Радим преко скајпа од куће. Држим часове немачког језика. Ја сам учитељица преко скајпа, дакле –  скајпељица. Много ми се допада то што не морам да идем на посао, што сама одређујем када ћу и колико дневно радити. Не морам ни да се спремам за посао, што ми понекад веома одговара, јер камеру не укључујемо. (Исто тако ми се допадало док сам радила у канцеларији и свако јутро се спремала и одлазила. Сада су прилике другачије, одавно сам их прихватила и повиновала им се.) Уживам у овом послу и неизмерно га волим. Углавном радим кад су девојчице у школи, мада често и поподне када Петар дође са посла па брине о њима. Кад је некоме од ученика хитно, радим и увече након што успавамо децу. Подучавање ме надахњује, испуњава, обнавља. Понекад радим и кад смо нас три саме. Играју се у дневној соби, чујем их и повремено завирим преко ходника све са лаптопом у руци и слушалицама у ушима. Пре часа нас три се договоримо да мама иде да ради а оне да се играју. Лепо им објасним да је дозвољено прекидање само ако је у питању нешто врло важно. „Ти си као Mummy Pig“, кажу и смеју се. Воле да гледају цртани Пепа пиг и супер им је што и њихова мама „works from home“. Углавном су послушне и углавном час добро прође. Понављам: углавном…
Недавно, радим поподне, Пеки је са девојкама у дневној соби, савршено, нису саме, мислим се. Играју се. Чујем их. Нису нимало тихи. Не смета ми, важно је да се лепо играју. У неком тренутку улазе обе код мене да провере шта радим и то се обично деси кад ме нема дуже од једног часа. (Понекад вежем и по два дупла, па моје одсуство потраје.) Та визита траје кратко, нешто ме питају, узму неку играчку коју су оставиле у радној соби неком сличном згодом или траже неко „мито“ у виду фломастера за подвлачење, хемијске оловке или шнале коју сам несвесно скинула и одложила поред себе. Кад уђу, ученици са друге стране чују, мада ја увек нагласим да је „време за визиту“. Нико се не буни због прекидања, обично све то траје кратко и свима је симпатично
„О, изволите, шта вам треба? Како могу да помогнем? Будите молим вас брзе, мама ради“, питам љубазно љупке посетитељке и истовремено сугеришем.
Ћуте и смешкају се. Разгледају плен по соби. Устајем, истежем болна леђа и премештам се на кревет, лежем на стомак, лаптоп монтирам испред лица, лактовима се осалњам о кревет. Ученике, наравно, не обавештавам о овом маневру. За то време визита је изабрала „плен“, ја опуштено враћам слушалице у уши и заустим да наставим где сам стала…
„Мама, немој да јежиш док јадиш“, каже Кира забринуто, не би ли свима било јасно шта ја то радим док радим.