У инат Кери Бредшо
Сањах прошле ноћи да се Кери Бредшо (да, „она” Кери) доселила у БГД. Оставила мужа и децу, (или су они оставили њу, сад већ нисам сигурна, јер као и после сваког сна, и после овог бледи утисак) и одлучила да свој мали живот мајке-списатељице-помодарке (трендсетерке, што би млади рекли), пресели у Велики Град (у позадини креће Бајагин „Град“). Пошто има довољно новаца за живот, те је понела разне платежне картице, јашта, не мора да ради за плату, већ се ангажовала у некој невладиној организацији (а где би другде са онаквим референцама, рекли би зли језици) и бави се културом и образовањем. Што би каз’ли, леба узима поштеном и стручном свету. Уууу, ту ми не би право, јер сам баш јуче писала један пројекат за наш образовно-културни центар, звани СОКЦ, и кренула у преговоре око реализације лепих догађаја, те ми, ова Керица нимало није требала. Пошто је она то што јесте, о’ма’је кренула у разне акције: постове и фотографије из њене бајне свакодневнице (у стилу „некапоцркајудушманиодмоглепогживота“) не поставља на друштвеним мрежама, као сав нормалан свет, ма нееее, она то све објављује по билбордима и аутобуским станицама, па док поменути поштен свет шеће градом, или листа ФБ, може да чита њене умотворине. Па, искрена да будем, осетила сам љубомору у стилу „па како се ја тога нисам сетила док сам живела у Велиом Граду, па да се од мене преписује?“. Друго, наша Керица и даље пише колумне (добро де, и ономад се тиме бавила) и преко својих контаката објављује их по фенси часописима (које нико нормалан не купује нити чита, осим када им неко ували са осмехом, па није ред одбити), који се финансирају из разноразних сумЉивих фондова, што би опет неки каз’ли (али се то Керице никако не тиче, јер она само ради „свој посао“) и сви јој наручују текстове и ангажују је, као да је богомдата. Треће, и најгоре, Керица оснива школу. Е, ту сам се већ увредила. „Молим?! С којим правом молићу лепо?!“, дрекнух она друга ја у сну, умало ме пробуди, све мислећи на нашу малу Школу на Камену, коју смо стварали у тешким порођајним мукама које и сад боле а која наставља са радом у окторбу, и за коју бдв. непрестано правим планове. Па шта она мисли, вели мозак моје ја, па то је тек таки пос’о, па треба ту потегнути, затегнути и стиснути петљу…али, не лези враже, сетих се, као, да Керица има одличну залеђину на БУ и да јој је сам ректор веома близак пријатељ. Е, ту сам одустала, јер није моје да се мешам у личне односе којекаквих белосветских (налетех пре неки дан на текст о љубави Павића и његове друге жене и зихер га је мој мозак линковао овде, нема друге)… Јес’ да Керица ни ономад у серији није волела да чита, тј. није читала, али је сад одједаред постала начитана и образована и све се дружи са неким финим, гламурозним светом, сви је нешто воле (барем то тако изгледа на билбордима и аутобуским станицама), носи лепу градеробу (али све су то спонзори дали, па знамо ми то све), појављује се на модним ревијама, књижевним вечерима, концертима класичне мизике искључиво, среће се свуда, једино ми у црквене кругове није пробила; е, ту сам те, лутко, чекала, немаш ти карту за ту вожњу, мисли се она ја, и некако ми би лакше (последњих неколико посета ових дана имала сам баш од најфинијег соја људи из поменуте сфере и била у сну некако поносна што се ту барем не улази тако лаХко. Добро, де, можда се може и ући, али се немре опстати дуго.)…
Пробудих се сабајле, као и обично, и помислих да у неглижеу у кантри-стилу са све чипкама ускочим у чизме, зграбим мотику и улетим у мој виноград да копам један сат и отресем са себе тескобу к’о иње, али схватих да је киша, да Тиби-бачи неће доћи и да могу мирно да попијем кафу и уживам у свом малом, тихом, суботњем јутру… Пустих радио на којем је скала заглављена на НС и живот настави да “тече у лаганом ритму”…
п.с. Не знам шта се дешава у мојој подсвести, јер сам недавно сањала и Бајагу, и све записала, али тај текст чека „стилизовање“, јер ако га Керица негде и прочита, а није сређен цакум- пакум, добићу кеца из стила, а то тек не волем.
Септембра, 2022. године
