“Pišući knjigu, u ime verodostojnosti sam savladao svoju odvratnost prema svakom egzibicionizmu.”
Ima dva dana otkako sam pročitala mejl iz malteške škole u kojem se pominje da se sumnja na nekog zaraženog korona virusom u školi, ali da će nas obavestiti blagovremeno o svemu. Jutros mi taj mejl ne izlazi iz glave, kao ni činjenica koliko toga imam da obavim i kako mi baš samo još fali da se zarazimo mi, ili neko od nama bliskih. Četvrtak je pre podne. Odvela sam devojke u školu iako je lilo kao iz kabla i one se bunile kako ne žele da pokisnu. I sama sam loše volje kad vidim ovoliko vode na ulicama, kojima bi čovek lakše prošao čamcem nego kolima i samo mislim na gumene čizme, koje ostavismo u Horgošu, iako smo mogli još malo da ih nosimo, a nove ne stigosmo da nabavimo. Nije da nisam pokušala, nego nije bilo broja za sve četiri nožice, a da kupim za dve, pa tragam za druge dve neki drugi dan, ne ide. Od jutros sam imala čas mađarskog, završila pripremu časova za srpsku školu i radosno spakovala sve papire, plastelin, suvo lišće, kamenčiće i ostale rekvizite od kojih ćemo praviti Ježevu kućicu. Suboti se neizmerno radujemo i deca i ja, a znam da je tako u svim kućama gde imamo naše đake. „Kućico moja, najlepši raju“, vrti mi se po glavi i neka tuga mi se poče peti uz leđa sa namerom da zasedne na ramena mi, te ustadoh da oribam pod. Za vikend neću stići, jer mi je subota radna, od 8.30 do 16.00, a posle toga sam isuviše umorna da bih još i stan sređivala, a u nedelju je venčanje dragih nam ljudi, te ćemo čitav dan biti u posebnom raspoloženju. Misao o kafani mi malo razvedri čelo, ali i sunce koje se odnekud izmigoljilo i polako sušilo kamen svuda oko nas; žuti kamen, koji je i previše vode popio ovog novembra. Misli o sunčanom danu mi prekide zvonjava telefona. Uporno zoni. Ne volim kada me pre podne zovu na „običan telefon“, uvek se štrecnem da je škola. Mislim se da se ne javim i da završim ribanje hodnika, pa posle proverim ko je, ali je zvonjava uporna. Idem do telefona i vidim fiksni broj škole. Jeza mi skliznu niz kičmu i zari se u stopala. Očekujem da me pitaju da li sam Vasilisina ili Kirina mama, ali ženski glas sa druge strane samo suvo kaže:
- U odeljenju vaše dece imamo pozitivan kovid slučaj, dođite po decu. Uskoro će vas zvati neko iz službe za javno zdravlje i uputiti u sve u vezi sa karantinom. Odmah dođite po decu, hvala.
Nisam stigla ništa da pitam, setih se svoje slutnje od jutros, neraspoloženja i devojčica i sebe, potopa na ulicama. Pa nisu ni morale u školu po onom kijametu jutros, mislim se. No, sada je bilo sunčano i toplo, pa barem ne moram da nosim kabanice i kišobrane, tešim se. Bosa uskačem u baletanke i vozim smireno do kamiončića sa voćem, gde kupujem poveću zalihu voća i povrća. Javljam Petru šta se dešava, predlažem da svrati u neki supermarket po još hrane i da očekuje poziv. Olakšavajuća okolnost je i to što imamo radnju dva ulaza od nas i što ćemo moći nekoga da zamolimo da nam donese namirnice ako zafale. Deo mene mi zamera što mislim najpre o hrani, ali je to neminovno. Iz razgovora sa Bogom znam da je On uvek tu i da nam baš ništa neće nedostajati, barem ne potpuno. “O, soje maloverni”, ponavljam ne znajući da li sam dobro zapamtila citat.
Stojim ispred škole već neko vreme i pitam se u kakvom raspoloženju će izaći devojke. Ja sam dobro. Staložena sam, ne dam mislima da vladaju. “Misli su kao majmuni”, sećam se neke rečenice iz jedne knjige. Ima tu još roditelja, prepoznajem ih, jer se viđamo svaki dan. Čitam im blagu paniku na licu. Otkako traje ova pošast, svakojakih priča sa lica sam se načitala upravo čekajući devojke što ispred škole, što da izađu sa raznih aktivnosti. Skoro da sam se navikla na takva čitanja-čekanja… Mislim se i šta rade oni roditelji koji su sada na poslu u kacelariji i koji ne mogu tako brzo po dete. Sunce mi greje glavu i leđa, lepo mi je i toplo. Pokušavam da uhvatim tu frekvenciju i biram da sam srećna ovog trenutka. Molim se ponavljajući svaku reč lagano i sa smeškom, žmurim. Kažem Bogu da Mu potpuno verujem i da On zna zašto nas sklanja sa ulica (i) ovaj put. „Kućico moja, najmiliji raju“ Ježurkine reči prošaraju mi molitvu… Devojke izlaze, nose pune rančeve knjiga, čela su im vedra. Lakne mi u sekundi.
- Pomagaj, teško je, kaže Kira i predaje mi ranac.
U trenutku shvatam da su ponele sve knjige, koje inače stoje u školi i da ćemo imati onlajn nastavu. Pa dobro, šta se sad može, kaže neka Ja u meni i čudim joj se kako je pomirljiva. Stižemo kući a usput saznajem da je učiteljica, koja je bila na zameni u ponedeljak dobila koronu i da se virus ne bi širio po školi, svi moramo da sedimo kod kuće dve sedmice. Uh, 14 dana u kući mi se uopšte ne sviđa, propuštam dve subote Škole srpskog jezika, dve kafane sa dragim ljudima, dve Liturgije, sutrašnju slavu naše organizacije, i to prvu slavu… Prestajem da nabrajam i kažem sebi da ću ovaj put sve te dane iskoristiti pametno tako što ću pisati dnevnik. Neka devojkama ostane kao podsetnik, jer Bog samo zna u kakvim će se situacijama u životu naći. Da, još one davne 1999. sam htela da pišem dnevnik za vreme bombardovanja, pa nisam, a onda sam isto to propustila i za „koronsko leto“, kako smo nazvali naše prvo leto provedeno na Malti a ne u Horgošu od 2017. godine, no, ovaj put neću propustiti tu šansu. Pokajala sam se više puta što u obe pomenute situacije to nisam uradila, iako dnevnik vodim od svoje 12. godine, doduše ne baš preterano redovno, ali se neka nit može uhvatiti. Šta bi bio smisao pisanja ovog dnevnika, samu sebe pitam. Nada, ohrabrenje, inspiracija drugima, ne samo mojim ćerkama, kojima posvećujem svaku naspisanu reč inače. Pitanje o tome da li je to smisleno me ne dotiče, jer je smisleno samo ono šta sama okarakterišem kao takvo, šta sama osetim da život očekuje od mene. Upravo to prepoznajem kasnije u knjizi koja me uvodi u duboka razmišljanja o situacijama koje nam se dešavaju.
Stižemo kući, radimo uobičajene stvari, ručamo, one se igraju, ja držim čas koji je po rasporedu četvrtkom u 15.30 i danas sam posebno zahvalna što imam ovakav posao, što mi je Gospod omogućio da mogu da radim od kuće otkako sam prestala sa klasičnim radnim vremenom od 8 do 4. Ugovaram zamenu za moje časove u subotu, učiteljica Verica „uskače“, pada mi kamen sa srca ali ne i žal za susretom sa onim divnim sjackavim okicama, posle kojeg se osećam kao da letim. Sutra je i prva slava naše organizacije, tako da sam htela da umesim kolač i sa Dijanom i Oliverom odem u crkvu a posle toga da se podružimo na nekoj lepoj osunčanoj terasi i uživamo u najvećem bogatstvu ovog ostrva: suncu. Mešenje kolača predajem Dijani, Olivera je ionako htela da skuva žito, otac Risto će ih čekati u crkvi u podne, mi ćemo se pomoliti kod kuće, Marina radi. Ceo Odbor će ipak biti na okupu a Sv. Jelena Anžujska nad nama.
Petar stiže sa namirnicama, raspoređujemo ih kao i svaki put posle nabavke, planiramo večeru, pričamo o tome šta sve treba da se uradi u narednih 13 dana, komentarišemo šta propuštamo. Osećnja su pomešana…
- Trebalo je da idem u Amsterdam sledeće sedmice i propustiću taj sajam prvi put u poslednjih 11 godina, ali neka, Bog me je sigurno sačuvao od nečega – kaže razumno.
Nekako sam spokojna i srećna što oboje mislimo isto, što nema tenzije, što devojke zaspivaju u našem krevetu grleći nas i što će im takvi zagrljaji biti snaga u svim samotnim i teškim trenucima, kojima je neminovno protkan svaki život, ma kako bio „srećan“.
