„Prestali su da pišu jedno drugome. Ne… Prestali su da pišu dugačka pisma jedno drugome. Ne, ne… Prestali su da šalju pisma koja su u mislima pisali jedno drugome, jer je slanje bilo nemoguće mogućno. Nisu slali više čak ni kratke šifrovane poruke putem mobilnog telefona ili neke drušvene mreže. Jednostavno, prešli su na drugi vid komunikacije, na viši nivo, na onaj misaoni i nepogrešivo su znali u kom trenutku su im se misli srele… On je njoj pisao dok je putovao na kliniku, dezinfikovao ruke pre ulaska u operacionu salu, dok je predavao studentima o retkim bolestima, dok je sedeo na sastanku sa Ministrom, dok je sa kolegom ispijao poslednju čašicu pred odlazak kući, dok je vozio ka stanu, dok je prao zube i spuštao glavu na jastuk. Ona je pisala njemu dok je vozila decu u školu, na sport i balet, dok je sedela na vrlo važnom sastanku sa ministrima, dok je držala konsultacije studentima, u sali za promocije i probe pred nastup, dok je spremala večeru i gledala svoju porodicu kako se slatko smeje za večerom. Sve to mu je natenane opisivala i znala da on uživa u slušanju i proživljavanju tih pisama, jer takva pisma mogu istovremeno da se čuju, vide i čitaju. Odnos njih dvoje je tako prešao u drugu dimenziju. Onu večnu…“
Tri puta je pročitao napisano. Prvi put drhteći, sa nevericom da to zaista vidi, drugi put kroz suze koje su ga doslovce pekle, treći put sa olakšanjem, kao da je zaista u večnosti.
Sedeo je na klupi u parku, kao i svake subote pre podne, dok je njegov pas trčkarao od drveta do drveta i sa svakim se pozdravio kao sa starim znancem: toplo. Držao je svoje omiljene novine koje je kupovao samo subotom, jer je tamo čitao njene kritike i prikaze književnih tekstova. Ovaj put nije video kratko, dobro mu poznato, prezime ispod teksta. Video je inicijale njenog pseudonima i kao maljem u potiljak udaren, gledao u ta dva znaka dok mu je u jednoj čestici mozga tinjala nada da to, ipak, nije ona.
Odjednom je podigao glavu, kao da nije bila njegova, zapalio cigaretu koju je nosio za „svaki slučaj“, mada je sa cigaretama prestao pre deset godina kada je sreo Nju, i zapalio. Uživao je kao da nikada nije ni prestao da uživa u pušenju, kao da se nikada nisu sreli, kao da tih deset godina ne postoji između njih, kao… „Pa ona me se odrekla preko novina!“, sinulo mu je. Glasno se nasmejao i pogledao ka nebu zatvorenih očiju.

Vraćali su se sa najopuštenijeg letovanja na kojem su do tada bili. Prethodnih petnaestak leta bilo je i ovakvih i onakvih, uglavnom lepih, ali ovo je bilo posebno. U dve-tri sedmice okupili su i njegovu ljubav prema plovidbi i njenu ljubav prema jednoj kući, kao i zajedničku ljubav prema reci, i to sve pomešali sa tajnim planovima za odlazak na veću vodu, pa je i vreme brzo proteklo. Ostalo ga je taman da se otplovi nizvodno Tisom oko 100 km i još 30-ak kilometara Dunavom da bi se stiglo na vreme na otvaranje Zemunske bućke. To je bio deo posla u kome je on baš uživao: promocija brenda, druženje sa zanimljivim ljudima, a sve na reci.

Neobično jak tok reka početkom tog avgusta, leta Gospodnjeg 2014, skratio je plan nizvodne plovidbe na dva dana. Prvi dan rano ujutru polazak, 85km Tisom od Kanjiže do Novog Bečeja. Ručak na brodu u nekoj debeloj hladovini, a pauza za kafu kod poznanika u Molu. Na  noćenje se staje u mirnu novobečejsku marinu. Sutradan odlazak na Liturgiju u Novom Bečeju, subota je, ali je Sveti Ilija i biće službe.  Plan je da se posle Crkve nizvodno Tisom kroz branu prođe, pa 65km do ušća u Dunav. Dunav je takođe jak, tih poslednjih 37km do Zemuna nije problem ni u sumrak da se plovi.

Prvi dan se odvijao po planu, Tisa je bila zelena, Dunja žuta, plovidba mirna. Nisu mnogo razgovarali, svako u svojim mislima a ipak zajedno utopljeni u taj nestvaran mir te naizgled tihe reke. Sa radija je pevušio Đole, nekako je bolje išao niz reku od čika Zvonka… „Za sve je kriv Toma Sojer“ pevao je, a i oni sa njim u glas. Poznata melodija i tekst koji se javlja iz detinjstva, iz dubokih ćoškova zamišljenih glava. Stiglo se i na kafu i čašicu razgovora u Mol, a posle i na vreme da se bezbedno veže u marini. Čekao ih je upražnjeni vez klijenta/prijatelja sa vode koji je otplovio na svoje letovanje.

Bilo je toplo, vedro nebo, bistro, sa rojem zvezda i mesečinom, „noć je pala kao plašt“, baš kao u onoj pesmi. Šetnja pored reke, opušteni razgovor kroz koji razvijaju planove za život na mediteranskom Ostrvu, kojem su se unapred radovali. Jedrilica, i život na njoj, sunce, more, zanimljiv posao, velika promena. Oboje su se osećali ne kao da su na početku svojih četrdesetih, nego da su na početku novog života koji ne pita za godine. Idemo, iskači iz svoje komforne kutije i razvijaj te talente koje ti je Bog dao, osećaš da si tek počeo i da te ovo gde si sada ograničava, menjaj, napreduj, idemo zajedno… i tome slične motivacijske rečenice. Samo još taj papir iz imigracionog da stigne.

Tu unutrašnju lavinu je presekla jedna klupa. Tačnije dve klupe i sto, tačno ispred pramca njihovog žutog brodića. Sedoše malo da se dive nestvarnoj lepoti Tise i zvezdanog neba iznad. Ubrzo su ležali, svako na svojoj klupi, držeći se za ruke ispod stola, zagledani u to zvezdano nebo tik iznad njih i Tise. Romantično veče se romantično završilo na tom brodu, ušuškani jedno pored drugog utonuše u svoje planove, a Tisa ih obgrli…

Gavrilo

Prašnjavi pustinjski put, kamen i pesak okolo, sve je nekako sivo i žuto. Znao sam da sam u nekom davnom vremenu, i znao sam da sanjam jer mi je sve bilo nepoznato. Ispred mene put, koji je skretao lagano uzbrdo i udesno i dolazio je do kapije ispod zidina nekog grada. Ne znam koji je grad bio, nisam stigao da pitam. Ispred mene je bila pogrebna povorka. Nosili su na ramenima sanduk u kome je bio neki mladić. Dosta je ljudi bilo u povorci, za sandukom je išla majka, sitnog rasta, plakala je glasno. Sklonio sam se pored puta da propustim povorku i dok sam posmatrao odjednom su se svi zaustavili. Kao onaj „maneken izazov“, samo što ovde nisu svi stali namerno da izigravaju lutke, nego je neko zaustavio vreme. Kao da je neko pritisnuo dugme za pauzu i zaustavio film. Sve je stalo, svi smrznuti u pokretu. Majci na licu zamrznuti jecaj, sva tužna lica zaustavljena u prostoru i vremenu. Samo sam ja svestan da se nešto čudno dešava, i samo ja mogu da se pomeram. Primetim da se uz taj put uzbrdo probija jedan jak čovek u nekom dugačkom tamno zelenom mantilu. (Znam tačno koja je tamno zelena, poznavao sam jednog sveštenika koji je takvu mantiju imao.) Prolazi taj ogrtač između ovih okamenjenih ožalošćenih figura, dolazi do kovčega, skida taj duboko tamno zeleni mantil i polaže ga na kovčeg. A ja znam da je to Gavrilo, Arhangel Gavrilo, i znam da je upravo vaskrsnuo tog mladića. Skida Gavrilo ogrtač sa kovčega, slaže ga u zamotuljak i stavlja ga ispod u nekakvu pregradu na nosiljci, na kojoj su kovčeg nosili. Silazi niz put kojim je došao, pogleda me, zna da sam tu i da sve gledam, osmehne se i ode. I odjednom scena se nastavlja. Kao da je neko pritisnuo „plej“ ponovo. Majka nastavlja da jeca, povorka se kreće ka kapiji grada, svi su tužni, i ne znaju da je mladić vaskrsnuo. Ja potrčim za njima i povičem: „Ogrtač!“. Ne čuje me niko. Ja povičem još jače: „Ehej! Ogrtač, Ogrtač! Radujte se, Gavrilo ga je vaskrsao, ne plačite“, probijam se kroz povorku ka kovčegu. Majka mladića me čuje, zaustavlja kovčeg koji se otvara i mladić ustaje. Izmoren je, hladno mu je, čini se da drhti, svi se u povorci raduju. A ja opet dovikujem „Eeeeej! Ogrtač je ispod sanduka, obucite ga“, opet me ne čuju. „Ogrtač! Ogrtač!“

Strašno je kad neko pored tebe spava i glasno sanja. Pa još ako bunca nešto nerazgovetno, ne znaš da li je noćna mora ili šta ga je snašlo. A on je ponavljao „Simlah, Simlah“ i rukama nešto pokazivao. Bilo je malo jezivo, pa ga je uplašena probudila. A on onako izbezumljen ali potpuno svestan ispriča da se video sa Gavrilom i da je ovaj vaskrsao mladića i da je imao tamno zeleni ogrtač, ona duboka zelena boja, kao kod oca, i da je pokušavao tim ljudima da kaže za ogrtač. Ponovi opet „Simlah“, a ona mu potvrdi da je to i u snu ponavljao. Nije mu trebalo mnogo da izgugluje reč „Simlah“ . Oboje su se naježili kad je gugl izbacio prevod – Simlah je na staro-hebrejskom reč za ogrtač! Zagrlili su se čvrsto i zaspali malo manje čvrsto.

Ilija

Liturgija je bila lepa, crkva puna naroda, dosta slavskih kolača. Nisu se mnogo zadržali posle službe, trebalo je ploviti dalje. Nebo više nije bilo onako vedro, ali oblaci nisu izgledali preteće. Da li će Sveti Ilija pucati gromovima danas? Činilo se da neće. Prošli su kroz prevodnicu pa niz Tisu:

Upečatljiv slučajni susret se dogodio na ušću Tise. Prepoznali su rezedo zeleni trup i nizak profil Varia 19. Bio je to isti brodić kao njihov prvi na kome su otkrivali čari plovidbe i zaljubili se u boravak na vodi. Posadu su, kao i većinu vlasnika tih brodića, poznavali. Kratak susret, suviše kratak kao i svaki susret sa dragim ljudima. I oni su na letovanju na reci. Na brzaka razmenjena iskustva, i neizreciva radost zbog prijatnog iznenađenja. U glavi se razmotaše slike koje se pretočiše u podsećanja koja počinju sa „Jel’ se sećaš: Kad si dovukao svog Varia na prikolici u Novi Sad da se spustimo Dunavom sa dva Varia? Kad smo se onomad sreli na Savi? Onog Vario skupa na Lidu? Varia na Sajmu nautike?” Eh lepih li uspomena… “Kakvi su vam planovi, šta ima novo?” Ćute oboje… ništa posebno, idemo na zemunsku bućku, posao zove, kraj odmora. Dogovorili su se da mediteransko Ostrvo ne pominju nikome dok sve ne bude spremno za selidbu. Eh lepo je kad radiš ono što voliš – poslom ideš na reku, samo tako nastavi – stiže podrška sa Varia. Usledilo je dugačko mahanje, dva mahanja odoše nizvodno niz Dunav, tri mahanja uzvodno uz Tisu.

Na Dunavu su se namestili u sred toka i pohitali ka Zemunu. Nebo je obećavalo oluju, pa se plovidba svela na gledanje u nebo, praćenje vetra i planiranje zaklona ako krene salauka. Ilija se razgrmeo ali su ipak prošli bezbedno do novog mosta. Usput se činilo kao da su prošli ispod duge. Mesec dana kasnije će shvatiti da jesu.

Kod Beljaričkih ada dočekali su ih prijatelji koji su im pohitali u susret gliserom. Vezali su brodove jedan za drugi i pustili se niz Dunav. Konačno pauza za kafu i klopu. Kiša i vetar su ih zaobišli, svuda okolo je tutnjalo nevreme, a oni su čuvani Božjom milošću bezbedno stigli do zemunskog keja gde je planirano noćenje. Tu su se razdvojili, ona je otišla kolima kući, on je ostao da spava na brodu, sutra će ionako brodom na posao. Ona se radovala komfornom tušu i velikom krevetu.

 

 

Epilog

Mesec dana kasnije planovi o mediteranskom Ostrvu su začinjeni iznenadnim kašnjenjem jedne pojave koja je najavila dolazak novog života. OK, malo ćemo prilagoditi planove o životu na jedrilici – dogovorili su se. Uskoro je usledila nova informacija o tome da nije jedan, nego dva nova života. E pa sad, možda sa blizancima ipak prvo u stanu da živimo, pa ćemo posle na brod. Izgleda su zaista prošli ispod duge i našli onaj ćup sa zlatom. Dva zlatna ćupa tačnije.

I planovi o mediteranskom Ostrvu su se ispunili. Ne baš onako kako su zamišljani ispod onog zvezdanog neba uoči Svetog Ilije, na obali Tise, u Novom Bečeju. Drugačiji svakako, i bogatiji za dva „zlatna ćupa“.

Prelazak na Ostrvo se desio brzo. Od trenutka kad je imigraciono poslalo potvrdu da može, do sletanja na aerodrom prošlo je dve ili tri nedelje. „Dobro došli“, reče službenik na pasoškoj kontroli „poslom ili turistički“? Pobedonosno pokazivanje potvrde i osmeh oko glave pratio je odgovor: „Doseljavam se!“ Usledilo je brisanje skajp kontakt-liste i gašenje fejsbuk-naloga. Shvatio je da se menja sve, i da nema više šta da pokazuje u javnosti na način koji je to radio pre. Ostavio je mejl koji do tada nije koristio. Službeni telefon je ostavio kolegi. Ko je hteo da ga kontaktira, mogao je da pošalje mejl. Pa kad/ako odgovori.

Novo vino u nove mehove

Uvek je mogao da spava u avionu. I u vozu, brodu, kolima, gradskom prevozu. Ali dok je period prilagođavanja svemu promenjenom trajao, nije mnogo spavao u avionima. Periode usamljenosti na mediteranskom Ostrvu kratio je dugačkim šetnjama i razmišljanjem: baš je dobro kad je čovek sam, može o svemu mnogo i duboko da razmišlja. Baš je nezgodno kad je čovek sam, može o svemu mnogo i duboko da razmišlja… Periode usamljenosti u avionu kratio je čitanjem, uglavnom „Politikinog zabavnika“, to je jedino štivo koje ga je zanimalo pored internet portala o bebama. I često se molio Bogu, za zdravlje, spasenje, sve po redu. To nikada pre nije tako radio.

Gospod je uredio da se odmah po dolasku na Ostrvo sretne sa pravoslavnim sveštenikom koji jednom mesečno dolazi iz Beča da služi Liturgiju. Ponudio se da pomogne ako treba, a ubrzo se našao na svakoj službi obučen u lepi crveni stihar pomažući u oltaru.

Na jednom od letova umesto „Politikinog zabavnika“ otvorio je aplikaciju „Novi zavet – prevod komisije svetog arhijerejskog Sinoda SPC“ i krenuo da čita. Baš dugo nije čitao Bibliju od početka. U sedmoj glavi Jevanđelja po Luki naiđe na ovaj deo:

11. I dogodi se potom da on iđaše u grad koji se zove Nain, i s njim iđahu mnogi učenici njegovi i mnoštvo naroda.
12. A kada se približi vratima grada, i gle, iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona bješe udovica; i mnogi narod iz grada iđaše sa njom.
13. I vidjevši je Gospod sažali se na nju, i reče joj: Ne plači!
14. I pristupivši dohvati se nosila, a nosioci stadoše; i reče: Momče, tebi govorim, ustani!
15. I sjede mrtvac i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj.
16. A strah obuze sve, i slavljahu Boga govoreći: Veliki prorok podiže se među nama, i Bog pohodi narod svoj.

To je taj san! Jedva je zadržao suze. Tek sad je sve imalo smisao: Arhangel Gavrilo mu je onomad na Tisi doneo vesti, on je taj mladić koji je umro. Stari „on“ je umro, novi je vaskrsao, i evo ga na Ostrvu, hvala dragom Bogu na tome!