Od svih sećanja moje Majke na njeno detinjstvo najviše volim priče o baba Ruži, majci po ocu, iako su uglavnom teške i nikada nisam uspela da sklopim celu sliku o toj neverovatnoj ženi. Fotografije nemam, osim one sa nadgrobnog spomenika, a Majkina kazivanja su bila i ostala u fragmentima, onako, kako se čega seti. Upijala sam te slike i tako gradila u mislima lik heroine iz davnih i mučnih vremena, i sećala ga se kad god sam mislila da mi je u životu teško. Baba Ruži je bilo i „crnje i grđe“, pa je sve preživela, tešila bih se.
Ružica Joksimović rođena je oko 1870. godine u Tekiji kod Paraćina, a još kao dete došla je u selo Davidovac (udaljeno 5 km od Paraćina na putu za Zaječar) kod tetke na čuvanje. Ostala je siroče, a pošto je teča bio kmet u selu, mogao je da brine o njoj. U tom selu se kasnije i udala za Dragutina Bogdanovića i tu i ostala do upokojenja 1958. Kasnije je nasledila veliko imanje od svog oca, kao i pozamašnu svotu dukata po koju je otišla sa tečom čezama u Kragujevac. Bogata mirazdžika umela je da umnoži postojeća dobra, te su Bogdanovići postali „velike gazde“ imali njive, vinograde, livade, stoku, vršilicu za žito i vodenicu. Gazdarica Ruža rodila je osmoro dece, četvoro je sahranila u vreme Balkanskih ratova a četvoro odgajila dok je Dragutin bio na Solunskom frontu. Brata Milana mu je tifus odneo u Albaniji a Dragutin se posle sedam godina ratovanja vratio. Baba je često pričala o njegovom povratku. Nije mu se mnogo nadala, zapravo, nije htela da se razočara i njegovom pogibijom, jer je u selu bilo mnogo kuća sa crnim barjakom a imala je i dosta posla oko dece, kuće i imanja, sve je bilo na njoj. Kada se konačno vratio, imao je jedva 40 kilograma, sama kost i koža, pun buva i vaški. „Da ga okukaš, ni dete ni čovek“, govorila je baba Ruža, a Majka često prepričavala jedva čujnim glasom gušeći se u suzama…
Iako je godinama sama vodila brigu o velikom imanju i deci, bila je veoma sposobna i snalažljiva za ono vreme. Ambari i podrumi su uvek bili puni, posao na njivi obavljen, stoka namirena, sirotinja u okruženju nahranjena, deca sita. Tu su još bili radnici koje je upošljavala na imanju, njihove porodice o kojima je takođe brinula, kao i bliski i dalji rođaci, uvek spremni da joj se nađu ili da pokušaju da se okoriste; tu su bili svako malo i Bugari, koji su pustošili Pomoravlje godinama kako im se prohtelo, mnogo godina kasnije četnici i partizani. „Nije se znalo ko je grđi“, govorila bi baba Ruža. Neretko je baba bila prinuđena da primi neprijaljske vojnike u svoje dvorište, kao najbogatija kuća u selu, da se odmore i okrepe, davala im da jedu i piju, da ponesu šta hoće, samo da joj ne diraju ono najvrednije: decu i stoku. No, nije mnogo verovala neprijateljskoj vojsci, pa je neretko krila i decu i stoku u zemunici u najudaljenijem kutku dvorišta. „Ćute svi tu pod zemlju, i deca i ta mavra, ki da zna šta ju čeka ako zucne“, govorila je baba Ruža a Majka prepričavala. Sećam se jezive priče kako je jednom danima kuvala u velikom kazanu za bugarske vojnike, koji nisu pokazivali nimalo milosti ni prema domaćici ni prema selu, izživljavali se nad svima redom, kao i nad stokom i pretili da će joj odvesti mušku decu a kuću zapaliti, te je Ruža odlučila da u kazan ubaci kamenu sodu i tako ih se reši. Nije se nikada plašila osvete, pričala je kasnije unucima, svaki sledeći put bi bila sve jača i sve spremnija na novi okršaj, na novu pobedu. Umela je da jaše, te bi često prenosila važne poruke srpskoj vojsci noću preko polja, jašući u muškoj odeći, i mnogo je volela kralja Aleksandra. O njemu pred babom ništa loše nije smelo da se kaže, čak ni posle Drugog svetskog rata, kada su došla sasvim drugačija vremena. Nosila je u poznim godinama binokl po njegovom uzoru. „Gospodstven čovek“, govorila bi s poštovanjem „nosi ovo tanko na nos, a ne onaj oglav “, misleći na naočari. „Na koga drugog da se ugledam ako ne na njega?“ Tako je Majka pričala o svojoj babi.
Namučio se dobrano kroz istoriju taj narod uz Moravu, i kad se setim tih priča nije mi čudno što im je narav tako preka, a misli i planovi uglavnom nejasni kao moravski mulj. Čini mi se da ne bi opstali do danas da su bili iole drugačiji, iako sam žestinu tog mentaliteta osetila na sopstvenoj koži i otpatila posledice istog u svojim paraćinskim godinama… Moravski geni me ponekad i samu pomute i povuku na dno, ali me isto tako munjevitom brzinom izbace na površinu i osveste, kao da me je sama baba Ruža svojim rukama stavila na konja i ošinula ga bičem da juri u pravom smeru. Ubeđena sam da sve žene u majčinoj porodici, a za Majku i sebe sam sigurna, praunuke i čukununuke baba Ruže, imaju njene gene koje im ne daju da potonu u najtežim trnucima i da ih baba vazda čuva i ohrabruje: Radmila, Valentina, Kristina, Marija, Katarina, Ana, Jelena, Katarina, Vasilisa, Kira…
Pored tamnih priča o baba Ruži koje su u mojoj dečijoj duši stvarale neku teskobu i zebnju, bilo je i onih veselih, ali ih ne zapamtih sve. Nedavno me je Majka podsetila na jednu od tih. „Moj otac je imao mere kad pije“, počinje Majka iznenada svoj monolog na glas, mada osećam da je isti posledica misli koje već neko vreme kuljaju u njenoj glavi, iako ćutimo skoro dva sata. Putujemo autom iz Horgoša u Beograd, devojčice spavaju u svojim sedištima iza nas, imamo na raspolaganju dva puna sata. Dva sata samo za nas dve su mi velika kao nebo otkako živim u inostranstvu, otkako viđam Majku dva puta godišnje i otkako mi nedostaje kao nikada pre. „Voleo je da pije i rakiju i vino, a kad je bila prilika, popio bi tri čašice rakije i tri čaše vina, i to bi bilo to. Mogli su da ga mole do 101 i nazad, ali gazda-Milija ne popušta. Bio je gazda, bogataš, viđen čovek u selu, krut ali pravedan. Nije bio okrutan. Barem ga ja nisam tako doživljavala, iako je prema svojoj deci bio strog. To što smo bili bogati nije značilo da treba da rasipamo. Ma kakvi! Znalo se da se pare troše na kupovinu zemlje i stoke, da se ulaže u to, da svi moramo da radimo, svako je imao svoje poslušanje. Ja sam bila najmlađa, tri brata (Milan, Milovan i Mirko) bila su dosta starija od mene, a polusestra Mila, je već imala svoju kuću i porodicu. Sećam se da sam pre škole provodila vreme uglavnom po dvorištu, a tu negde, u hladu, uvek je bila i baba Ruža. Nekoliko godina pred smrt, a upokojila se u 80 i nekoj, nije više mogla da se kreće, nego je sedela u dvorištu ispod duda preko dana a uveče bi je preneli u kuću, u njenu sobu. Volela je da pije vino, a pogotovu u vreme kada je već bila nepokretna. „Rado ćerko, uzmi ono bokalče i donesi mi vino iz podruma, iz ono najveće bure“, tačno je znala iz kog bureta voli vino, „da se baba prečesti“. Nisam smela nikako da je pređem, pomalo sam je se i plašila, a bila je svega svesna, uprkos šlogu koji je preživela. Pričešćivala se ona tako nekoliko puta na dan a mom ocu to nije baš bilo pravo, jer nije želeo da se propije, ionako je bila stara i nepokretna, samo im je trebala još jedna muka.
„Mamo“, kaže joj moj otac, „nemo’ dete da mi šalješ u podrum, malo je, će se omakne, povredi, ili će se propije od malena ne dao Bog…“
„Šta me mamkaš, mačke te razmakle“, korila ga je baba, „donesi mi to vino da se pričestim! Oćeš da ti majka neprečešćena ode na onaj svet?!“
Stric Miloje i obe tetke, Desa i Stanojka sa svojim porodicama takođe su živeli u selu nedaleko od nas. Velika smo familija bili. Zvali su nas: Pajtići… Nije to bilo ni tako veliko selo. Kod tetka Dese smo otac i ja išli na slavu. Nikoljdan je slavila, sećam se. Posna slava. Tetka sprema, sprema, sprema danima, svašta iznese na sto. Moj otac po običaju popije prvo tri rakije uz predjelo, posle pije vino, ali se uvek kući vrati žedan, jer bi tetka Desa toliko posolila ribu, da otac celu noć posle slave ne bi mogao da spava jer je morao da ustaje i pije vodu. Nije mnogo pričao posle o tome, ali bi umeo da je blago ukori još tu za trpezom: „Sele, imaš li ti još so u kuću?“
„Imam bato, što pitaš?“
„Pa šta presoli ovu ribu, ki da ćeš sve da ne potroveš?!“
Posle večere bi se pevalo a tetkini sinovi bi uvek terali mog oca da peva: „Ajde, ujče, onu tvoju!“ Tu su bili i tetka Stanojka sa porodicom i još familije i svi smo se mnogo poštovali u ono vreme. Baš sam volela da budem sa svima njima po tim slavama. To su mi bila najlepša druženja sa očevom familijom. Moja majka nije volela da ide od kuće. Njeno je bilo da kuva i održava kuću i nerado bi išla kod nekog. Baba je nije nikada volela, jer je donela u kuću mali miraz, zapravo, njeni stričevi su prilikom proševine obećali baba Ruži mnogo toga, ali kad je majka pošla u svoju buduću kuću, jedva da su joj nešto dali. Moja majka je bila tiha i mirna žena, nikada nikome nije ništa zamerala, nije ulazila u diskusije i rasprave i kad bi je baba klela, ona je samo govrila: „Ako, mamo, ako…“. Meni je bilo žao majke, ali nosila se ona sa tim. Niko od nas nije nasledio tu njenu krotost i tihu narav. Niko ni od vas, a ni dece moje braće. Svi smo nekako prgavi… kao baba Ruža… Posle slave tetka Desa bi poslala praćanku po ocu i meni. Baba je volela da vidi šta joj je ćerka poslala. Sve bi probala, ali nikada nije izostao komentar kada bi tetka došla:
„Je l’ ćerko…“, počinjala bi baba prekorno.
„Kaži mamo“, pravila bi se tetka Desa da ne zna šta je čeka.
„Imaš li ti još so il’ da ti damo lečka?“
„Što da mi date mamo, pa imam, znaš da imam.“
„Pa ja velim da nemaš više, kad si onu ribu presolila onolko. Pa šta si se šunula?!“
„Pa omaklo mi se!“
„Pa kako ti se omakne svake godine, mačke te razmakle?!“ grmela bi baba. „Pa ajd što pojem neko parče, no ne mogu da ugasim taj so što si turila ki nenormalna, pa onda pijem vodu celu noć, jer mi tvoj brat ne da vidno, a onda ne izlazim iz klozeta, pa jesi li ti normalna?!“
Majka priča menjajući glas i akcente, ja plačem od smeha a srce mi drhti od miline što ih sve pominjemo. U tim rečima prepoznajem Majku i njene pokrete, neke slike iz detinjstva koje sam doživela kod ujaka u Davidovcu, kao i deo sebe i baba Ruže u mom oku… Znam da su međ’ nama dokle god ih se sećamo i pominjemo… i pišemo o njima. Neka počivaju u miru.
