„Стога пролазност нипошто не чини нашу егзистенцију бесмисленом, али утемељује нашу одговорност: све зависи од нашег разумевања пролазних животних шанси. Човек непрестано врши избор између много расположивих могућности: коју од њих не остварити? Када је избор заувек остварен, он је утиснуо бесмртан траг у песку времена. Сваког тренутка човек мора да се одлучује – на добро или на зло – и то ће бити споменик његове егзистенције.“
Јутро ми обележавају мисли о многим стварима које сам хтела у животу да урадим а нисам; нити знам хоће ли бити прилике за пропуштено, али су ипак оставиле траг о свом постојању у мом песку. Понекад ми се чини, као да сам неке од њих већ урадила, нпр. као да сам имала једном онај виноград у Хоргошу и правила своје вино. Чак имам у глави и слику етикете на флаши и осећам треперење у грудима док у праскозорју посматрам шпалире грожђа удишући мирис лозе и песка… Недавно ми је Петар рекао да се ја, кад је Кућа у Хоргошу у питању, само сећам свега како ће тамо бити и тачно је погодио емоцију коју имам у вези са тим местом: све је ту, све је на правом месту и у право време. У том смислу је ово „време“ које познајем неодређена категорија. Нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности, већ само јесте без икаквих одредница… Често намерно изазовем одређену емоцију кад склопим очи и замишљам да сам у неком другом окружењу у односу на реално. Но, најчешће је то спонтано, као и овог јутра, док осећам усхићење које обично имам пред путовање у Хоргош, и дивно ми је. Радосна сам и лебдим док послујем по стану. Чак ми се чини и да видим отворени кофер на ходнику, спреман да прими сваку мисао коју му у пролазу добацим…
Девојке завршавају онлајн наставу и кажу да се радују сутрашњем сусрету са свима у школи. Мило ми је да им се онлајн настава допала, али још милије да је иста прошла. Пеки приводи крају папирологију којом се бави данима, ја смишљам куда ћу након што децу сутра оставим у школи. Све сам опрала, од патика до јакни и капа, све је спремно, само да сване. Сумирам утиске прошлих дана и радујем се да сам доста тога записала, иначе се не бих свега сетила. Прекуцавање остављам за неки други пут, више не желим да седим за столом и трпим болове у леђима… Не знам колико сам за ово време успела да „пустим мисли у празан ход“, али сам барем свесна колико је то важно умети, и вежбати пре свега. Важно је и бити свестан сваког тренутка, себе, људи око себе а деце посебно. Та чудесна енергија коју нам деца преносе може се мерити само са оном Божанском, на посебним местима, у посебним моментима. Посматрам их док седе и листају неке књиге. Понекад читају једна другој наглас и док једна чита, друга ћути и слуша, ускочи само да припомогне. Драго ми је да саме узимају да читају, да ту не треба ништа да сугеришемо, модел је прихваћен. Васка каже да једва чека да научи ћирилицу, јер ће онда моћи да чита и оне књиге које им сада само ми читамо. Каже и да жели „баш све да зна“ и да ће зато бити учитељица кад порасте. Кира остаје при томе да ће бити принцеза и да ће пуно тога лепог радити… Нека буду шта год желе, јер ће за мене бити увек исто: моје личне учитљице најважнијих лекција.
Лењо поподне и придвече проводимо лагано, понедељком углавном немам часове, дан се растаче, Франкла сам прочитала два пута. Мисли о смислу живота ме опседају и даље, али сам их свесна и само се смешим и посматрам њихово гомилање и тапкање у месту, а онда одустајање и дуго одлажење у неке реченице…
