Naše devojke govore tečno i srpski i engleski. U školi uče malteški, a učiteljica tvrdi da su dosta dobre u tome. Nikada ih nisam čula kako ga govore, a kad ih pitam šta znaju da kažu na malteškom, kažu: „Bonđu“ (dobar dan) i izmotavaju se uglavnom. Nemački prepoznaju i poneku reč znaju, kao i nekoliko pesmica koje često pevaju. (Uvodom hoću da kažem da im jezici idu, da brzo kapiraju i da imaju sluha, ne znam šta se sad ovako raspisah…)
Dakle, ne znam da li se i kod druge dece koja govore više od jednog jezika paralelno, kao kod naše često desi da zamene slova, da naopako nauče neku reč ili je jednostavno izgovore na svoj način, pa tako „outfit“ bude „elfit“ i nema šanse da ih ispravimo. „Elfit i tačka!“ kaže Vasilisa i ja u takvom momentu nemam nameru da menjam pomenuti znak interpunkcije. No, ponekad ne popuštam, ali uključim svoje diplomatske sposobnosti (barem verujem da je reč o istima), pa kao svaka mudra mama krenem razborito i trezveno.
Ovaj januar smo proveli u Srbiji, u našem prelepom Horgošu, te smo tamo proslavili i Božić po julijanskom kalendaru. (Da ne bude zabune, slavimo i onaj po gregorijanskom, jer živimo na Malti i trudimo se da naučimo decu da svoje poznaju a tuđe poštuju.) U pripreme za Božić spadaju i neizbežni pokloni. Najviše volim da odemo svi zajedno u radnju i onda same izaberu šta žele. Bude to ponekad baš uspešno, nekad se ne mogu tako lako odlučiti, pa se i pusti neka suzica, ali se ipak na kraju dogovorimo i svi radosni izađemo napolje. Zimus je odlazak u jednu subotičku radnju sa dečijim igračkama bio poseban, jer nisu mogle nikako da se odluče šta će, ali su smislile šta će prvo, šta da ostave za drugi put. Pomislih, pa dobro, nije loša strategija a možda i zaborave. No, potonje se ne dešava. Znam ja i to, ali se sve nešto pravim da ne znam. Vasilisa je danima posle te kupovine pričala o „onoj majoj jisici“ koju je zvala „Pingpong“. Pogledam na internetu da se informišem i shvatim da je reč o roze lisici sa žutom krunom imena Pingfong iz nekog crtanog filma koji već dugo gledaju. Kažem joj da se ta lisica zove: Pinkfong, sa f u drugom delu imena i naglasim celo ime da me jasno čuje. Kažem i da sam proverila na internetu. K’o velim, važan podatak, ne pričam napamet i dajem dobar primer na temu provere šta pričaš. Ona me ignoriše i nastavlja po starom. Kira joj se pridružuje i sada sam ja manjina, a manjina biva obično nadglasana… Dobro. Potrudih se da me to ne tangira ali želim da ne brkaju tu „jisicu“ sa reči ping-pong, koju tek treba da nauče. Jednog lepog jutra, dok smo se vozile ka subotičkoj Sabornoj crkvi, pokušah smireno i razborito da objasnim. Slušale su me, a slušala me je i Majka, koja smatra preteranim moja jezička brušenja i izrazom lica pokazivala taj stav.
- Mama, možemo li posje mojim te da idemo i kupimo Pingpong? – pita Vasilisa lepo i kulturno.
- Ljubavi, možemo, ako ona radnja radi, kupićemo je, ali hoću da me sada dobro saslušate. Ta lisica se zove PINKFONG. Znači, p kao tata Petar a f kao fiš, a ne dva puta p. Ne znam zašto nećete to da čujete i zašto nećete da me poslušate. Pa valjda znam da čitam i valjda sam i ja nekada u pravu… – Ovo potonje kažem pomalo očajnički, šta mojoj Majci izazove neki osmeh u stilu: „E, sad ćeš da čuješ kako si u pravu“ i u momentu mi skoči živac, što bi kaz’li.
- Dobjo mama, u jedu – počinje Vaska sva razumna, staložena i velika – ti si u pjavu, aji mi ćemo da je zovemo kako mi hoćemo. U jedu?
Dramska pauza je potrajala, baba Jajka je prasnula u smeh, a ja sam se trudila da ostanem staložena i bez ikakvih reči i misli. Potpuno praznog hoda u glavi. „Misliću o tome drugi put“, pomislih i odvrnuh radio.
Januara, 2020.
