„Егзистенцијални вакуум се доживљава као стање досаде.”
Како време одмиче, не записују ми се дани, јер су углавном слични. Јуче нам је Невена донела неке намирнице а ја нисам могла да се сетим ког дана је била, па је не поменух. Договориле смо се да јој умесим славски колач за недељу. Обрадовах се да барем некако могу да помогнем да припреми прву славу. Осим тога, то је и моја девојачка слава, славе је и сви Јабланови потекли од Гавре. Покушавам да се сетим свих који ће сутра славити, како бих на време честитала…
Нашу прву славу смо славили давне 2000. године а рецепт сам добила од моје другарице, сестре Јулије, монахиње из манастира Пипери у Црној Гори: „Најпре се помолиш Богу и Св. Василију Остршком, после можеш како хоћеш“, почињао је рецепт, који и дан данас чувам и док месим сваки славски колач, а годишње је то барем три пута, молим се увек и за сестре пипреске, поред свих које у срцу носим. Тако је било и овај пут, списак је био подугачак а времена на претек. Предвече замесих, па онда пустих да кућа замирише на ванилин шећер и корицу лимуна, на радост, на Царство Небеско…
До вечери је било лагано, час мађарског, моја два часа, после ручка углавном смо се одмарали, опет неки филм о змајевима, читали, играли се, писали… Кумови су нам донели нешто хране, да не умремо од глади, и то баш у финишу овог експеримента.
Субота је дан за одмор, закључих.
