Radim preko skajpa od kuće. Držim časove nemačkog jezika. Ja sam učiteljica preko skajpa, dakle –  skajpeljica. Mnogo mi se dopada to što ne moram da idem na posao, što sama određujem kada ću i koliko dnevno raditi. Ne moram ni da se spremam za posao, što mi ponekad veoma odgovara, jer kameru ne uključujemo. (Isto tako mi se dopadalo dok sam radila u kancelariji i svako jutro se spremala i odlazila. Sada su prilike drugačije, odavno sam ih prihvatila i povinovala im se.) Uživam u ovom poslu i neizmerno ga volim. Uglavnom radim kad su devojčice u školi, mada često i popodne kada Petar dođe sa posla pa brine o njima. Kad je nekome od učenika hitno, radim i uveče nakon što uspavamo decu. Podučavanje me nadahnjuje, ispunjava, obnavlja. Ponekad radim i kad smo nas tri same. Igraju se u dnevnoj sobi, čujem ih i povremeno zavirim preko hodnika sve sa laptopom u ruci i slušalicama u ušima. Pre časa nas tri se dogovorimo da mama ide da radi a one da se igraju. Lepo im objasnim da je dozvoljeno prekidanje samo ako je u pitanju nešto vrlo važno. „Ti si kao Mummy Pig“, kažu i smeju se. Vole da gledaju crtani Pepa pig i super im je što i njihova mama „works from home“. Uglavnom su poslušne i uglavnom čas dobro prođe. Ponavljam: uglavnom…
Nedavno, radim popodne, Peki je sa devojkama u dnevnoj sobi, savršeno, nisu same, mislim se. Igraju se. Čujem ih. Nisu nimalo tihi. Ne smeta mi, važno je da se lepo igraju. U nekom trenutku ulaze obe kod mene da provere šta radim i to se obično desi kad me nema duže od jednog časa. (Ponekad vežem i po dva dupla, pa moje odsustvo potraje.) Ta vizita traje kratko, nešto me pitaju, uzmu neku igračku koju su ostavile u radnoj sobi nekom sličnom zgodom ili traže neko „mito“ u vidu flomastera za podvlačenje, hemijske olovke ili šnale koju sam nesvesno skinula i odložila pored sebe. Kad uđu, učenici sa druge strane čuju, mada ja uvek naglasim da je „vreme za vizitu“. Niko se ne buni zbog prekidanja, obično sve to traje kratko i svima je simpatično
„O, izvolite, šta vam treba? Kako mogu da pomognem? Budite molim vas brze, mama radi“, pitam ljubazno ljupke posetiteljke i istovremeno sugerišem.
Ćute i smeškaju se. Razgledaju plen po sobi. Ustajem, istežem bolna leđa i premeštam se na krevet, ležem na stomak, laptop montiram ispred lica, laktovima se osalnjam o krevet. Učenike, naravno, ne obaveštavam o ovom manevru. Za to vreme vizita je izabrala „plen“, ja opušteno vraćam slušalice u uši i zaustim da nastavim gde sam stala…
„Mama, nemoj da ježiš dok jadiš“, kaže Kira zabrinuto, ne bi li svima bilo jasno šta ja to radim dok radim.