Prolog: Petogodišnje bliznakinje Vasilisa i Kira žive na prelepom ostrvu na Mediteranu, ali svako leto provode u jednom malom selu na severu Srbije, u zelenoj ravnici, nadomak reke Tise. U prostranom dvorištu, koje je pripadalo njihovoj čukunbabi, pored starinske Kuće, u krošnji zova i duda, imaju svoju Kućicu pod drvetom sa krovnim prozorom u kojoj provode vreme. Tu i spavaju obasjane mesečinom i sjajem zvezda, a preko dana se igraju sa insektima i raznim životinjama ili drugom decom. Živeći tako sa prirodom uče kroz igru o životu, ljudima, životinjama, svetu uopšte.

Jedne božanstvene letnje večeri, dok su zrikavci u bašti imali svoj koncert a noćna frajla mirisom podržavala čaroliju njihove muzike, Vasilisa i Kira oslikavale velika su platnena krila. Devojčice su htele da vide kako je to imati krila leptira i zamolile su mamu da im ih napravi. Tako su od belog platna nastala četiri velika krila, koja su bila spojena tankom drvenom letvicom i kanapom privezana za ramena, kako bi devojčice mogle da mašu njima oponašajući leptire.

• Završićete to sutra, vreme je za spavanje – reče tata penjući se u Kućicu na drvetu.
• Gotove smo! – uzviknuše devojčice uglas.

Posle večernje toalete u Kući, vratile su se u svoju Kućicu na drvetu i legle u krevet koji se nalazio tačno ispod krovnog prozora. Nebo je bilo posuto zvezdama koje su sijale poput dragog kamenja. Svaka je imala svoju boju, veličinu i drugačiji oblik. Svaka je bila posebna i divna, kao što je baš svako dete i svaki čovek svoj i jedinstven.

• Seko, šta ćemo da čitamo? – upita Kira.
• Možda onu knjigu o leptirima. Ceo dan smo sa tatom pričale o njima, ali hajde da još jednom pročitamo onu divnu priču…

Kira je ustala da sa police doda pomenutu knjigu, ali ju je omeo neki potpuno novi zvuk spolja. Otvorila je vrata i provirila u krošnju drveta, odakle je zvuk dolazio.

• Mislim da je to sova – reče Vasilisa zevajući – čula sam danas kako mama i Olgica pričaju da se u komšiluku pojavila neka sova.
• Hm, u pravu si, ali je ne vidim, a baš bih to volela – reče Kira uporno gledajući ušuškanu u pomračinu u krošnji duda.
• Ma pusti je, ionako ćemo uskoro zaspati, a to hukanje može samo da pomogne. Hajde da čitamo o leptirima.
• U pravu si, evo me, samo da uzmem knjigu…
• Ko me to traži? – začuše glas sa praga Kućice kroz odškrinuta vrata, koja Kira nekoliko minuta pre toga nije dobro zatvorila.

Devojčice su se najpre uplašeno pogledale, Kira uskoči u krevet a onda se obe brzo pokriše pokrivačem preko glave.

• Ne bojte se, to sam ja, sova o kojoj ste pričale malo pre – reče glas i vrata se otvoriše širom. Na pragu je stajala omanja sova, krupnih očiju. Glas joj je bio smiren, staložen, perje se presijavalo na mesečini. Devojčice polako spustiše pokrivač i pogledaše ka vratima.
• Ko si ti? – upitaše uglas.
• Kažem vam, ja sam sova iz krošnje duda iznad vaše Kućice.
• Zašto si onda došla unutra kod nas?
• Čujem da me pominjete i videla sam da me je Kira tražila.
• O, pa ti si zaista pametna – obrati joj se Vasilisa ohrabreno i spusti pokrivač sa glave –  Mama kaže da ste vi sove veoma mudre ptice.
• Da, to tvrdi i Olgica. Baba Mara je rekla još i da si korisna – dodade Kira.
• Hahaha, pa to je baš lepo čuti. Hvala i njima i vama. Baba Mari ću se odužiti u zoru, tako što ću je spasiti onog velikog miša iz kokošinjca – reče sova zadovoljno i sa blagim osmehom.
• Ti loviš miševe?
• Da, i jedem ih, ne samo da ih lovim. O, pa vidim, vi ne znate puno o meni.
• Nažalost ne, osim da si „mudra“. No, sada su nam zanimljivi leptiri a ne ptice – reče Kira.
• Šta vas to toliko oduševljava kod leptira? Pitajte me nešto, isprobajte moju mudrost.
• Leptiri su baš lepi. Divnih su boja i tako nežni, kao neko leteće cveće – reče Vasilisa sva raznežena.
• Meni liče na naše slike koje slikamo vodenim bojicama – nasmeja se Kira.
• To je lepo. Vidim da imate i knjigu.
• Da, umemo i da čitamo, a i roditelji nam puno čitaju, nego imamo jedno pitanje na koje nam još niko nije odgovorio.
• Da čujem, pametnice male – reče sova blagonaklono smestivši se udobno na ogradu kreveta kod nogu devojčica, kao na neku govornicu. Odatle je mogla lepo da vidi i čuje devojčice.
• Kako to da od onako ružne gusenice, koja ceo svoj mali život jede samo zeleno lišće, postane očas posla onakav leptir sa divnim šarenim krilima, a od malih beba nastanu tako obični ljudi i to traje duuuuuuuuugooooo, a završi se bez krila, bez boja, čak i bez letenja? – u dahu postavi Titi pitanje.
• Hm, pa niste tu u pravu.
• Kako to misliš? – upitaše devojčice radoznalo.
• Sasvim sam sigurna da i od malih beba postane nešto prelepo kad porastu, samo što to možda nije uvek vidljivo golim okom kao kod leptira – poče sova. – Vidim da mi ne verujete, ali vas molim da me saslušate, sigurno ćete se na kraju složiti sa mnom. Kada je beba mala, ona pije mleko, spava i raste, onda počne da puzi, pa da hoda, pa postane dete koje trči livadom i igra se igračkama i sa drugom decom, zatim krene u školu i ima drugare koje voli, nakon toga krene u veću školu, pa se jednom i zaposli kad završi školu, neki sretnu svoju drugu polovinu, neki ne, drugi dobiju i decu, pa gaje tu decu, pa unuke i tako do kraja života. Uglavnom, to tako biva, ali ima i drugačijeg redosleda i varijacija u životu, i sve je to vredno pomena, ali sada nećemo o tome.
• Pa to sve znamo – reče Vaska pomalo razočarano.
• Strpite se malo, znam da to znate. Da, to je ono vidljivo na čoveku, malom i velikom. I to možda po vama traje predugo i nije ništa posebno. No, tu ima puno nevidljivih stvari kao što su divne osobine i lepote koje čovek stiče upravo od vremena kad je kao beba i koje prenosi na svet oko sebe kroz svoja dela, a to su dobrota, iskrenost, časnost, neustrašivost, ljubav prema svetu, nesebičnost, smejanje, radovanje, pevanje, pomaganje drugima  i briga o životinjama, slikanje divnih slika i sve ono lepo šta čini sebi i drugima…
• Misliš da je tu i kada obradujemo mamu tako što skupimo igračke i namestimo svoj krevet?
• Naravno! Kao i to kada ste vredne uškoli, kada čitate prelepe priče koje upijate kao mali sunđeri, kada pevate, trčite, kada posetite nekoga ko je bolestan ili nacrtate nešto lepo za baba Rajku i baba Natu, kada deda Maksi kažete da ga volite ili zagrlite deda Ivana jer vam je nasekao slaninice za večeru.
• Dobro, mi znamo da je sve to dobro, ali sad te više ne razumem – počeša se Kira po glavi zbunjeno.
• Pa vidite, sve lepe stvari koje deca rade od njih stvara vremenom divne ljude, a svi divni ljudi živeći na jedan lep i dostojanstven način i čineći dobra dela, ulepšavaju ovaj svet.
• Da nisi nešto pobrkala, deca su ukras sveta, kaže ona pesma iz maminog i tatinog detinjstva – nasmeja se Vaska.
• I to je tačno, ali ta deca porastu, ali što su duže deca u srcu, naročito kad postanu odrasli ljudi, to je svet lepši i bogatiji. Osim toga, uvek ima neke dece u svetu. Vi kad porastete možete i dalje biti ukras sveta, ali će biti i neke druge dece, i nekih drugih ukrasa, ako baš hoćete – nasmeja se sova na svoje završne reči.
• Dobro to shvatamo, a li šta je sa krilima? Rekla si da i ljudi mogu imati krila.
• Jesam i to je tačno. Kad god nekome pomognete ili ga na bilo koji način usrećite, kako se osećate?
• Divno! -povikaše devojčice uglas.
• E, o tome vam govorim! Taj divni osećaj vas uzdiže do nebesa i daje vam krila.
• Pa to je kao kad mama kaže da je toliko srećna i da bi mogla da poleti od sreće, pa nas onda grli, cmače i pusti muziku da plešemo i hoće sve da nam da.
• Jeste, to je to! Kada smo radosni iznutra osećamo da možemo sve i da je sve oko nas lepo i onda treba tu radost da izlijemo na ceo svet da bi postao lepši i bolji! – reče sova zaneseno raširenih krila, ali je pritom izgubila ravnotežu i pala sa kreveta, šta je nasmejalo devojčice.
• Ups, izvini što ti se smejemo, da ti pomognemo?
• Neka hvala, reče sova ustajući i nameštajući perje, nisam ja baš tako mlada, pa se ponekad zaboravim, hihihi…
• Dobro, a šta je sa bojama na ljudskim krilima radosti? – upita je Kiki.
• Pa to su sve one lepe stvari koje naučite vremenom, koje upijete očima koje vas boje iznutra i spolja kao što su boje iz prirode, divni crteži koje naslikate ili slike koje vidite, divne knjige koje pročitate, pa sve one lepe pesmice koje znate da pevate ili da odsvirate, pa sve lepe reči koje služe da uteše neko tužno srce ili ohrabre neku uplašenu dušicu. Tu je, zapravo, sve ono šta imate u sebi i oko sebe i nesebično delite sa drugima…
• Znam šta još! – uzviku Kiki – kada ne rasipamo vodu dok peremo zube, ili kada gasimo sijalicu da ne troši bespotrebno struju. Tako štitimo prirodu!
• Tako je, ili kada nosimo staklo i papir na reciklažu – dopuni je setra ushićeno.
• Uh, biće ovo duga noć – reče sova u poluglasu, ali sa ogrmnom simpatijom prema pametnim glavicama, te nastavi glasno – Svaki put kada čovek vodi računa o svojoj okolini, a tu mislim i na biljke i životinje, kao i o drugim ljudima, on postaje lepši i iznutra i spolja, i tako biva nalik najlepšem leptiru, time ulepšava ovaj svet, da skratim svoje izlaganje, to je lepota njegovih krila, to su te boje na njegovim krilima!
• Hoćeš da kažeš da je čovek stvoren od Boga da bude gospodar prirode tako što brine o njoj?
• Bogami, vidim ja da ste vi baš dobro obaveštene o svemu, ali nebeske teme ćemo ostaviti za neku drugu pticu ili životinju, ja imam dosta posla u baba Marinoj bašti i kokošinjcu. Laku noć divotice male! – reče i odlete.
• Stvarno je baš pametna – reče Titi smeštajući se na jastuk i pokrivajući svoju sestru.
• Da, mama je bila u pravu. Danas je rekla Olgici da se nada da će sova oterati miševe iz one kotarke u komšijskom dvorištu, jer mačke to nisu uradile. Nikada mačkama neće porasti krila ako tako nastave, da ti ja kažem – reče Kiki zevnuvši i sa osmehom sklopi oči. Vaska se nasmeja sestrinoj šali i utonu u jastuk. Te noći su obe sanjale prelepi šareni svet.

Sova je bila izuzetno vredna do jutra, svesna svoje korisnosti, mirisne frajle i zrikavci takođe, mesec i zvezde su sijali najjače što su mogli ne bi li postali deo ove harmonije. A ljudi? … I ljudi su deo svega toga, samo što je to kod njih malo drugačije i, naizgled, malko komplikovanije, ali svakako moguće, ako se potrude da stalno rastu a u duši, ipak, ostanu deca. Tako bi postali bolji i sebi, i svemu onome šta ih okružuje.

Aprila, 2020.

Prolog: Petogodišnje bliznakinje Titi i Kiki žive na prelepom ostrvu na Mediteranu, ali svako leto provode u jednom malom selu na severu Srbije, u zelenoj ravnici, nadomak reke Tise. U prostranom dvorištu, koje je pripadalo njihovoj čukunbabi, pored starinske Kuće, u krošnji zova i duda, imaju svoju Kućicu na drvetu sa krovnim prozorom gde provode vreme. Tu i spavaju obasjane mesečinom i sjajem zvezda, a preko dana se igraju sa insektima i raznim životinjama ili drugom decom. Živeći tako sa prirodom uče kroz igru o životu, ljudima, životinjama, svetu uopšte.

Te večeri se u Kućici na drvetu desilo nešto veoma neobično. Veče je počelo, zapravo, veoma uobičajeno: Titi i Kiki su večerale sa tatom i mamom, obavile večernju toaletu i krenule u svoju Kućicu na drvetu gde su leti spavale. Julska noć je bila topla, mirna, mirisala je na leto, na štale i letnje cveće. Crvrčci su pevali uveliko, na nebu su se upalile zvezde a Mesec je takođe već bio na svom mestu i sijao najsjajnije. Devojčice su legle u svoj krevet i kao i svake večeri zagledale se kroz prozor na krovu Kućice.

Posle poslednje reči Titi zevnu i zaćuta. Kiki je sklopila oči i samo što nije otplovila u carstvo snova kad se začu neki tresak na krovu: bam!

No, pre nego što su zaustile da zovu roditelje, videše na krovnom prozoru nešto sjajno. Kiki se ohrabri i otvori prozor, a u Kućicu upade prelepa sjajna zvezda, velika koliko i devojčice.

• Ko si ti? – upitaše devojčice uglas.
• Oh, izvinite drage devojčice, dozvolite da se predstavim, ja sam zvezda padalica Radica –  predstavi se zvezda ljubazno i trepnu ljupko, šta je imalo i prateći zvuk: „Blink!“
• Pa šta radiš na našem krovu onda? – upita je Titi radoznalo i odmah se rasani – Zvezde ne padaju na krovove, nego negde daleko!
• Nešto sam se zamislila i umesto da padnem u more, padoh na vašu Kućicu. Oprostite, molim vas i zvezde umeju da se zamisle. Molim vas ne ljutite se.
• Ma ne ljutimo se, mi volimo zvezde, svako veče vas gledamo kroz ovaj prozor.
• Pa znamo mi to, i mi gledamo vas i radujemo se vašim pričama a posebno molitvi, koju slušamo svako veče – reče zvezda i blago porumeni – Nadam se da se ne ljutite što vas prisluškujemo, to nije lepo, znamo, ali nismo htele da vas plašimo.
• Ne ljutimo se – rekoše devojčice – No, bilo bi lepo da znamo da nas slušate – dodade Kiki – Nas je mama učila da se to ne radi…
• Sad si nam to rekla i oprošteno je – reče Titi – Mama isto kaže da treba praštati i zaboraviti odmah, zar ne, seko?
• U redu… nego, znate, ja sad imam jedan veliki izazov, da ne kažem problem, kako vaša mama ume da kaže. (Zvezda opet porumeni.) Treba da padnem u more, a ovde nema više mora.
• Kako to misliš nema više mora, pa mi smo ovde svakog leta već nekoliko godina i nikada ga nije bilo.
• O, da bilo ga je, mnogo godina ranije, vi se toga ne možete sećati.
• Titi, da pitamo baba Rajku – reče Kiki sestri.
• Ah, ni ona nije videla more, mada zna za to. To znaju mnogi ljudi, ali ga nisu videli, a mi zvezde smo ga videle, jer smo mnooooogo starije od ljudi.
• Šta hoćeš da kažeš? Da si starija od naše baba Rajke?! – devojčice su bile začuđene.
• Da, tako nekako, no to sad nije važno. To more se zvalo Panonsko more i bilo je svuda ovde okolo, oko vaše Kuće i sela. Mi, zvezde padalice volimo da padamo u more u julu, jer je voda tada najtoplija, i kad padnemo na dno, pretvorimo se u sjajnu morsku zvezdu. Tako ulepšavamo dno mora, obradujemo ribice i ceo podvodni svet, ali sada – zvezda zaplače – sada to ne mogu da uradiiiiim, jer sam promašilaaaaa…. Zvezda je neutešno jecala a devojčicama je bilo jako žao i umalo nisu i one zaplakale sa zvedom, kad se Titi seti nečeg vrlo važnog:
• Čekaj, zvezdo Radice, čekaj, saslušaj me, imam ideju! Naša mama kaže da uvek postoji neko rešenje i da ne treba očajavati, jer kad očajavaš, ne veruješ.
• Šta ne radim? – upita zvezda uplakanih očiju.
• To sad nije važno, objasnićemo ti drugi put – doda Kiki brzo – U svakoj situaciji možemo da nađemo rešenje, a ne da odmah kažemo kako nešto nije dobro i da kukamo, je li tako seko?
• Da, tako je seko, mi znamo kako da ti pomognemo, ali nam treba tata za to.
• Ne, ne, on neće razumeti, roditelji ne razumeju ovako nešto – zaplaka zvezda Radica ponovo.
• Naši roditelji razumeju, jer oni žele sve da razumeju a imaju i poverenja u nas, i znaju da je svako naše pitanje sa nekim velikim razlogom. Nemoj da brineš za to, a naš tata ima mnogo iskustva sa rekama i morima, imaće sigurno neko rešenje za to Panonsko more ili šta već.
• Dobro, hajde, zovite ga, ali on mene ne može da vidi, to mogu samo deca.
• Ne treba da te vidi, mi ćemo ga pitati kako bi on rešio ovakvu situaciju i on će imati neko rešenje, sigurne smo. Hajde seko, nazovi ih.

Titi uze slušalicu telefona koji su napravile sa roditeljima a koji je povezivao Kućicu na drvetu sa Kućom i pozva tatu da odmah dođe. Mama i tata su, naime, navikli na to da devojčice postavljaju mnogo pitanja, posebeno pred spavanje, i nikada im nije bilo teško da im odgovaraju na ista. Dobro su znali da je dobro kad deca pitaju, kad ih mnogo toga interesuje i radovali su se svakom pitanju. Uvek su imali vremena da saslušaju šta devojčice zanima, da pronađu pravi odgovor, pa ako treba i da nađu neku priču na određenu temu.

• Evo me devojke, o čemu se radi? – Reče tata uvlačeći se u Kućicu na dvetu i smeštajući se na pod pored kreveta – Lepo sam rekao da ova Kućica treba da bude veća – dodade poluglasno, onako za sebe.
• Tata, da li ti znaš da je ovde nekada bilo more? – upita ga Kiki.
• Znam. To je bilo Panonsko more koje je presušilo i ostavilo oranice bogate mineralima, tako da su sve njive oko nas, uključujući i našu baštu i vinograd, nekada bile njegovo dno. Zašto vas to zanima?
• Posle ćemo o tome – reče Titi – a da li ima nekog drugog živog mora u blizini i kako bismo mogli do njega?
• Hm, pa nema baš u blizini more ali ima reka, reka Tisa koja se uliva u reku Dunav a reka Dunav se uliva u Crno more. Mnogi ljudi plove brodovima ovom rutom. Mama i ja smo takođe…
• Hvala tata, divan si, baš si nam pomogao – rekoše devojčice u glas – možeš li sada da ideš, molim te?
• Mogu – reče tata pomalo zbunjeno i ode i dobaci sa praga Kuće – Laku noć, lepo spavajte! Sutra možemo na Tisu!
• Laku noć i tebi, hoćemo – uzvratiše devojčice i zakikotaše se.
• Jesi li čula zvezdo Radice? Eto ti rešenja! Prvo padni u Tisu a onda je zamoli da te odplovi do Dunava a onda Dunav da te odplovi u Crno more i to je to!
• Misliš da me odnese?
• Kako god, ne zanovetaj, već kreni da obraduješ podvodni svet, sigurno te čekaju i raduju ti se!

Devojčice su bile jako srećne da su pomogle zvezdi koja je i sama još više blistala od sreće.

• Hvala vam, baš ste dobre drugarice – reče im zvezda – uvek ću vam pamtiti ovu pomoć. Imate li neku želju da vam je ispunim kao znak zahvalnosti?
• Molim?! Zvezde ne ispunjavaju želje! – uzviknu Titi.
• Naravno da ispunjavaju, ako verujete –  slatko se nasmeja zvezda.
• Sad verujemo i u to. Želimo da upoznamo i tvoje drugarice, druge zvezde.
• I Meseca – dodade brzo Kiki – uživamo u njegovom sjaju a imamo i mnogo pitanja da mu postavimo…. aaaaaaaa – reče i zevnu.
• U redu. Ispunjeno je. Sad spavajte i lepo sanjajte.
• Hoćemo li te ikada opet sresti? – upita je Titi tonući u san.
• Možda, ne znam, ali sve je moguće ako verujete, odoh sad u Tisu – dodade zvezda Radica podižući se ka nebu dok su devojčice sa osmehom zaspivale.

Lepo je nekome pomoći, jer srce od toga raste a duša blista, deca to znaju. Lepo je i imati nekoga da ti pomogne, da možeš na njega da se osloniš.

Najlepše od svega je biti nekome Zvezda i verovati da je sve moguće.

Prolog: Petogodišnje bliznakinje Titi i Kiki žive na prelepom ostrvu na Mediteranu, ali svako leto provode u jednom malom selu na severu Srbije, u zelenoj ravnici, nadomak reke Tise. U prostranom dvorištu, koje je pripadalo njihovoj čukunbabi, pored starinske Kuće, u krošnji zova i duda, imaju svoju Kućicu na drvetu sa krovnim prozorom gde provode vreme. Tu i spavaju obasjane mesečinom i sjajem zvezda, a preko dana se igraju sa insektima i raznim životinjama ili drugom decom. Živeći tako sa prirodom uče kroz igru o životu, ljudima, životinjama, svetu uopšte.

Tog dana je u Kućici na dvetu bilo veoma veselo, jer su Titi i Kiki imale goste. Devojčicama se pridružila njihova drugarica Dimitrija, koja je takođe živela u jednoj stranoj, dalekoj zemlji, ali je leta provodila kod bake i deke u istom selu kao i naše junakinje. Kada bi Dimitrija došla, Titi i Kiki su bile presrećne i želele su da sa njom podele sve što im se desilo od prošlog susreta. Dane su provodile zajedno od jutra. Često bi crtale zajedno, igrale se u pesku, kupale u bazenčiću, pravile figure od plastelina, igrale se loptom, preskakale lastiš, a uveče bi sedele u Kućici na drvetu čitale i pričale priče, sve dok Dimitriju ne bi baka pozvala na spavanje. Ponekad bi i ona prenoćila kod svojih drugarica i te noći su bile posebno čarobne.

Drugi gost je bio Dimitrijin brat od tetke Sergej, koji je bio nešto mlađi od njih tri, ali su ga rado primale u društvo, jer su ga jako volele, kao i on njih, a još je i umeo lepo da se ponaša i deli igračke. Ni mali Sergej nije živeo u selu, već u jednom gradu udaljenom sat vremena vožnje, ali je u ovom selu imao čak tri babe i jednog dedu i rado ih je posećivao.

Dok su se deca igrala na terasi Kućice na drvetu iznenada je pao jedan lastić na igračke. Svi su bili iznenađeni ali ne i mama Lasta, koja je odmah sletela kraj svog ptića i veselim cvrkutom ga bodrila da ponovo uzleti.

• Pogledajte, lasta! – uzviknu Sergej.
• Da, znamo celu porodicu, žive tu ispod komšijske strehe, kod Joli-neni, pogledaj Sergej – reče mu Titi i pokaza na pažljivo sagrađeno gnezdo nedaleko od drveća u čijim krošnjama je bila Kućica.
• Naša mama kaže da su joj to omiljene ptice i da se sa njima družila kad je bila mala – objasni Kiki otkud to poznanstvo.
• Baš sa ovim lastama? – upita Dmitrija sumnjičavo i podiže jednu obrvu.
• Možda ne baš sa ovim, ali sigurno sa njihovim rođakama, jer to gnezdo stoji tu jaaaako dugo – priskoči Titi da pojasni.
• Tako je – odnekud se stvori mama Lasta – svo troje ste u pravu, u neku ruku. Mi laste kad jednom napravimo gnezdo, duuuuugo živimo u njemu. Generacijama, i svi se poznajemo međusobno.
• Ali vi niste tu sve vreme – podseti je Dimitrija.
• Tako je, nismo. Mi smo ptice selice. Leti živimo ovde a zimu provodimo na jugu.
• Drago mi je. Mi smo deca selice, i mi leta provodimo ovde a zimu na Mediteranu – zakikota se Kiki – Naš tata kaže da je to za nas tako normalno, a sad vidim da nismo jedini… – veselo doda i svi se nasmejaše.
• Pa baš ste duhovite devojčice! To je lepo, da nismo neki rod? – prihvati Lasta šalu.
• Mislim da ipak nismo – odgovori joj mali Sergej istim tonom i smeh se pojača.
• Deco draga, to je lep život, potpuno vas razumem. Mislim da treba da uživate u takvom načinu života, ima tu puno toga lepog, rekla bih – reče lasta – i ovde i tamo.
• Ima, to je baš baš uzbudljivo, je li tako drugarice? – potvrdi mudra Dimitrija.
• Tako je, samo što se naša mama sita isplače kad odlazimo odavde, i onda je danima tužna… – tiho završi Kiki svoje zapažanje.
• Da, mama je nekako srećno-tužna čak i kad dođe ovde, to tek ne razumem – podseti Titi na to da deca sve vide, i sve čuju.
• Ljudi se često vezuju za mesta iz kojih potiču – reče lasta – bez obzira iz kojih razloga su ih napustili. Vaša mama voli da boravi ovde, jer je tu boravila i kao dete. Znam to, pričale su mi neke laste koje su u vašoj štali imale gnezdo…
• Daaaaa! Mama nam je pričala kako je posmatrala laste dok hrane svoje lastiće.
• Tako je, deca se stapaju sa prirodom i uživaju u svakom trenutku i nije im bitno gde su, već s kim su, njima je zapravo važno da su sa mamom i tatom, sa bakom i dekom i drugima koje vole. Bilo bi divno da ostanu da cene te blagoslovene trenutke koji će ih pratiti kroz ceo život. Deca su čiste duše i zato razumeju jezik ptica i životinja, zato umeju da se sprijatelje sa zvezdama i cvećem. Zato i mi ptice volimo decu i kad god nam se ukaže prilika, pričamo sa njima.
• A jesi li i ti tužna kad se seliš odavde i odande? – upita je Dimitrija.
• Neeeee, ja nisam tužna kad odlazim odavde ili odande, ja se radujem novom susretu i novom iskustvu. Jednostavno, volim da sam ovde kad sam ovde, i tamo kad sam tamo. Shvatate li? Kad sam ovde, volim vaše dvorište i baštu, ovaj krov i moje gnezdo, i ovo zelenilo, i ravnicu i Tisu i vas. Vas posebno volim! Ne razmišnjam šta je tamo ostalo, jer kad odem tamo, onda ću voleti ono šta je tamo, i tako u krug…
• Pa to je lepo. I mi volimo ovu našu Kućicu i našu Kuću i igračke i dvorište i sve ljude ovde a kad odemo na Maltu, uživamo u kupanju u moru, u igranju u pesku, imamo prijatelje koje baš baš volimo, i igračke i … Je li tako seko? – podseti se Titi šta sve voli.
• Daaaaaaa, lasto, ti si jedna baš pametna ptica! – reče Kiki veselo.
• I ja volim kad sam ovde! Uviknu Sergej, koji ih je sve vreme ćutke slušao i pravio neku predivnu lađu od kockica.
• I ja volim kad sam ovde i volim kad sam u Engleskoj, a volim i kad odem u Švajcarsku kod baba Marije – uzviknu Dimitrija, koja je istog momenta shvatila čaroliju lastinih reči. Moraću ovo da ispričam mami, jer i moja mama plače kad odlazi odavde, kao i vaša.
• Možda mame ovo ne znaju… – reče Titi kao da razmišlja na glas.
• Znaju, znaju – nasmeja se Lasta cvrkutavo – samo su mame posebna bića, pa se ponekad zaborave, a to ćete shvatiti kad i same postanete mame. Mada ste vi nova generacija mama, ali o tome drugi put. Odoh, imam posla, želim da iskoristim dan!

I tako lasta ode da uhvati dan a deca nastaviše započetu igru, jer ona to rade kroz igru.  Tako se u celoj vaseljeni uspostavi harmonija koja uvek nastaje kada dečija srca prigrle neku životnu mudrost. Od toga pevaju i ptice i cveće, od toga zvezde sijaju jače a trava raste brže. Deca se lepo uklapaju u tu sliku, jer srcem prepoznaju istinu.

A odrasli?… Hm, sa njima je malo teže, ali i njima je to moguće ako veruju da je moguće.

Novembra, 2019.