Stojimo na pravoslavnom horgoškom groblju M. Karas i ja. On je potomak čuvene mađarske grofovske porodice, koja je imala mnogo jutara zemlje oko Horgoša, te joj je deo bio oduzet posle Velikog rata i utvrđivanja novih granica i dat, između ostalog, i srpskim optantima iz Mađarske – a ja, potomak jedne od pomenutih optantskih porodica. Dogovaram sa Karasom da obnovi izbledela slova na nadgorbnom spomeniku mog pradede Gavre Jablanova i njegove žene Kristine, rođene Rus, legitimnih optanata iz mađarskog Siriga. Moj pradeda je došao iz „svoje a tuđe“ otadžbine Karasevog pretka a Karasov se zatekao u pradedinoj „novoj-staroj dugo sanjanoj matici”. Igra sudbine, šta li… Sad ja plaćam Karasu uslugu, a on „radi“ za mene. Tih i nekako bojažljiv, a nadasve drag i skroman čovek, stoji predamnom i pomaže mi da razaznamo šta piše na spomeniku. Kaže da zna ćirilicu i da to nije problem, iako mu je srpski loš, dodaje. Želim da pričam njegov jezik, kao što se on trudi da priča moj, ali se ne usuđujem, jer ga ne vežbam redovno, kažem stidljivo. Pitam ga za cenu, a on daje jednu tako simboličnu, da me je u momentu nešto steglo oko srca, jer smatram da taj posao vredi više, da za to umeće treba da dobije više, jer će uraditi nešto šta će ostati za narednih, barem, sto godina. Kako to da mu kažem a da ga ne uvredim, razmišljam pomalo odsutno… Odjednom me je zaposela neka neopisiva sveopšta tuga i sva se smračih. Borim se sa suzama i jedva čekam da Karas ode da se isplačem ko čovek. Izem ti život! On konačno odlazi a ja sedam pored Gavrinog spomenika, pokrivam lice šakama i ridam kao ostavljeno dete. Septembarsko blago sunce mi greje glavu, zadirkuje me da ga pogledam i kao da me ubeđuje da prestanem da plačem, jer je u životu uvek nekako tako, da se sudbine prepliću, granice se menjaju, ljudi se sele, zemlja prelazi iz ruke u ruku, ali grobovi ostaju i uvek se nađe neko od potomaka da se seti svojih predaka. Drago mi je da sam jedna od njih.
Sećam se kako je moj tata često pominjao svoju tetka Vuku koja je jedina od Gavrine dece održavala odnose sa svom braćom i sestrama i njihovim porodicama. Pamtim jednu čestitku za Božić koju je poslala dedi a koja je nekako završila u našoj kutiji sa fotografijama. Crno-bela razglednica prikazivala je Vitlejemsku pećinu u punom sjaju i uprkos nedostatku boja budila u mom dečijem srcu veliku radost. Natpis je bio na mađarskom a na poleđini je tetka Vuka na ćirilici čestitala svome bratu i njegovoj deci dolazeći praznik Hristovog rođenja i srećnu Novu 1964. godinu. Ta razglednica je bila godinama sastavni deo dragih uspomena koje sam nosila svuda sa sobom do nedavno, dok je nisam uramila i okačila na zid horgoške Kuće. Nekako tu pripada. Iako je imala svoju veliku porodicu u Novom Sadu, tetka Vuka je jednom godišnje odlazila kod mog dede Aksentija da ga obiđe, ma gde je on živeo. Tetka Vuki nije bio problem da promeni nekoliko prevoza i dođe do Majdanpeka samo da bi upoznala novu snaju, moju majku. Njen sin Toša nastavio je tradiciju održavanja kontakata sa familijom, zvao nas je sve često telefonom, a za Preobraženje bi išao uvek u Horgoš na seosku slavu, kako sam kasnije saznala. Sada je red na mene, znam. Osećam da je važno da slova na ovom spomeniku budu jasno vidljiva, a rečenica na dnu mi odzvanja u srcu: Blagodarna deca. Kratko i sadržajno. I ja sam vaše blagodarno dete, pogotovu zbog toga što sam deo vas, a vi deo mog života… Vječnaja pamjat…
