U inat Keri Bredšo

Sanjah prošle noći da se Keri Bredšo (da, „ona” Keri) doselila u BGD. Ostavila muža i decu, (ili su oni ostavili nju, sad već nisam sigurna, jer kao i posle svakog sna, i posle ovog bledi utisak) i odlučila da svoj mali život majke-spisateljice-pomodarke (trendseterke, što bi mladi rekli), preseli u Veliki Grad (u pozadini kreće Bajagin „Grad“). Pošto ima dovoljno novaca za život, te je ponela razne platežne kartice, jašta, ne mora da radi za platu, već se angažovala u nekoj nevladinoj organizaciji (a gde bi drugde sa onakvim referencama, rekli bi zli jezici) i bavi se kulturom i obrazovanjem. Što bi kaz’li, leba uzima poštenom i stručnom svetu. Uuuu, tu mi ne bi pravo, jer sam baš juče pisala jedan projekat za naš obrazovno-kulturni centar, zvani SOKC, i krenula u pregovore oko realizacije lepih događaja, te mi, ova Kerica nimalo nije trebala. Pošto je ona to što jeste, o’ma’je krenula u razne akcije: postove i fotografije iz njene bajne svakodnevnice (u stilu „nekapocrkajudušmaniodmoglepogživota“) ne postavlja na društvenim mrežama, kao sav normalan svet, ma neeee, ona to sve objavljuje po bilbordima i autobuskim stanicama, pa dok pomenuti pošten svet šeće gradom, ili lista FB, može da čita njene umotvorine. Pa, iskrena da budem, osetila sam ljubomoru u stilu „pa kako se ja toga nisam setila dok sam živela u Veliom Gradu, pa da se od mene prepisuje?“. Drugo, naša Kerica  i dalje piše kolumne (dobro de, i onomad se time bavila) i preko svojih kontakata objavljuje ih po fensi časopisima (koje niko normalan ne kupuje niti čita, osim kada im neko uvali sa osmehom, pa nije red odbiti), koji se finansiraju iz raznoraznih sumLjivih fondova, što bi opet neki kaz’li (ali se to Kerice nikako ne tiče, jer ona samo radi „svoj posao“) i svi joj naručuju tekstove i angažuju je, kao da je bogomdata. Treće, i najgore, Kerica osniva školu. E, tu sam se već uvredila. „Molim?! S kojim pravom moliću lepo?!“, dreknuh ona druga ja u snu, umalo me probudi, sve misleći na našu malu Školu na Kamenu, koju smo stvarali u teškim porođajnim mukama koje i sad bole a koja nastavlja sa radom u oktorbu, i za koju bdv. neprestano pravim planove. Pa šta ona misli, veli mozak moje ja, pa to je tek taki pos’o, pa treba tu potegnuti, zategnuti i stisnuti petlju…ali, ne lezi vraže, setih se, kao, da Kerica ima odličnu zaleđinu na BU i da joj je sam rektor veoma blizak prijatelj. E, tu sam odustala, jer nije moje da se mešam u lične odnose kojekakvih belosvetskih (naleteh pre neki dan na tekst o ljubavi Pavića i njegove druge žene i ziher ga je moj mozak linkovao ovde, nema druge)… Jes’ da Kerica ni onomad u seriji nije volela da čita, tj. nije čitala, ali je sad odjedared postala načitana i obrazovana i sve se druži sa nekim finim, glamuroznim svetom, svi je nešto vole (barem to tako izgleda na bilbordima i autobuskim stanicama), nosi lepu graderobu (ali sve su to sponzori dali, pa znamo mi to sve), pojavljuje se na modnim revijama, književnim večerima, koncertima klasične mizike isključivo, sreće se svuda, jedino mi u crkvene krugove nije probila; e, tu sam te, lutko, čekala, nemaš ti kartu za tu vožnju, misli se ona ja, i nekako mi bi lakše (poslednjih nekoliko poseta ovih dana imala sam baš od najfinijeg soja ljudi iz pomenute sfere i bila u snu nekako ponosna što se tu barem ne ulazi tako laHko. Dobro, de, možda se može i ući, ali se nemre opstati dugo.)…

Probudih se sabajle, kao i obično, i pomislih da u negližeu u kantri-stilu sa sve čipkama uskočim u čizme, zgrabim motiku i uletim u moj vinograd da kopam jedan sat i otresem sa sebe teskobu k’o inje, ali shvatih da je kiša, da Tibi-bači neće doći i da mogu mirno da popijem kafu i uživam u svom malom, tihom, subotnjem jutru… Pustih radio na kojem je skala zaglavljena na NS i život nastavi da “teče u laganom ritmu”…

p.s. Ne znam šta se dešava u mojoj podsvesti, jer sam nedavno sanjala i Bajagu, i sve zapisala, ali taj tekst čeka „stilizovanje“, jer ako ga Kerica negde i pročita, a nije sređen cakum- pakum, dobiću keca iz stila, a to tek ne volem.

Septembra, 2022. godine

Jesen u Horgoš dolazi postepeno i neprimetno. Već negde pred Preobraženje – dok smo još uvek opijeni avgustovskim toplim večerima i dok u sitne sate sedimo detinje bezbrižni na tremu, sa čašom slatkog vina sa peska kao kadgođ naši preci… zagledani pritom u zvezde, golih ramena i bosih nogu, slepi za rastanke – Jesen se spusti sa vrha komšijskog bagrema, poput lahora, dakako zdravo kamuflirana, i prošumi dvorištem, tik pored naših nogu. Ni ne okrzne nam pramen kose, niti zagolica mačkin brk, ali je mi uhvatimo u tom šuštanju po jarom sprženoj travi, i samo na trenutak, usled pomenute opijenosti i naivnosti, propustimo prisenak studeni u srce… Onda hitro odmahnemo glavom, ne bi li rasterali teški osećaj i nastavili utapanje u zanesenost letnje noći…

Kada želi da se pokaže u našem lepom selu, Jesen to uradi najpre ispred Muzičke škole. Još dok niko ne vidi, verovatno u praskozorje, prošara krošnje drevnih kestenova, koji još uvek dremaju letnjim snom, a onda nonšalantno poobara poneki listić, čisto da se tog jutra prvi prolaznici ili biciklisti prenu iz zamišljenosti kada pregaze rupičasto-šuštavi zeleno-braon tepih.

U trenucima pune raskoši, Jesen se razbaškari u porti naše male, stoletne crkve, po pijaci – uglavno petkom, kada je ista najbogatija – po bujnim krošnjama drvoreda duž glavne, ali i nekoliko sporednih ulica, i prostre svoj plašt po sitnoj kaldrmi sve do železničke stanice. Može se sresti i na groblju u zoru, dok kratkim zracima miluje imena onih koje zna još od preklane sa njiva i vinograda, a koji su je, zbog njene nezgodne naravi,  ponekad hvalili, a vrlo često proklinjali. Omiljeno joj je, pak, oslanjanje na duše starih, očuvanih i naseljenih kuća sa lepim zabatima i bajkovitim prozorima – na kojima se smeše prababine firange – kao i na ornamente i ukrase koji se neprimetno krune na napuštenim, neoplakanim i skoro potpuno zaboravljenim rukotvorinama, neimara iz davnih vremena… Samo u tim danima možemo osetiti milinu jesenjeg sunca u potiljku, i blagi miris Tise preko polja, kojim nas Jesen časti, jer je, izgleda, upravo sada na vrhuncu moći…

A kako odlazi jesen iz Horgoša?

Ne znam, jer odemo uvek pre nje… obraza i vratova mokrih od suza koje izviru upravo iz one studeni, nedavno propuštene na trenutak u srce, tamo negde pred Preobraženje…

Septembra, 2022. godine

„Egzistencijalni vakuum se doživljava kao stanje dosade.”

Kako vreme odmiče, ne zapisuju mi se dani, jer su uglavnom slični. Juče nam je Nevena donela neke namirnice a ja nisam mogla da se setim kog dana je bila, pa je ne pomenuh. Dogovorile smo se da joj umesim slavski kolač za nedelju. Obradovah se da barem nekako mogu da pomognem da pripremi prvu slavu. Osim toga, to je i moja devojačka slava, slave je i svi Jablanovi potekli od Gavre. Pokušavam da se setim svih koji će sutra slaviti, kako bih na vreme čestitala…

Našu prvu slavu smo slavili davne 2000. godine a recept sam dobila od moje drugarice, sestre Julije, monahinje iz manastira Piperi u Crnoj Gori: „Najpre se pomoliš Bogu i Sv. Vasiliju Ostrškom, posle možeš kako hoćeš“, počinjao je recept, koji i dan danas čuvam i dok mesim svaki slavski kolač, a godišnje je to barem tri puta, molim se uvek i za sestre pipreske, pored svih koje u srcu nosim. Tako je bilo i ovaj put, spisak je bio podugačak a vremena na pretek. Predveče zamesih, pa onda pustih da kuća zamiriše na vanilin šećer i koricu limuna, na radost, na Carstvo Nebesko…

Do večeri je bilo lagano, čas mađarskog, moja dva časa, posle ručka uglavnom smo se odmarali, opet neki film o zmajevima, čitali, igrali se, pisali… Kumovi su nam doneli nešto hrane, da ne umremo od gladi, i to baš u finišu ovog eksperimenta.

Subota je dan za odmor, zaključih.

„Vidimo da je za duševno zdravlje potreban određeni stepen napetosti, napetosti između onoga što je već postignuto i onog što još mora da se uradi; odnosno, između onoga što već jesmo i onog što tek treba da postanemo.”

Postaje naporno što je svaki dan sličan prethodnom i što mi ponestaje snage da se oduprem dubinama ka kojima me vuku pojedini trenuci. Barem je napolju sunčano i radna soba, u kojoj uglavnom provodimo vreme, obasjana i topla. Ovogodišnji novembar je topliji nego ranijih godina, barem se ne sećam da je tako bilo prošle i pretprošle godine i uživam u suncu na terasi ili krovu. No, danas devojke nisu htele na krov…

Uobičajeno pre podne u našem stanu: knjiga i kafa zajedno, pisanje raznih tekstova, devojke imaju onlajn školu („onlajM“ što bi one rekle), dogovaramo se šta ćemo za ručak, petak je, nešto lagano, imam i dva časa, jupiii, gledam „Oko magazin“, čujem se sa Majkom, Katom, pravi se Ježeva kućica i gleda basna po ko zna koji put, vežba se srpski, piše se domaći za maltešku školu, onda 25 minuta klavir. Najveći utisak na mene ostavlja Vasilisina rukotvorina lisica Mica koja ima srce u grudima; lego-srce. Inače, udove je povezala čačkalicom, kao i ogromnu jagodu koju drži na ramenu. Pitam je odakle joj ideja i grlim je snažno:

• Sedela sam i dugo mislila i onda smislila, kaže pametnica a meni dođe da je nikada ne ispustim iz zagrljaja… Kirine rukotvorine su malene i isto prelepe. Ona je napravila i jezerce i zeca poštara na starinskom biciklu kakv je videla na filmu. Mnogo vole da kombinuju već postojeće igračke sa onim šta prave, to me tako raduje. Deca stvarno umeju sve da ulepšaju. Peki je završio biblioteku, uskoro je unosimo unutra i sve knjige idu tamo, jeeee…

Svako veče zapišem ponešto o već proteklom danu, pa kad stignem sednem da sastavim tekst, no kod petka sam samo napisala da su njih troje mesili kiflice a evo, nekoliko dana nakon toga ne mogu da se setim šta je još bilo. Išla bih tako rado napolje, kad budemo izašli, šetaću sa mama Džeki oko cele Marsaskale dok ne padnem u nesvest; hoda mi se pored mora, hoću nazad u normalan život… mislim da kriziram…

„Kada arhitekta želi da učvrsti luk koji nije siguran, on će povećati opterećenje koje ga pritiska, jer se tako čvršće međusobno povezuju elementi luka.”

Ustajem čila i vesela, divna energija posle sinoćne konferencije me ne napušta. To je taj osećaj, to je ono šta čini život smislenim: raditi nešto na opštu korist a biti usput i sam preplavljen milinom. Svesno sam prigrlila tu emociju i misli, i odlučujem da ću imati sjajan dan, a ujedno i moja porodica. Pišem izveštaj sa skupa za naš sajt, a napisala sam ih tokom onih 15 godina na stotine, no, nikada nisam sela odmah sutradan da to uradim, nego mi treba koji dan da se nateram. Sad se nisam morala naterati, bila sam naterana milinom iznutra. U 10.30 imam onlajn intervju za crkveni radio Glas iz Niša o pomenutom skupu. Urednik radija je moj dugogodišnji saradnik, učesnik na KASovim seminarima i dobar prijatelj. Nedavno smo se rekonektovali na najlepši mogući način: spominjao me je sa divnom Jelenom LJ, a ona mu je prenela šta sad radim. Znao je gde sam, ali se nismo čuli od zime 2016. kada smo se pozdravili.

Dobijam nekoliko sjajnih ideja za nova dešavanja u SOKCu, odmah reagujem i čujem se sa raznim ljudima, pišem mejlove, dogovaram ugrubo kako bi to sve izgledalo i pitam se kako bi sve bilo lepše da nema ove proklete korone… Čim izgovorim tako nešto, dobijam bezglasni odgovor u glavi da je sve savršeno. U „jedu“, kažem pomirljivo i pozovem devojke da idemo na krov.

Devojke su imale onlajn nastavu i tužno mi saopštile da će je biti samo još dva puta. Bilo mi je čudno da se ne raduju što će u utorak već otići u školu i videti svoje drugare, ali ih razumem da je ovo nešto novo i da se u pauzama igraju svojim igračkama ili vežbaju da voze rolere, a to nema cenu. No, već to popodne su počele da kukaju kako im se ide u park. Dobar znak, pomislih. Petar završava biblioteku, pedantan je i spor, ja to radim malo brže i više ofrlje, jer ne mogu da dočekam rezultat. Mislim se, dobro da se on latio ovog posla. Posle sprema papire za crkvu, štampa li štampa, telefonira, divim mu se da se prihvatio tako komplikovanog zadatka. Uzimam da napravim kupus salatu, pre toga probam čvarke koje nam je Boban juče doneo i sipam dunju za majstora i sebe.

Pred očima vidim odjednom svog tatu kako pravi salatu i postavlja sto. Isto je novembar, samo je u kući založena vatra a on secka kiseli kupus, čiji se miris, pomešan sa rakijom, širi po prostoriji i projavljuje dom. Sipao je sebi rakijicu i gustira s svremena na vreme. Slabo sunce proviruje u kihinju, radijska emisija „Kod dva bela goluba“ upotpunjuje atmosferu, narodna muzika se odlično uklapa u postojeće mirise,  tata pevuši. Gledam ga sa vrata, lepo mi je kad je kod kuće, jer je tu dve sedmice a dve je na terenu. No, i kada je tu radi kao stolar-tapetar, što za nas, što za mušterije. Retko kad se odmara. Došla sam iz škole, velika sam, otprilike srednjoškolka, grlimo se, perem ruke i pomažem mu da završi postavljanje stola, Majka stiže sa posla, Zdravko je isto tu, seda za postavljeni sto, kuća nam je puna do krova…

Deci je jako važno da su roditelji kod kuće, da se zajedno nečega igraju i da se zajedno smeju. Toga se setim svaki put kada vidim neobično razdragane ćerke dok igramo neke igrice ili se dobacujemo loptom na krovu. Poslednjih dana se oboje više igramo sa njima i mislim da ih to drži da izguraju ove dane koji su za njih zaista skoro identični. One vole da se uglavnom igraju same i da im ne smetamo, ali gledanje nekog filma, čitanje priča na srpskom pred spavanje (na engleskom čitaju same), pravljenje nekih rukotvorina – tada vole da smo uključeni. Vole i da podele sa nama kada nešto naprave od plastelina ili papira u boji. Često nas i prekore kada duže sedimo za kompjuterima, učimo ih da kažu kada im nešto smeta.

I danas imam dva časa, šta me posebno raduje, jer barem taj posao nisam prekidala u ovom periodu; za uveče smo planirali da pogledamo neki film, uvek mogu da čitam, Peki da sprema te njegove papire za Odbor i prolazi dan. Ne mnogo drugačiji od prethodnih. Spisak se polako krati, dosta toga uradismo, ponešto smo ostavili i za praznike od 23. decembra pa do našeg Božića, jer smo prelomili da nećemo nikuda. Ovo sam nekao prebrodila, mislim se, a kako ću te dve sedmice, videćemo…

“…poslednji razlog čovekove unutrašnje deformacije nisu nabrojani psihofizički uzroci, već se ona konačno zasniva na slobodnoj odluci.”

Mama Džeki nam donosi nešto namirnica, sedim za kompjuterom satima: najpre čas mađarskog, zatim pripremam sledeću subotu za Školu srpskog jezika. Komuniciram sa koleginicama, sve su jako angažovane, sjajne učiteljice i divne duše, hvala Bogu da nam ih je poslao. 20. novembar je Svetski dan deteta i nameravamo da sa decom govorimo o ljudskim pravima. Setih se prelepe knjige, koju sam 2008. godine imala priliku da promovišem zajedno sa izdavačkom kućom „Jasen“ iz Beograda, koji su ujedno i izdavači. Deklaracija o ljudskim pravima UNa pretočena u prelepe ilustracije kako bi deca razumela. Knjigu nemam, nema je na internetu, rasprodato, pišem Petki da mi pomogne da od Voja dobijem makar neku ilustraciju. Povezanost sa mojim prošlim životom je i dalje toliko jaka, a veliki broj kontakata jako živ, iako se sa mnogima nisam čula barem 5 poslednjih godina. Uskoro mi na mejl, uz reči podrške za Školu i želje za dobro zdravlje moje porodice, stiže pdf knjige. Nesebična loza Stanišića, ganuta sam do suza… Sa nekim ljudima je povezanost, jednostavno, neraskidiva…

Spremam se i za konferenciju za sutra, „Sv. kraljica Jelena Anžujska kao spona između istoka i zapada nekad i sad“. Naša prva konferencija, doduše onlajn, ali su prilike takve. Čitam o čudesnoj kraljici i iznova se divim nesebičnosti i angažovanosti ljudskoj, tj. koliko je čovek sposoban da bude nesebičan a koliko tek neće to da iskusi. Oduševljena sam kad god pomislim na ktitore srednjeg veka i verujem da su to radili kako bi otačastvu svojemu ostavili nešto vredno, ali se uvek pitam da li su o tome racionalno razmišljali ili je to, jednostavno, bilo vaspitanje onog vremena. A šta mi ostavljamo našim pokolenjima danas? Pogled mi skrenu na knjigu koju Petar čita. Možda je vaspitanje koje obiluje pravim vrednostima jedino šta se današnjoj deci i može ostaviti…?

Bolovi u krstima od sedenja su sve jači, vežbe ne pomažu, potrebno je kretanje. Izdržaću još koji dan, hrabrim se. Hajdemo na krov!

Petar farba biblioteku. Kaže, pomalo ljutito, da će sve sam, kao i prethodna dva puta. Dobro, de, ne mešam se. Jako volim kada od starog komada nameštaja postane novi i upotreban i to smo u Kući horgoškoj učinili u svakom delu. Žalost me obuzme kada vidim da se baca nameštaj, a opet se trudim da odolim iskušenju i ne sabiram gomile koječega, šta mi teško ide. No, nedavno, u nameri da bacim dečije pocepane helanke imala sam rezultat pomenutog nastojanja mi pred očima, kada je Vasilisa u dahu uzviknula:

• Ne, nemoj da ih baciš, neću ništa da se baci! Možemo da ih iskoristimo…
• Za krpicu za pejnting, ubacuje se Kira spremno.
• Ili da napravimo nešto za medu! Samo nemoj da bacaš naše stvari pliiiiiiiz!

„Deca gledaju, ne slušaju“. Gde se dede ona knjiga o roditeljstvu, a?

Posle ručka malo odmaram, ostali gledaju film o zmajevima, ne znam više koji deo, čitam tekst naše učiteljice Kristine o bilingvizmu koji ćemo postaviti na sajt SOKCa, gledam gostovanje Petra Božovića u emisiji „Oko“ (na jutjubu, jašta, televiziju ne gledamo i dalje), razmišljam o njegovim rečima ogorčenja usled spoznaje šta se trenutno zbiva na relaciji Srbija-Crna Gora, uveče imam čas, posle časa uobičajeno i dan odeeee…

Najveći utisak svake večeri mi je što sav posao radim od kuće i što mi je to postalo najnormalnije otkako sam na Malti. Korona je to sve samo pojačano „unormalila“, a potreba da budem „gospodar svog vremena” je jača i od želje za boljom zaradom. Ne znam koji posao bi me naterao da izađem iz ove „zone konfora” i vratim se na radno vreme „od – do”. Sećam se da se prvih godina radeći u KASu nisam zapitala ni jedan jedini put da li smo dovoljno plaćeni proporcionalno poslu koji obavljamo; međutim, kada mi je prvi put pala ta misao na pamet, shvatila sam da sam nečim nezadovoljna, što nije nužno morala biti zarada, i da je nešto krenulo lošim putem: u meni ili u samoj organizaciji. Kako godine prolaze čovek tako redefiniše prioritete, a opet je i sklon tome da ide iz jedne u drugu krajnost, samo mi se čini, da to u kasnijem životnom dobu radi sporije… Ne znam, možda grešim, ali evo, pišem, pa ćemo se prisetiti…

“Dokazali su da istinsko trpljenje znači unutrašnje ostvarenje. Duhovna sloboda, koja se čoveku ne može oduzeti, pruža mu do poslednjeg daha mogućnost da osmisli svoj život.”

Iako možemo da spavamo dugo, budimo se svi rano. Dogovaramo se šta ćemo raditi tog dana. Nedelja je, praznik, nećemo preterivati. Posle podneva možemo srediti sobu za igranje, skloniti cipele, zameniti letnju za zimsku garderobu u velikom ormanu, pogledati zajedno neki film, nabrajam. Nisam baš zdušno podržana, ali se pravim da to ne primećujem. Ova tehnika mi poslednjih godina često pomaže da se ne potresam bez preke potrebe. Pa ne moram baš sve da vidim i čujem, je l’ de?

• Zašto moramo celu kuću da sredimo?! – pita Kira protestvujući.

Sređujemo samo njihovu sobu za igranje. Ovaj put bez ljutnje zbog hrpe kockica, olovaka, figurica i koječega na sve strane. Vremena imamo na pretek. Po ko zna koji put pravimo spisak novih pravila oko sređivanja te sobe. Devojke prelaze na pravljenje Ježeve kućice, mi se povlačimo da pijemo kafu, ručak imamo od juče. Sati prolaze relativno uobičajeno, dan se izmiče, boravimo opet malo na krovu, upijamo sunce, telefoniramo sa Majkama, dragim ljudima, ne mislimo na današnju svadbu koju propuštamo, nećemo danas o teškim temama. Osećam bol u leđima, kičma reaguje na slabo kretanje, vežbe treba raditi i popodne, kažem sebi odrešito, šta bih dala da sada napravim jedan đir po kraju, a tek pored mora…

Radi se domaći za maltešku školu, zatim se vežba srpska latinica, večera je u toku, kupanje, čitanje priče, onlajn nastava počinje ujutru u 8.45, laku noć. Ode i treći dan.

Čini mi se da ne umem sa nedeljama koje ne počnu Liturgijom…

„Ali smisao imaju ne samo stvaranje i uživanje; ako život uopšte ima smisla, onda svoj smisao mora imati i trpljenje. Ta patnja nekako spada u život, kao i sudbina i umiranje. Tek nevolja i smrt objedinjuju ljudski život u jedinstvenu celinu.“ V. Frankl

Budimo se bez sata oko 7.30, devojke uskaču u naš krevet i svi smo srećni. Hvatam trenutak i zahvalna sam do suza.

• Pa uopšte nije nam loše na ovom prinudnom odmoru, kažem promenjenog glasa mazeći ih sve.
• Nije, ali je lepše da smo u Horgošu, tamo imamo dvorište, mačke, komšijei baba Mara može da nam dođe uvek da jedemo zajedno … – nabraja Vasilisa a meni se plače. Ništa novo, mislim se, proći će… Samo da se ne zakačim za ovu misao, samo da se ne zakačim za tugu koja me strpljivo čeka iza svake tri tačke u mojoj glavi…

Radim vežbe, mrzi me, ali se nateram skoro svako jutro. Ponekad uspem i da uživam u tome, ponekad sam srećna kao dete kad ih završim, ponekad se osećam kao pobednik, ponekad kao poraženi dok ležim na strunjači i pravim se da sam u dvorištu, mom dvorištu… Kao dosta mlađa nisam dozvoljavala sebi da „nešto ne mogu jer me mrzi“, već bih uvek išla upravo u taj boj i izlazila kao moralni pobednik. To je „Rajkina škola“, govorili bi oni koji poznaju moju Majku. S godinama me taj ratnički naboj popušta. Da l’ je pamet il’ nešto drugo po sredi, ne znam, ali znam da sam sve ređe u okršajima sa samom sobom. Pravim nam kafu i organizujem da u radnoj sobi čitamo neko vreme, devojke bi da gledaju crtani, može i to danas na srpskom, sugeriše Rajka u meni. Razmišljam o trpljenju i o tome kako ono jeste sastavni deo života, kako ga ima u svakom segmentu istog, ovog malog, svakodnevnog, a kamoli u životu o kojem piše Frankl. Teško se nosim sa nasiljem u knjigama ili folmovima i uglavnom izbegavam da čitam i gledam nešto tako, ali se sada teram da čitam i budem pritom svesna svojih osećanja i da izbegavam slike koje mi se stvaraju posle svake pročitane rečenice. Zašto sam tako osetljiva?…

Nakon doručka stiže nam dostava od Vanje. Napakovala je za svakog ponešto, ganuta sam i radosna što ovde imamo tako divne ljude, što gradimo našu malu zajednicu, što nismo usamljeni. (Samo da ne mislim o Horgošu sada, kažem sebi i uzimam da sklonim veš). Dan je sunčan i idemo na krov da sredimo tavanski prostor u koji već nekoliko godina samo tovarimo. Za neupućene: svaka malteška zgrada ima ravan krov, koji ljudi leti rado koriste, naročito uveče, kao prostor za druženje (roštiljanje) i utočište od nepodnošljive temperature u stanovima, ali je i zimi lepo iskoristiti po koji sunčani sat, a tek kada ste u karantinu. Na većini takvih krovova ima i poneka odajica za odlaganje koječega. Ja sam od onih ljudi-hrčkova, kojima sve treba. „Ti si pritajena Mica-kutijica“, kaže mi Vanja kad joj pomenuh šta planiramo da uradimo danas. O, da, jesam, i sada ću baciti sve kutije koje nakupih i koje mi baš trebaju! Devojke prave piknik sa svojim medom na jedinom suvom kraju krova, miris vlage ne može ni sunce da nadvlada, pričamo o deset kišnih dana u nizu nedavno i kako smo strahovali da će se celo ostrvo ubuđati. Pakujemo vlažne kutije jednu na drugu i spremamo ih za rashod. Barem se đubre sortira, pa čovek ima utisak da radi nešto korisno, čak i u ovako nebitnim radnjama. Odvajamo stvari za proslediti dalje, teglice i flašice idu ovaj put definitivno u kontejner. Gledam kofere kako čuče pod najlonom i ne dam mislima da se povežu sa njima, srce mi, čini mi se, krvari… Ništa nam se nije ubuđalo, konstatujemo sa olakšanjem i silazimo u stan na ručak. Divno je što imamo taj krov, skrećem misli na drugu stranu. Petar pravi malu gozbu, posle koje ne mogu nimalo da prilegnem, već moram na čas, ali zaključujem kako je neophodno da makar na ove dve sedmice uvedemo obaveznu zajedničku siestu od 15.30 do 17. Posle časa pomažemo devojkama u učenju vožnje rolera, koje na sreću ne traje dugo, jer je bolno za leđa, ali i njih dve uglavnom govore: „Pusti, sama ću“, i kikoću se sve vreme, pa čitav kurs prolazi brzo. Brzo prolaze i večernji sati, ali se ne zanosim da likujem, već sam budna i prisebna. Tražim zlatnu sredinu, tako lako i tako teško dostignutu. Ne bih da me spopadnu misli, samo me čuvaj od misli, Bože dragi, ponavljam… Posle uspavljivanja devojaka, gledamo film uz pivo, vino i tvrdi sir, šta nismo radili zilion godina. Nije loš ovaj karantninski vikend…

U našoj kući televizija se ne gleda od 2012. godine. Tada smo izneli stari televizor iz stana i nikada nismo kupili novi. Ako bi nas neka emisija, serija ili film zanimali, potražili bismo smo ih na internetu. Odlučili smo da tako bude i kada smo dobili bliznakinje. Živimo u iznajmljenom, nameštenom stanu, u kojem postoji televizor, a služi nam da na njega prebacimo neki dugometražni crtani film, ili nešto naše. Devojčice uživaju u kompletnom ugođaju sa kokicama i neizbežnim ćebencetom, držeći nečiju ruku za svaki slučaj. Uživamo i mi.

Evroviziju ne pratimo. Nema nekog posebnog razloga. Jednostavno nas ne zanima. Ni ove godine nismo nešto obraćali pažnju dok naše šestogodišnje ćerke nisu došle iz škole pevajući nešto šta nije dečija pesmica.

• Mama, to je Dest’ni! I mi svi u školi želimo da ona pobedi za vikend!

Odem na net, preslušam, pitam usput i evrovizijskog eksperta Tanića šta misli o dotičnoj (i pokajah se kad mi stiže odgovor 😊), ali preslušah i još ponekog predstavnika/cu i zaključih da mi je francuska pesma najsimpatičnija. Onda malo istražih o njoj i VOILA! Eto teme o očuvanju identiteta, jeziku, životu izvan matice (jer sam ubeđena da ako čovek ne zna ko je i šta je, ako ne prihvata i ne poznaje kulturu odakle potiče i ako je, na kraju krajeva, ne voli i ne poštuje, ne može ni prihvatiti a ni voleti tuđu. Posebno ako živi u rasejanju i svakodnevno se sreće sa mnogobrojinim drugima i drugačijima. To se sve ponese iz porodice, nema sumnje.) Eto prilike da unesemo smisao u temu Evrovizija, poradovah se naivno, dečije.

• Devojke, da li vi znate da i Srbija ima svoje predstavnice na Evroviziji?
• Znamo, ali mi želimo da pobedi Malta! – dobih precizan odgovor. No, ne odustajem:
• To je lepo. Nego, znate li da je predstavnica Francuske po ocu Srpkinja, koja je odrasla u Franciskoj, kao što vi sad rastete na Malti, i da predstavlja tu zemlju…
• Mama, to sad nema veze, mi hoćemo da pobedi Malta.
• A da li neko u vašem odeljenju želi da pobedi zemlja iz koje on dolazi?
• Gejbrijel! On je i plesao kad je učiteljica pustila njegovu pesmu, ali svi mi ipak hoćemo da pobedi Malta!

Tu ja odustanem od daljih objašnjavanja, čestitam u sebi Gejbrijelu na stavu i pomislih kako nije trenutak za dalju priču. Videh da je učiteljica na fejsbuk postavila kratak klip kako celo odeljenje gleda predstavnike svih zemalja iz kojih dolaze učenici, a ima ih barem 6, plus Malta. Pomislih kako je to lepo, ali mi se i dalje ne sviđa ideja da u školi uče o Evroviziji, ali šta sad… Na svu sreću nisu znale koje veče je finale, inače bismo morali da pratimo kako znamo i umemo. U nedelju se probudismo zorom i prva misao mi je bila sinoćni šou, koji nisam gledala, ali podsvest radi punom parom. Kažem Petru da pogleda ko je pobedio dok budim devojke pesmom „one Dest’ni“.

Vaska ustaje i pleše, zna i neke korake. Kira sanjivo pita ko je pobedio.

• Gejbrijelova pesma – kažem kratko i ravnodušno, a Kira udari u plač.

Neutešno je plakala neko vreme, ne dajući nikome da je grli. Jedva je umirismo. Tatko je već počeo da piše mejl učiteljici, sve sevajući očima. Ja bejah malo pribranija, te sam sat vremena pričala kako je to samo takmičenje i kako je ipak najvažnije učestovati, kako ga ima i sledeće godine, kako je tu bilo oduvek diiiiivnih nastupa i krenem da puštam ono malo pesama za koje znam da su bile ikada prezentovane. Setih se Molitve, Laneta, one simpatične Nemice, Tota Kutunja sam prećutala. Gledale su sa interesovanjem. To je zbog ovog ostrva, pomislih, zarazno je sve to sa Evrovizijom… Još ćemo se mi ćerati…

• Da znate da se svima sviđa ona srpska pesma koju ti i tata ne volite – rekoše nam kada smo već krenuli, a da se nas dvoje ni jednom rečju nismo izjasnili o „njima trima“.

Na putu do crkve Kira je napravila poruku za Dest’ni, pritom se dobrano ižvrljala tamnim flomasterom po nogama i belim helankama: „Dear Destiny, I am very sad that you did not win. Good luck next time! From Kiki and Titi. Love you, Destini!

Tako padoše prve suze u našoj porodici zbog Evrovizije, a mi ni televiziju ne gledamo. Što bi kaz’li: nit luk jeli, nit luk mirisali. Nema bega od televizije dokle god živimo u istom prostoru sa drugima i drugačijima. I to je dobro. To treba prihvatiti i nastaviti pričati, pričati, pričati…

Maj, 2021.

Ta žuta nada

I iščekivanje narandžasto

Koje iz dana u dan

Zri u crveno il’ purpurno

Te tamne modro-ljubičaste slutnje

Ta sećanja plavičasta i zelenkasta

Ta seta prigušene roze

Ili u boji kajsije nežne

Ti teški sivo obojeni dani

I časi

A kad već pomisliš

Da se život gasi

Bljesne iz Nebesa

Ognjena munja

U svakoj od tih boja

U kojoj makar i kap

Od njenog sjaja beše

Rasplamsa i ozari

I svu tamu

Vetrovi već razneše

Marta 2021.