Poezija se čita onda, kada imaš bezbroj drugih stvari da uradiš ali umesto da prioneš na posao, ti izabereš najbolje vino koje imaš u kući (a to biranje ume da potraje), sipaš ga u odgovarajuću čašu, probaš ga kao pravi poznavalac i dok jezikom palacaš po nepcima podigneš malko glavu nagore a pogled ti odluta nekud u nepoznato. Dramska pauza. Napolju fijuče vetar kao u Jesenjinovim pesmama a ti se osećaš pomalo izgubljeno kao u pesmama o Hamburgu Volfganga Borherta. Po pravilu si sam, bez svoje Druge Polovine i misliš na Rilkea ili Frida, ili pak tražiš među knjigama onog pravog za takvu situaciju.
Poezija se čita kada moraš hitno da napišeš važan izveštaj ili da pregledaš neke tekstove, i to sve „za juče”. Poezija se čita onda kada se to ne očekuje, kada se iznenada u sred zime setiš leta, nekog davnog kada si bio dete i uživao u mirisu sena, u nekom tamo selu koje nisi video zadnjih dva’es ili tri’es godina; kada te neki poznati miris odnese brzinom munje par godina unazad do jedne posebne večeri kada si mislio da si gospodar sveta. Poezija se čita kada se seta pojavi niotkuda, prošeta po praznom stanu i potraži te dok sediš za radnim stolom i čitaš nešto važno. Ona stane pored tvog stola, kao kakva domaćica u flanelskoj kućnoj haljini boja uvelog cveća, sa sve prekrštenim rukama na grudima, i strpljivo čeka da ti opadne pažnja. Ponekad nervozno lupka desnim stopalom o pod i stoji u pozi ćiriličnog slova F. Onda uhvati tvoj pogled jednom rukom i hitro ga raseje po sobi kao da je brašno.
Ti onda bleneš k’o tele, osećaš da ti je na duši nešto ali mu ne znaš ime, ustaješ odsutno, sipaš u čašu neko oporo vino, ili još bolje Prošek, i isto tako odsutno sedneš na prvu stvar koja ti se nađe uz nogu, i duboko uzdahneš. Deluješ skrhano, a ne znaš otkud sad to. Onda posegneš za poezijom. Onda je to i najbolje što možeš da uradiš u tom momentu.
Novembar, 2008.
Milinkica od teksta,hvala
Hvala Vama, Siniša! Veliki pozdrav:)
Hvala Vama!