Volela bih da je uvek leto… Dobro, može i jesen, i proleće, ali ništa manje od toga. Jesen – ona plodna, rodna i šarena, kada se plodovi i boje razlivaju na suncu a u duši bude milinu. Proleće – ono mirisno, beharsko, svo u bojama koje pobuđuju neku čudnu setu u čitavom biću i prosto mame da se stane bosom nogom na tek izniklu travu…
Leto. Leto volim najviše. Ustajem rano, sedim zagledana u Dunav koji naizgled lenjo teče i mami; zagledana sam u ravnicu, koja se šepuri u zelenilu i plavetnilu, pa čovek ne zna, da li je zeleno gore ili dole. Udišem svežinu julskog jutra, mirise koje je povetarac doneo ko zna odakle… Obuzima me zahvalnost Tvorcu što sam živa pa mogu u svemu ovome da uživam, zahvalnost na svemu šta jesam i šta imam… i na onima koje u srcu nosim. Tako započinjem svoju jutarnju molitvu…
Jul, 2013.
