Понекад баш уживам у лењим летњим јутрима која се полако али неизбежно преображавају у дуга преподнева, испуњена свежином поветарца која најављују врео летњи дан и још дужа и лењија поподнева. Понекад волим споро и дуго испијање јутарње кафе на тераси, час загледана у књигу која ми лежи на крилу и опијена далеким световима о којима ми прича, час у далеку равницу преда мном, већ окупану сунцем, која брекће и трепери у јари. Волим августовско јутро загледано у Дунав и кад око мене нема ниједног знака јесени, а ја је ипак наслућујем и радујем јој се као средњошколка, која једва чека сусрет са својим пријатељима после дугог и помало досадног лета.
Волим јутра већ зрелог лета, прошарана поветарцем који титра по лишћу у оближњем багремару и мојим голим раменима и рукама, играјући се, онако успут, и немарно са несташним ми праменовима косе скупљене у пунђу. Волим летње јутро које најављује врео дан, који опет подсећа на давно прочитане песме Пере Зубца о вечерима препуним зрикаваца.
А кад тако лепо јутро почиње свој преображај у подне и свежи поветарац постане топлији, склапам књигу, узимам шољу са зацом од јаке турске кафе и напуштам, помало сетно, терасу, која сад остаје пуста али и даље очарана магијом Дунава и непрегледном равницом која се граничи са Небом.
Једног августовског јутра 2007. године у Вишњичкој бањи
