Помешано

Сако вече пред спавање у нашој кући се читају приче. Нас двоје најчешће, али и њих две (4.5 год) када желе да нам покажу да су велике. Ми тада слушамо и растемо као квасац, што би рекла баба Рајка. Након што угасимо светло, ако се одмах не заспи, мама треба још да исприча неку кратку причу. Обично измишљам приче на лицу места. Већ дуже време имам серијал са истом темом и варијацијама на њу: две дивне девојчице живе у једном лепом селу (Хоргош), у прелепој жутој Кући (која личи на розе кућу, увек ме допуни Кира) а у дворишту имају кућицу на дрвету са прозором ка небу. Кроз тај прозор их стално посећују разни гости: од бубица до Месеца и звезде Данице. Толико задовољства ми причињава то измишљање у тренутку, да се потпуно унесем и предам, те понекад не видим да су заспале;  а неретко и сама утонем у неки полусан и осетим мирисе које речима призивах. Кроз те приче провуче се као лахор и моје детињство проживљено у поменутом окружењу, па сва се разнежим и маштању нема краја. Држи ме и у сну. Синоћ сам причала истиниту причу о ластама које су хоргошку Кућу посећивале редовно и гнезду које су направиле.

„ У нашој штали живела је кобила Чинка, а кад дође лето, тамо су долазиле и ласте“, почела сам да приповедам. „ Лепе, плаво-беле птичице, са прелепим главама и доброћудним окицама. Много сам волела да посматрам како родитељи ласте хране своју децу, ластиће, а жута штрафта испод њихових кљунића била је, просто, чаробна. Често сам је сањала…“

„А на кога си ти личила кад си била мала, на мене или на Тити (Василисин надимак)?” прекину Кира мој занос и врати из штале у кревет.

„На обе”, снађох се у тренутку „некако помешана сам била”, додајем и сама себи звучим смешно, али је стварно тако. „Као што је тата био причљив на Тити а умиљат на Кики…”

„Али на коју више?” упорна је.

„Хм, то не знам тачно, али кад погледам слике, понекад имам твоје очи и Титин осмех (пољубим радознале купинице), а понекад ми се учини да имам твоје зубиће и Титину браду (љубим поменуту брадицу), или…”

„Да нам покажеш те слике да и ми видимо то помешано”, озбиљна је, док јој се сан шуња иза трепавица.

„Хоћу, кад одемо у Хоргош”, кажем разнежена до суза, што због поменутог одласка, што због заједничких успомена на детињство које ће их пратити кроз живот, али ипак највише због тога, што сам баш сва таква, на разне начине, помешана.

Октобра, 2019.