Гледам моје девојке како се играју и како им нисам потребна и осећам велико олакшање, јер сада јесте мнооого лакше. Верујем да је сваком родитељу, а посебно мајци, тешка та прва година по рођењу детета, па онда све некако крене лакше, док се једаред не опасуљиш да је заиста тако. Лакше је, бре! Ваљда то гледам по себи и некако мислим да је и другима тако, мада, кад видим неку мајку са бебама близанцима делује ми као да то ништа није тешко и да сам ја нешто ту умислила. Додуше, свако има своје искуство (шта се сад упетљах у све ово)…
Елем, прва година мајчинства била ми је паклена. Девојке нису биле нешто захтевне бебе, али их је било две, па како се год окренеш, фале две руке, поред свих руку које сам већ ангажовала да нам се нађу. Сећам се како сам наивно мислила, мада је врло могуће да уопште нисам ништа ни мислила у оном стању, да ћу моћи потпуно сама, када смо одлучили да две тромесечне бебе пренесемо на Малту, где немамо „нигди никога“. Хтели смо да коначно будемо сви на окупу а не да живимо у две државе. На моменте ми се чинило да једино ја нисам била на том окупу, да сам одавно у другој димензији. Оној бестелесној. Нисам јела, нисам спавала, нисам функционисала као нормално живо биће. Била сам машина која на три сата савршено зна шта коме како и колико чега треба, да запише све то и кад се процес заврши, сама се искључи на дугме „стенд бај“. Но, после две седмице испоставило се да сам довољно присебна да признам да не могу сама, да ми је потребна помоћ, и да позовем Мајку да дође. Од тада, па док девојке нису навршиле годину дана, Мајка је била са нама „на окупу“. Једва је пустих да оде…
Но то је све прошло, Богу хвала, а наше девојке су сада све самосталније и често ми кажу да желе да се играју саме и да не улазим у собу. Пошто увек имам шта да радим, не буним се. Мирно изађем, али обавезно напоменм да сам ту близу, ако им нешто затреба. Пошто је мој циљ да им једног дана не будем више потребна, али да сам за њих увек ту, верујем да све води у том правцу. Нека су слободне као ветар а опет да знају одакле дувају…
Кад помислим на протекле три године сетим се често једног оца Љубе, који је био учесник на неком семинару који сам организовала док сам радила у КАСу. Весело и ведро биће оца Љ. било је радо виђен гост на мојим скуповима и ранијих година, али је на поменутом био главна рола. То је било у време пред мој одлазак на породиљско. На паузи ми је пришао сав озарен и честитао на трудноћи, а онда мало тише додао:
„Сестра Јецо, пошто сам чуо да си трудна, донео сам ти вино од ароније које сам правим. Није нешто посебно, али га правим срцем и тако и поклањам, а пошто си ти трудна, ето, паде ми на памет да га понесем. Знам по својој жени да недостатак гвожђа може да буде проблем… То ти је, заправо, лек“, рече закључно и као да се мало постиде.
„Оооо, па хвала ти оче драги! Ја сам велики љубитељ таквих вина и много си ме обрадовао. Једва чекам да почнем с том „терапијом“, охрабрих га ја од срца. Стварно ме је обрадовао гестом.
Пошто је вино осталу у колима, кренусмо до паркинга да флашу поменутог лековитог напитка пребацимо из његових кола у моја. Успут ме отац пита шта носим. Ја се насмејах и рекох поносно : „Близанце“, и као свака жена, која је по први пут трудна, помало наивно, јер не зна шта је чека, набацих онај блентави кез на лице који сам имала само у тим месецима, и никада више. Добро, де, можда и понекад касније када би људили прилазили дуплим колицима да се наслађују призором и говоре оно: „Јааааао што су слаткииииииииииииииииии!“
„Знаш ли ти да ја имам близанце?!“ упита о. Љ. мало запрепашћено, као да се нечега присетио, а не као да ме информише.
„Не, па то је дииииивно!“ опет кез жене која нема појма шта је чека. „Кажи ми, оче, како је то, молим те“, не одустаје наивна жена са иначе романтичарским погледом на живот, који се у трудноћи удвостручио.
Драмска пауза. О. Љ. нит говори, нит ромори, што би рекла Мајка, а мој кез и даље опстаје и иритира унедоглед.
„Да те слажем, или да ти кажем истину?“ процеди коначно пребледео, као да пита себе а не мене.
„Истину, него шта!“, каже луда женетина са стомаком као у слона и трудничким егом до плафона. (Ако его уопште може да буде у вези са „другим стањем“.)
„Сестро слатка…“, поче отац сурово искрено „шта да ти кажем…? Прве три године су хорор, пакао, мука жива… велико искушење, али после треће: рај на земљи! Веруј ми!“ Додао је и неколико реченица о улози целе шире породице, тј. „фамилије“, у читавом процесу, које ни мене нису касније мимоишле.
Сећам се да сам невероватно укусно вино из пластичне флаше на којој је руком била написана етикета типа: „Вино од ароније мејд бај отац Љ. за здравље и крепкост“ испијала данима у сласт, јер је такво било упутство за употребу и притом сам се трудила да запамтим само оно последње шта је рекао о свом искуству. Но, нисам успела. Често сам се сетила оца Љ. у мучним тренуцима када сам сумњала да ћу моћи да устанем ако још једном неко заплаче, а када би се то ипак десило скакала бих као да сам федер и у рукама до краја вечности љуљала једно од своја два чеда, а понекад и оба, као да су перца а не бебе које већ, охохо, добијају на тежини, и тиме моју кичму стављају на „велико искушење“, што би рек’о поменути отац.
Док сада потпуно свесно и намерно крадем тренутке од сна и седим будна у ситне сате и испијам прелепо малтешко вино, у оној количини коју сама себи „преписујем“, наздрављам у име ове три прошле године и шаљем у мислима депешу оцу Љ. да сам „претЕкла“.
