„Egzistencijalni vakuum se doživljava kao stanje dosade.”
Kako vreme odmiče, ne zapisuju mi se dani, jer su uglavnom slični. Juče nam je Nevena donela neke namirnice a ja nisam mogla da se setim kog dana je bila, pa je ne pomenuh. Dogovorile smo se da joj umesim slavski kolač za nedelju. Obradovah se da barem nekako mogu da pomognem da pripremi prvu slavu. Osim toga, to je i moja devojačka slava, slave je i svi Jablanovi potekli od Gavre. Pokušavam da se setim svih koji će sutra slaviti, kako bih na vreme čestitala…
Našu prvu slavu smo slavili davne 2000. godine a recept sam dobila od moje drugarice, sestre Julije, monahinje iz manastira Piperi u Crnoj Gori: „Najpre se pomoliš Bogu i Sv. Vasiliju Ostrškom, posle možeš kako hoćeš“, počinjao je recept, koji i dan danas čuvam i dok mesim svaki slavski kolač, a godišnje je to barem tri puta, molim se uvek i za sestre pipreske, pored svih koje u srcu nosim. Tako je bilo i ovaj put, spisak je bio podugačak a vremena na pretek. Predveče zamesih, pa onda pustih da kuća zamiriše na vanilin šećer i koricu limuna, na radost, na Carstvo Nebesko…
Do večeri je bilo lagano, čas mađarskog, moja dva časa, posle ručka uglavnom smo se odmarali, opet neki film o zmajevima, čitali, igrali se, pisali… Kumovi su nam doneli nešto hrane, da ne umremo od gladi, i to baš u finišu ovog eksperimenta.
Subota je dan za odmor, zaključih.
