углавно петком, када је иста најбогатија – по бујним крошњама дрвореда дуж главне, али и неколико споредних улица, и простре свој плашт по ситној калдрми све до железничке станице. Може се срести и на гробљу у зору, док кратким зрацима милује имена оних које зна још од преклане са њива и винограда, а који су је, због њене незгодне нарави, понекад хвалили, а врло често проклињали. Омиљено јој је, пак, ослањање на душе старих, очуваних и насељених кућа са лепим забатима и бајковитим прозорима – на којима се смеше прабабине фиранге – као и на орнаменте и украсе који се неприметно круне на напуштеним, неоплаканим и скоро потпуно заборављеним рукотворинама, неимара из давних времена… Само у тим данима можемо осетити милину јесењег сунца у потиљку, и благи мирис Тисе преко поља, којим нас Јесен части, јер је, изгледа, управо сада на врхунцу моћи…
А како одлази јесен из Хоргоша?
Не знам, јер одемо увек пре ње… образа и вратова мокрих од суза које извиру управо из оне студени, недавно пропуштене на тренутак у срце, тамо негде пред Преображење…
Септембра, 2022. године
❤️