Ponekad baš uživam u lenjim letnjim jutrima koja se polako ali neizbežno preobražavaju u duga prepodneva, ispunjena svežinom povetarca koja najavljuju vreo letnji dan i još duža i lenjija popodneva. Ponekad volim sporo i dugo ispijanje jutarnje kafe na terasi, čas zagledana u knjigu koja mi leži na krilu i opijena dalekim svetovima o kojima mi priča, čas u daleku ravnicu preda mnom, već okupanu suncem, koja brekće i treperi u jari. Volim avgustovsko jutro zagledano u Dunav i kad oko mene nema nijednog znaka jeseni, a ja je ipak naslućujem i radujem joj se kao srednjoškolka, koja jedva čeka susret sa svojim prijateljima posle dugog i pomalo dosadnog leta.
Volim jutra već zrelog leta, prošarana povetarcem koji titra po lišću u obližnjem bagremaru i mojim golim ramenima i rukama, igrajući se, onako usput, i nemarno sa nestašnim mi pramenovima kose skupljene u punđu. Volim letnje jutro koje najavljuje vreo dan, koji opet podseća na davno pročitane pesme Pere Zubca o večerima prepunim zrikavaca.
A kad tako lepo jutro počinje svoj preobražaj u podne i sveži povetarac postane topliji, sklapam knjigu, uzimam šolju sa zacom od jake turske kafe i napuštam, pomalo setno, terasu, koja sad ostaje pusta ali i dalje očarana magijom Dunava i nepreglednom ravnicom koja se graniči sa Nebom.
Jednog avgustovskog jutra 2007. godine u Višnjičkoj banji
