Дан десети – недеља

„Трпљење престаје то да буде када добије смисао, нпр. смисао жртве.”

У недељу сам схватила да нисам урадила доста тога са списка и да је време веома лукаво. Да сам употребила бољи израз, опако бих се избедачила, што би рекли млади, овако сам била блага према себи, што није увек случај.

Устала сам сабајле и седела на осунчаној тераси уз шољицу кафе и књигу. После сат времена, сунце је тако упекло, да сам побегла унутра. Уместо доручка у стану, организовали смо пикник на крову како бисмо сви упили сунца. Од поднева смо се бавили орманом, којег сам назвала „Госпођетина“ од миља. Потрајало је док смо га унели, премештали са једног на други зид радне собе и премишљали се шта и како са бојом зидова. Одлука је пала да се у децембру кречи, а библиотеку сам са великом радошћу попунила. Мислила сам да имам више књига и честитах себи да нисам претерала барем у гомилању истих овде за ових неколико година. Имам утисак да сам се цело поподне бавила премештањем ствари из собе у собу. У том послу пронашли смо интернет радио, који је чекао свој ред за Хоргош, и наравно био заборављен у некој од кутија у орману. У тренутку је добио своје место на радном столу (док не средимо једну лепу, старинску полицу која такође чека свој ред у подоруму) а звуци лагане музике проткали сумрак у соби и најавили предпразнично време и расположење. У то име, упалих свеће у камину – грејна сезона с вечери, може да почне!

Рестаурација намештаја ме посебно радује. Но, овај пут је Пеки све сам урадио, ја сам само предложила таласасти украс на врху, а онда је уследио исти и доле и уједно помогао да Госпођетина стоји право а вратанца се затварају како треба. Сваки комад намештаја који ме привуче, истог тренутка добије, у мојој глави, своје место и неретко ново рухо, али не стигнем да све урадим на време. Тј. у оно време које сам замислила, а онда испадне, да немам појма кад је за шта време, већ ни да не умем да се препустим. Понекад сам као река, понекад као језерце, да не кажем бара… То је живот…

Вечерњи сати су протекли уобичајено, човеку заиста нису потребни посебни услови да уђе у рутину, али му је потребно неколико дана да се навикне. Кроз главу ми пролазе разне мисли о животу на Малти, о томе колико сам опуштенија, смиренија, мада није само промена државе довела до тога, мајчинство је и код мене, као и код многих жена, пресложило приоритете. Мој труд да допуштам девојкама да буду то што јесу уродио је плодом и код мене саме. Питам се шта би се десило да се нисмо преселили, како бисмо онда све уклапали да смо остали на старим пословима и имали децу, како би било да сам још ономад постала самостална у послу, како би… „ШББКББ-размишљање“ ми није много добра донело у многим ситуацијама, те узимам књигу и одлазим у кревет.

Још само један дан и назад у стварни живот. У тренутку постадох сетна, али се брзо удубих у књигу, као када детету скрену пажњу неким другим предметом. То би ваљало  чешће да примењујем, закључих.

новембра, 2021. године