„Stoga prolaznost nipošto ne čini našu egzistenciju besmislenom, ali utemeljuje našu odgovornost: sve zavisi od našeg razumevanja prolaznih životnih šansi. Čovek neprestano vrši izbor između mnogo raspoloživih mogućnosti: koju od njih ne ostvariti? Kada je izbor zauvek ostvaren, on je utisnuo besmrtan trag u pesku vremena. Svakog trenutka čovek mora da se odlučuje – na dobro ili na zlo – i to će biti spomenik njegove egzistencije.“
Jutro mi obeležavaju misli o mnogim stvarima koje sam htela u životu da uradim a nisam; niti znam hoće li biti prilike za propušteno, ali su ipak ostavile trag o svom postojanju u mom pesku. Ponekad mi se čini, kao da sam neke od njih već uradila, npr. kao da sam imala jednom onaj vinograd u Horgošu i pravila svoje vino. Čak imam u glavi i sliku etikete na flaši i osećam treperenje u grudima dok u praskozorju posmatram špalire grožđa udišući miris loze i peska… Nedavno mi je Petar rekao da se ja, kad je Kuća u Horgošu u pitanju, samo sećam svega kako će tamo biti i tačno je pogodio emociju koju imam u vezi sa tim mestom: sve je tu, sve je na pravom mestu i u pravo vreme. U tom smislu je ovo „vreme“ koje poznajem neodređena kategorija. Nema ni prošlosti, ni sadašnjosti, ni budućnosti, već samo jeste bez ikakvih odrednica… Često namerno izazovem određenu emociju kad sklopim oči i zamišljam da sam u nekom drugom okruženju u odnosu na realno. No, najčešće je to spontano, kao i ovog jutra, dok osećam ushićenje koje obično imam pred putovanje u Horgoš, i divno mi je. Radosna sam i lebdim dok poslujem po stanu. Čak mi se čini i da vidim otvoreni kofer na hodniku, spreman da primi svaku misao koju mu u prolazu dobacim…
Devojke završavaju onlajn nastavu i kažu da se raduju sutrašnjem susretu sa svima u školi. Milo mi je da im se onlajn nastava dopala, ali još milije da je ista prošla. Peki privodi kraju papirologiju kojom se bavi danima, ja smišljam kuda ću nakon što decu sutra ostavim u školi. Sve sam oprala, od patika do jakni i kapa, sve je spremno, samo da svane. Sumiram utiske prošlih dana i radujem se da sam dosta toga zapisala, inače se ne bih svega setila. Prekucavanje ostavljam za neki drugi put, više ne želim da sedim za stolom i trpim bolove u leđima… Ne znam koliko sam za ovo vreme uspela da „pustim misli u prazan hod“, ali sam barem svesna koliko je to važno umeti, i vežbati pre svega. Važno je i biti svestan svakog trenutka, sebe, ljudi oko sebe a dece posebno. Ta čudesna energija koju nam deca prenose može se meriti samo sa onom Božanskom, na posebnim mestima, u posebnim momentima. Posmatram ih dok sede i listaju neke knjige. Ponekad čitaju jedna drugoj naglas i dok jedna čita, druga ćuti i sluša, uskoči samo da pripomogne. Drago mi je da same uzimaju da čitaju, da tu ne treba ništa da sugerišemo, model je prihvaćen. Vaska kaže da jedva čeka da nauči ćirilicu, jer će onda moći da čita i one knjige koje im sada samo mi čitamo. Kaže i da želi „baš sve da zna“ i da će zato biti učiteljica kad poraste. Kira ostaje pri tome da će biti princeza i da će puno toga lepog raditi… Neka budu šta god žele, jer će za mene biti uvek isto: moje lične učitljice najvažnijih lekcija.
Lenjo popodne i pridveče provodimo lagano, ponedeljkom uglavnom nemam časove, dan se rastače, Frankla sam pročitala dva puta. Misli o smislu života me opsedaju i dalje, ali sam ih svesna i samo se smešim i posmatram njihovo gomilanje i tapkanje u mestu, a onda odustajanje i dugo odlaženje u neke rečenice…
