„Видимо да је за душевно здравље потребан одређени степен напетости, напетости између онога што је већ постигнуто и оног што још мора да се уради; односно, између онога што већ јесмо и оног што тек треба да постанемо.”
Постаје напорно што је сваки дан сличан претходном и што ми понестаје снаге да се одупрем дубинама ка којима ме вуку поједини тренуци. Барем је напољу сунчано и радна соба, у којој углавном проводимо време, обасјана и топла. Овогодишњи новембар је топлији него ранијих година, барем се не сећам да је тако било прошле и претпрошле године и уживам у сунцу на тераси или крову. Но, данас девојке нису хтеле на кров…
Уобичајено пре подне у нашем стану: књига и кафа заједно, писање разних текстова, девојке имају онлајн школу („онлајМ“ што би оне рекле), договарамо се шта ћемо за ручак, петак је, нешто лагано, имам и два часа, јупиии, гледам „Око магазин“, чујем се са Мајком, Катом, прави се Јежева кућица и гледа басна по ко зна који пут, вежба се српски, пише се домаћи за малтешку школу, онда 25 минута клавир. Највећи утисак на мене оставља Василисина рукотворина лисица Мица која има срце у грудима; лего-срце. Иначе, удове је повезала чачкалицом, као и огромну јагоду коју држи на рамену. Питам је одакле јој идеја и грлим је снажно:
- Седела сам и дуго мислила и онда смислила, каже паметница а мени дође да је никада не испустим из загрљаја… Кирине рукотворине су малене и исто прелепе. Она је направила и језерце и зеца поштара на старинском бициклу какв је видела на филму. Много воле да комбинују већ постојеће играчке са оним шта праве, то ме тако радује. Деца стварно умеју све да улепшају. Пеки је завршио библиотеку, ускоро је уносимо унутра и све књиге иду тамо, јееее…
Свако вече запишем понешто о већ протеклом дану, па кад стигнем седнем да саставим текст, но код петка сам само написала да су њих троје месили кифлице а ево, неколико дана након тога не могу да се сетим шта је још било. Ишла бих тако радо напоље, кад будемо изашли, шетаћу са мама Џеки око целе Марсаскале док не паднем у несвест; хода ми се поред мора, хоћу назад у нормалан живот… мислим да кризирам…
