Mislim da svako u životu ima po jedno čudance

Mislim da svako u životu ima po jedno čudance koje ga na neki način potresa iz korena sopstvenog bića. Naravno, ne mislim na negativna potresanja. Tako ja, na primer, imam jedno Čudance koje se zove Katarina, ima nekoliko leta i koje me razdrma do poslednjeg atoma svaki put kad se vidimo ili čujemo telefonom. Preko telefona to obično zvuči ovako:
Ja: „Zdravo mila, šta radiš?”
Čudance: „Ništa, pričam sa tobom a ti?”
Ja: (osmeh koji se razliva po licu kao zraci sunca) „Pa i ja pričam sa tobom a gde su ost…”, ne stižem da izgovorim rečenicu.
Č: „Šta radi teča? Ljubi ga, evo ti babe, ćao!” i tako nestane uz obavezan tupi udarac slušalice o neku tvrdu podlogu i grdnju moje majke.
Ili druga verzija:
Telefoniram sa nekim od ukućana i čujem kako se glas mog sagovornika gubi u daljini, čujem da Čudance otima slušalicu:
„Ćao tetka, crk’o nam papagaj! Ajd’ ćao!” i ode, a ja sa zbunjenim izrazom lica zbog te istovremene hladnokrvnosti i osećajnosti, ostajem celu večnost sa slušalicom na uhu.
Moje čudovište je jako lepo. Ima izrazito belo lice sa jedva primetnim rozilom na obrazima, preslatke jagodice, svetlo smeđu, nikad očešljanu kosu sa riđim odsjajem koji se javi na suncu ili pod nekim čudnim svetlom, i koji mi svaki put izmami suze, jer me podseti na nečiju bradu… Ima tamne oči i svetle obrve u formi Levi’s-a, za koje njena majka tvrdi da će ih čupati već u 5. razredu osnovne škole. Ja ja zbog istih ti obrva zovem Frida…

Moje čudovište se pojavilo u momentu kad sam mislila da me ništa više ne može uzdrmati u životu. Došlo je i tim dolaskom mi skoro poptpuno vratilo onaj komad duše koji sam izgubila jednog marta, zbog čega nosim duboku tugu na dnu rca, zbog koje mogu da zaplačem uvek. To je praznina koju ništa nije moglo da popuni godinama. Praznina koju sam nosila na svim putovanjima, svim morima, planinama, žurkama, koncertima, svadbama, ispitima i na venčanje pod Ostrog.
Kad se Katarina pojavila, osećala sam kao da je moja primarna porodica ponovo na okupu. Kako je rasla, sve je više podsećala na malu ja. Samo je bila hrabrija, lucidnija, luđa. „Je l’ me voliš što sam luda?!“ izbezumila me je pitanjem na jednim Zadušnicama dok sam sedela na propaloj drvenoj klupi bez naslona i gledala belo u ovalnu, već izbledelu sliku na tamnom mermeru. Osećanje tuge koje me je godinama pratilo kad bih se pakovala da idem „kod mojih“ gotovo je neprimetno zamenjeno velikom radošću i dečijom nestrpljivošću „kad ću već stići da se igram sa Katom“. 154 kimlometara mi je odjednom postalo strašno mnogo i kad bih sama odlazila, vozila bih svaki put kao sumanuta da stignem što pre i da je zagrlim! Gledajući nju, gledala sam sebe, proživljavala svoje detinjstvo iznova, samo što je ona bila onakva, kakva bih ja bila da sam imala podršku za kojom sam žudela. Bilo od koga! Podršku da budem to što jesam, da budem slobodna da uradim sve što želim, da pevam na ulici pred svom decom i da me, kad se oni smeju, neko hrabri i da ne da da potonem, da mi govori da sam posebna, originalna, da treba da budem uvek svoja i da uvek kažem to što mislim, da se ne plašim ničega i nikoga… Ja sam bila tiha, bojažljiva, čini mi se, uvek u grču. Plašila sam se da nešto ne zabrljam, da se ne isprljam, da majku ne naljutim, da ne … Katarina je jednom rečju uragan koji kad prođe prostorijom, ništa više nije isto, ona se ne plaši nikoga i ničega, ona je mala divljakuša, šumarka, čarobnica. Na gomili fotografija koje čuvam vidi se koliko lica ima to Čudance. Predivnoća jedna!

Kad sam mojoj prijateljici Ljiši K. iz Nikšića javila da sam postala tetka jedne devojčice, ona je samo upitala za ime i čuvši ga, ponovila je nekoliko puta onako za sebe kao mantru: „Katarina Jablanov, Katarina Jablanov, Katarina Jablanov…“ (Jablanov sa akcentom na prvom a) uzviknuvši odjednom kao da je nešto otkrila: „Pa ona ima ime umjetnice“! Ja verujem u izreku Nomen est omen i verujem da su sva ženska bića koje nose ime Katarina lucidne, neukrotive, duhpovite, svoje. Nemoguće je da tako praskavo ime nosi neko mirno dete, koje se, recimo, najprirodnije treba zvati Sanja ili Mirna. Katarine – pozitivno lude sa čudnom lucidnošću koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, koja najčešće izbija iz njihovih očica, kada ti recimo u jedan sat posle ponoći, dok joj čitaš po ko zna koju po redu priču za laku noć i moliš Boga da zaspi već jedared (a znaš da je zbog tebe užasno uzbuđena i da ne može zaspati tako lako), odjednom otvori, do tada, usnule oke iz kojih izbiju iskre i predloži brzinom munje, kao u sred bela dana: „Hajde sad da se šminkamo!!!“

Moje Čudance nije mnogo sveta videlo. Nije bilo na moru, planini, nije posetilo razne gradove, jedva nešto više od grada u kojem živi, ali upija kao sunđer sve što vidi. Ona lista sve novine koje joj dođu pod rukom. Neretko zahteva da joj se čitaju čitavi intervjui sa nekim javnim ličnostima koje ona voli. U jednoj National Geographic bila je divna fotografija neke metropole noću, sa svim svetlima, neonskim reklamama, blještavilom. Moje Čudance je na to razrogačilo svoje očice i mogla sam da vidim kako njima upija sva svetla tog dalekog grada i oduševljeno me pita već zaražena daljinama, dok sam je već videla kako tabana dalekim, meni nepoznatim pločnicima: „A šta je to?!”

Moje Čudance uči omiljeni strani jezik svoje tetke. Zna puno reči ali je imala uslov: „Da me naučiš samo lepe reči!” To su za početak bile: sunce, nebo, čamac, reka, lutka, leptir, srce, sve boje, cipele, tašna, škola, knjiga, devojčica, dečak, sestra, brat i tetka. Moje čudovište me uvek i rasplače i nasmeje istovremeno. Ona nikada ne sedi mirno, već se stalno vrpolji, pa tako, dok mi sedi u krilu stalno se prebacuje sa noge na nogu, što je prilično bolno ali se da izdržati. Priča ili peva i traži da je pritom gledam pravo u oči držeći moju glavu između svojih šakica, za svaki slučaj. „To dete nema svetoga mira!“ uzviknula bi moja majka veoma često. Svi prisutni bi se nasmejali, uključujući i Majku.

Sedimo nas dve, tako, jednom u dvorištu, ja pijem kafu na tremu i uživam u blagom suncu, a ona sedi na biciklu i drži na svom desnom ramenu desnom rukom mače kao da je telefonska slušalica, još ga pridržava glavom, i odjednom iz nje izbije bujica reči koja me ponese ka nekim dubinama o kojima ništa više ne znam, osim da će progutati suze koje ne mogu da zaustavim i osmeh koji mi boji lice i razbija kao porcelanski oklop teskobu koja mi se godinama taloži u grudima: „Ti kad dođeš, sve zamiriše! I sunce mi miriše na tebe! Ti mirišeš na…. pa na tetku!!“ To kaže tako jednostavno a opet sa onim lucidnim iskrama u očima i osmehne se onako nevino dečije, nesvesna drame u mojim grudima koja počnu ludački da pulsiraju dok krijem oči okrećući glavu u stranu, grizući usne i praveći grč na licu i one dve crte između obrva koje moj muž ne voli da vidi, jer zna šta se dešava iza istih. Ona to kao da oseti i samo uzvikne: „Smej se, tetkaaaa!”.
„Da li bi volela da si mi majka?!“ pitanje je o kojem sam, čini mi se, mesecima unapred i sama razmišljala, pre nego što mi je bilo postavljeno. „Teeebi, ne!“ glasio je iskreni odgovor, na šta se samo nasmejala i znala sam da je razumela šta znači odnos sa majkom a šta sa omiljenom tetkom.

Mom Čudancetu sam odlučila da stalno hranim maštu a imam u tome jednu asistentkinju mladu 60ak godina, koja je to propustila da uradi meni iz razloga jer je i sama bila uplašena, nesigurna i nesnalažljiva u ulozi koju joj je život dodelio, pa sada je imam na svojoj strani kad je Čudance u pitanju. Trebalo mi je mnogo godina da to sve procesuiram i prevladam, u čemu mi je pomoglo upravo moje Čudance. Kad je Katarina imala tri godine htela sam da joj donesem vodene bojice i to sam rekla pred „porodičnim većem“ koje me je obasulo salvom molbi i preklinjanja da to ne činim, jer im je „kuća ionako nalik vašaru“ od silnih stvari koje „mala“ dobija. Ja ih poslušah, ali me ta ideja nije napuštala. Kad je Čudance imalo 5 godina, ipak sam joj odnela svoje stare vodene bojice bez ikakvih prethodnih konsultacija i pomirljivo rekla da ih sklone, pa kad dođe leto neka dete boji u dvorištu. No, Čudance nanjuši odmah novu stvar u svom prostoru: „Šta je ovo?!“ upita gledajuci poluraspadnute okrugle pločice raznih boja. „Šminka!!“ povika ushićeno pre svih. „Ne!“ povikaše svi u glas, „To su vodene bojice koje…”, ne završiše rečenicu. „Daj vodu!” zapovedi ona i stvori se u tili čas pored sudopere pokušavajući da gurne kutiju sa bojicama ispod mlaza vode. Naravno da su joj dali i vodu i sve postojeće četkice i papir i podmetač da ne zamaže sto, kao i neku mušemu da obuče da se ne izmaže od glave do pete. Malo su psovali, ali je posle dva dana bes zamenilo oduševljenje jer je moje Čudance, kao što izreče Ljiša K. „kletvu” po njegovom rođenju kao kakva vila sudbonoša, odlučilo da postane slikarka. Doduše, malo ju je mučilo pitanje da li može da bude istovremeno i slikarka i pevačica, ali joj je na to pitanje mudra tetka odgovorila ono što je sebi ponavljala godinama: „Možeš da postaneš šta god poželiš, samo treba silno da želiš i veruješ u to, naravno, i da marljivo radiš na tome”, čime su sve sumnje bile otklonjenje. Pa kad meni to niko nije imao da usadi u glavu kad sam bila tako mala (već sam to morala da otkrijem sama mnogo godina kasnije), barem njoj ima, pomislih srećna što je pravda zadovoljena i ravnoteža postoji!
Po kući su počeli da se talože neverovatnom brzinom papiri sa raznim predelima, rekama, brodićima („kao što je tetkin”), drvećem, suncem, kućama, crkvicom, decom a sve to je bilo nekako „isuviše oker i tamno”, mislila je moja snaha. Porodica se zabrinula ali ih je teča razuverio: „Pa ona kao i njena tetka voli „vesele” boje: bež, braon, sivu, oker, kaki…” Doduše, Kata voli i roze kao i sve devojčice, no složile smo se da ne mora uvek da nosi roze. Luda tetka je svom Čudancetu nabavila i najveći blok za slikanje i stalno dopunjava zalihe papira, svežanj četkica raznih dimenzija, tempere, paletu i prosula ideju kako joj je potreban i štafelaj (što se ocu stolaru baš i nije činilo tako sjajnom idejom) dok je baba, ništa manje kreativna nego ove dve, dodala par reči o imidžu jedne slikarke i izložbama. Uskoro su se po kući vukli razni šeširi, nosile se istovremeno haljine – koje je tetka nosila kao beba a sada su bile u ulozi tunika – i poluraspadnute farmerke, razni ogrtači, tašne, štikle tetkine sa male mature, obavezna šminka a sve to u stilu „ludila” male umetnice. Garnitura za sedenje u dnevnoj sobi postala je tako galerija, kuhinja atelje a svet je bio njen. Sedela je na njemu kao kakva Mala Princeza i uživala u svojoj slobodi. Bila sam najnajnajsrećnija tetka na svetu.
Telefonski razgovori su od tada bivali malo drugačiji:
Ja: „Halo, šta se radi?”
Majka: „Pa ništa posebno, evo Slikarka i ja smo krenule na izložbu u Kruševac. Na putu smo već.“
Ja: „Uau! Čak tamo?!“
Majka: „Da, juče smo išle u Pariz a uskoro ćemo i u Beograd! Slikarka je prodala neke slike i sad se troškarimo.“
Ja: „Daj da je čujem.”
Majka: „Ne može, vozi. Ajd’ ćao!“ Tup. Poznati zvuk spuštanja slušalice bez ljutnje, a opet snažno i u žurbi.

Jul 2008. god.