„Kada arhitekta želi da učvrsti luk koji nije siguran, on će povećati opterećenje koje ga pritiska, jer se tako čvršće međusobno povezuju elementi luka.”
Ustajem čila i vesela, divna energija posle sinoćne konferencije me ne napušta. To je taj osećaj, to je ono šta čini život smislenim: raditi nešto na opštu korist a biti usput i sam preplavljen milinom. Svesno sam prigrlila tu emociju i misli, i odlučujem da ću imati sjajan dan, a ujedno i moja porodica. Pišem izveštaj sa skupa za naš sajt, a napisala sam ih tokom onih 15 godina na stotine, no, nikada nisam sela odmah sutradan da to uradim, nego mi treba koji dan da se nateram. Sad se nisam morala naterati, bila sam naterana milinom iznutra. U 10.30 imam onlajn intervju za crkveni radio Glas iz Niša o pomenutom skupu. Urednik radija je moj dugogodišnji saradnik, učesnik na KASovim seminarima i dobar prijatelj. Nedavno smo se rekonektovali na najlepši mogući način: spominjao me je sa divnom Jelenom LJ, a ona mu je prenela šta sad radim. Znao je gde sam, ali se nismo čuli od zime 2016. kada smo se pozdravili.
Dobijam nekoliko sjajnih ideja za nova dešavanja u SOKCu, odmah reagujem i čujem se sa raznim ljudima, pišem mejlove, dogovaram ugrubo kako bi to sve izgledalo i pitam se kako bi sve bilo lepše da nema ove proklete korone… Čim izgovorim tako nešto, dobijam bezglasni odgovor u glavi da je sve savršeno. U „jedu“, kažem pomirljivo i pozovem devojke da idemo na krov.
Devojke su imale onlajn nastavu i tužno mi saopštile da će je biti samo još dva puta. Bilo mi je čudno da se ne raduju što će u utorak već otići u školu i videti svoje drugare, ali ih razumem da je ovo nešto novo i da se u pauzama igraju svojim igračkama ili vežbaju da voze rolere, a to nema cenu. No, već to popodne su počele da kukaju kako im se ide u park. Dobar znak, pomislih. Petar završava biblioteku, pedantan je i spor, ja to radim malo brže i više ofrlje, jer ne mogu da dočekam rezultat. Mislim se, dobro da se on latio ovog posla. Posle sprema papire za crkvu, štampa li štampa, telefonira, divim mu se da se prihvatio tako komplikovanog zadatka. Uzimam da napravim kupus salatu, pre toga probam čvarke koje nam je Boban juče doneo i sipam dunju za majstora i sebe.
Pred očima vidim odjednom svog tatu kako pravi salatu i postavlja sto. Isto je novembar, samo je u kući založena vatra a on secka kiseli kupus, čiji se miris, pomešan sa rakijom, širi po prostoriji i projavljuje dom. Sipao je sebi rakijicu i gustira s svremena na vreme. Slabo sunce proviruje u kihinju, radijska emisija „Kod dva bela goluba“ upotpunjuje atmosferu, narodna muzika se odlično uklapa u postojeće mirise, tata pevuši. Gledam ga sa vrata, lepo mi je kad je kod kuće, jer je tu dve sedmice a dve je na terenu. No, i kada je tu radi kao stolar-tapetar, što za nas, što za mušterije. Retko kad se odmara. Došla sam iz škole, velika sam, otprilike srednjoškolka, grlimo se, perem ruke i pomažem mu da završi postavljanje stola, Majka stiže sa posla, Zdravko je isto tu, seda za postavljeni sto, kuća nam je puna do krova…
Deci je jako važno da su roditelji kod kuće, da se zajedno nečega igraju i da se zajedno smeju. Toga se setim svaki put kada vidim neobično razdragane ćerke dok igramo neke igrice ili se dobacujemo loptom na krovu. Poslednjih dana se oboje više igramo sa njima i mislim da ih to drži da izguraju ove dane koji su za njih zaista skoro identični. One vole da se uglavnom igraju same i da im ne smetamo, ali gledanje nekog filma, čitanje priča na srpskom pred spavanje (na engleskom čitaju same), pravljenje nekih rukotvorina – tada vole da smo uključeni. Vole i da podele sa nama kada nešto naprave od plastelina ili papira u boji. Često nas i prekore kada duže sedimo za kompjuterima, učimo ih da kažu kada im nešto smeta.
I danas imam dva časa, šta me posebno raduje, jer barem taj posao nisam prekidala u ovom periodu; za uveče smo planirali da pogledamo neki film, uvek mogu da čitam, Peki da sprema te njegove papire za Odbor i prolazi dan. Ne mnogo drugačiji od prethodnih. Spisak se polako krati, dosta toga uradismo, ponešto smo ostavili i za praznike od 23. decembra pa do našeg Božića, jer smo prelomili da nećemo nikuda. Ovo sam nekao prebrodila, mislim se, a kako ću te dve sedmice, videćemo…
