Gledam moje devojke kako se igraju i kako im nisam potrebna i osećam veliko olakšanje, jer sada jeste mnooogo lakše. Verujem da je svakom roditelju, a posebno majci, teška ta prva godina po rođenju deteta, pa onda sve nekako krene lakše, dok se jedared ne opasuljiš da je zaista tako. Lakše je, bre! Valjda to gledam po sebi i nekako mislim da je i drugima tako, mada, kad vidim neku majku sa bebama blizancima deluje mi kao da to ništa nije teško i da sam ja nešto tu umislila. Doduše, svako ima svoje iskustvo (šta se sad upetljah u sve ovo)…
Elem, prva godina majčinstva bila mi je paklena. Devojke nisu bile nešto zahtevne bebe, ali ih je bilo dve, pa kako se god okreneš, fale dve ruke, pored svih ruku koje sam već angažovala da nam se nađu. Sećam se kako sam naivno mislila, mada je vrlo moguće da uopšte nisam ništa ni mislila u onom stanju, da ću moći potpuno sama, kada smo odlučili da dve tromesečne bebe prenesemo na Maltu, gde nemamo „nigdi nikoga“. Hteli smo da konačno budemo svi na okupu a ne da živimo u dve države. Na momente mi se činilo da jedino ja nisam bila na tom okupu, da sam odavno u drugoj dimenziji. Onoj bestelesnoj. Nisam jela, nisam spavala, nisam funkcionisala kao normalno živo biće. Bila sam mašina koja na tri sata savršeno zna šta kome kako i koliko čega treba, da zapiše sve to i kad se proces završi, sama se isključi na dugme „stend baj“. No, posle dve sedmice ispostavilo se da sam dovoljno prisebna da priznam da ne mogu sama, da mi je potrebna pomoć, i da pozovem Majku da dođe. Od tada, pa dok devojke nisu navršile godinu dana, Majka je bila sa nama „na okupu“. Jedva je pustih da ode…
No to je sve prošlo, Bogu hvala, a naše devojke su sada sve samostalnije i često mi kažu da žele da se igraju same i da ne ulazim u sobu. Pošto uvek imam šta da radim, ne bunim se. Mirno izađem, ali obavezno napomenm da sam tu blizu, ako im nešto zatreba. Pošto je moj cilj da im jednog dana ne budem više potrebna, ali da sam za njih uvek tu, verujem da sve vodi u tom pravcu. Neka su slobodne kao vetar a opet da znaju odakle duvaju…
Kad pomislim na protekle tri godine setim se često jednog oca Ljube, koji je bio učesnik na nekom seminaru koji sam organizovala dok sam radila u KASu. Veselo i vedro biće oca LJ. bilo je rado viđen gost na mojim skupovima i ranijih godina, ali je na pomenutom bio glavna rola. To je bilo u vreme pred moj odlazak na porodiljsko. Na pauzi mi je prišao sav ozaren i čestitao na trudnoći, a onda malo tiše dodao:
„Sestra Jeco, pošto sam čuo da si trudna, doneo sam ti vino od aronije koje sam pravim. Nije nešto posebno, ali ga pravim srcem i tako i poklanjam, a pošto si ti trudna, eto, pade mi na pamet da ga ponesem. Znam po svojoj ženi da nedostatak gvožđa može da bude problem… To ti je, zapravo, lek“, reče zaključno i kao da se malo postide.
„Oooo, pa hvala ti oče dragi! Ja sam veliki ljubitelj takvih vina i mnogo si me obradovao. Jedva čekam da počnem s tom „terapijom“, ohrabrih ga ja od srca. Stvarno me je obradovao gestom.
Pošto je vino ostalu u kolima, krenusmo do parkinga da flašu pomenutog lekovitog napitka prebacimo iz njegovih kola u moja. Usput me otac pita šta nosim. Ja se nasmejah i rekoh ponosno : „Blizance“, i kao svaka žena, koja je po prvi put trudna, pomalo naivno, jer ne zna šta je čeka, nabacih onaj blentavi kez na lice koji sam imala samo u tim mesecima, i nikada više. Dobro, de, možda i ponekad kasnije kada bi ljudili prilazili duplim kolicima da se naslađuju prizorom i govore ono: „Jaaaaao što su slatkiiiiiiiiiiiiiiiiii!“
„Znaš li ti da ja imam blizance?!“ upita o. LJ. malo zaprepašćeno, kao da se nečega prisetio, a ne kao da me informiše.
„Ne, pa to je diiiiivno!“ opet kez žene koja nema pojma šta je čeka. „Kaži mi, oče, kako je to, molim te“, ne odustaje naivna žena sa inače romantičarskim pogledom na život, koji se u trudnoći udvostručio.
Dramska pauza. O. LJ. nit govori, nit romori, što bi rekla Majka, a moj kez i dalje opstaje i iritira unedogled.
„Da te slažem, ili da ti kažem istinu?“ procedi konačno prebledeo, kao da pita sebe a ne mene.
„Istinu, nego šta!“, kaže luda ženetina sa stomakom kao u slona i trudničkim egom do plafona. (Ako ego uopšte može da bude u vezi sa „drugim stanjem“.)
„Sestro slatka…“, poče otac surovo iskreno „šta da ti kažem…? Prve tri godine su horor, pakao, muka živa… veliko iskušenje, ali posle treće: raj na zemlji! Veruj mi!“ Dodao je i nekoliko rečenica o ulozi cele šire porodice, tj. „familije“, u čitavom procesu, koje ni mene nisu kasnije mimoišle.
Sećam se da sam neverovatno ukusno vino iz plastične flaše na kojoj je rukom bila napisana etiketa tipa: „Vino od aronije mejd baj otac LJ. za zdravlje i krepkost“ ispijala danima u slast, jer je takvo bilo uputstvo za upotrebu i pritom sam se trudila da zapamtim samo ono poslednje šta je rekao o svom iskustvu. No, nisam uspela. Često sam se setila oca LJ. u mučnim trenucima kada sam sumnjala da ću moći da ustanem ako još jednom neko zaplače, a kada bi se to ipak desilo skakala bih kao da sam feder i u rukama do kraja večnosti ljuljala jedno od svoja dva čeda, a ponekad i oba, kao da su perca a ne bebe koje već, ohoho, dobijaju na težini, i time moju kičmu stavljaju na „veliko iskušenje“, što bi rek’o pomenuti otac.
Dok sada potpuno svesno i namerno kradem trenutke od sna i sedim budna u sitne sate i ispijam prelepo malteško vino, u onoj količini koju sama sebi „prepisujem“, nazdravljam u ime ove tri prošle godine i šaljem u mislima depešu ocu LJ. da sam „pretEkla“.
