Dan deseti – nedelja

„Trpljenje prestaje to da bude kada dobije smisao, npr. smisao žrtve.”

U nedelju sam shvatila da nisam uradila dosta toga sa spiska i da je vreme veoma lukavo. Da sam upotrebila bolji izraz, opako bih se izbedačila, što bi rekli mladi, ovako sam bila blaga prema sebi, što nije uvek slučaj.

Ustala sam sabajle i sedela na osunčanoj terasi uz šoljicu kafe i knjigu. Posle sat vremena, sunce je tako upeklo, da sam pobegla unutra. Umesto doručka u stanu, organizovali smo piknik na krovu kako bismo svi upili sunca. Od podneva smo se bavili ormanom, kojeg sam nazvala „Gospođetina“ od milja. Potrajalo je dok smo ga uneli, premeštali sa jednog na drugi zid radne sobe i premišljali se šta i kako sa bojom zidova. Odluka je pala da se u decembru kreči, a biblioteku sam sa velikom radošću popunila. Mislila sam da imam više knjiga i čestitah sebi da nisam preterala barem u gomilanju istih ovde za ovih nekoliko godina. Imam utisak da sam se celo popodne bavila premeštanjem stvari iz sobe u sobu. U tom poslu pronašli smo internet radio, koji je čekao svoj red za Horgoš, i naravno bio zaboravljen u nekoj od kutija u ormanu. U trenutku je dobio svoje mesto na radnom stolu (dok ne sredimo jednu lepu, starinsku policu koja takođe čeka svoj red u podorumu) a zvuci lagane muzike protkali sumrak u sobi i najavili predpraznično vreme i raspoloženje. U to ime, upalih sveće u kaminu – grejna sezona s večeri, može da počne!

Restauracija nameštaja me posebno raduje. No, ovaj put je Peki sve sam uradio, ja sam samo predložila talasasti ukras na vrhu, a onda je usledio isti i dole i ujedno pomogao da Gospođetina stoji pravo a vratanca se zatvaraju kako treba. Svaki komad nameštaja koji me privuče, istog trenutka dobije, u mojoj glavi, svoje mesto i neretko novo ruho, ali ne stignem da sve uradim na vreme. Tj. u ono vreme koje sam zamislila, a onda ispadne, da nemam pojma kad je za šta vreme, već ni da ne umem da se prepustim. Ponekad sam kao reka, ponekad kao jezerce, da ne kažem bara… To je život…

Večernji sati su protekli uobičajeno, čoveku zaista nisu potrebni posebni uslovi da uđe u rutinu, ali mu je potrebno nekoliko dana da se navikne. Kroz glavu mi prolaze razne misli o životu na Malti, o tome koliko sam opuštenija, smirenija, mada nije samo promena države dovela do toga, majčinstvo je i kod mene, kao i kod mnogih žena, presložilo prioritete. Moj trud da dopuštam devojkama da budu to što jesu urodio je plodom i kod mene same. Pitam se šta bi se desilo da se nismo preselili, kako bismo onda sve uklapali da smo ostali na starim poslovima i imali decu, kako bi bilo da sam još onomad postala samostalna u poslu, kako bi… „ŠBBKBB-razmišljanje“ mi nije mnogo dobra donelo u mnogim situacijama, te uzimam knjigu i odlazim u krevet.

Još samo jedan dan i nazad u stvarni život. U trenutku postadoh setna, ali se brzo udubih u knjigu, kao kada detetu skrenu pažnju nekim drugim predmetom. To bi valjalo  češće da primenjujem, zaključih.

novembra, 2021. godine