Пролог: Петогодишње близнакиње Тити и Кики живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу на дрвету са кровним прозором где проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.
Те вечери се у Кућици на дрвету десило нешто веома необично. Вече је почело, заправо, веома уобичајено: Тити и Кики су вечерале са татом и мамом, обавиле вечерњу тоалету и кренуле у своју Кућицу на дрвету где су лети спавале. Јулска ноћ је била топла, мирна, мирисала је на лето, на штале и летње цвеће. Црврчци су певали увелико, на небу су се упалиле звезде а Месец је такође већ био на свом месту и сијао најсјајније. Девојчице су легле у свој кревет и као и сваке вечери загледале се кроз прозор на крову Кућице.
После последње речи Тити зевну и заћута. Кики је склопила очи и само што није отпловила у царство снова кад се зачу неки тресак на крову: бам!
Но, пре него што су заустиле да зову родитеље, видеше на кровном прозору нешто сјајно. Кики се охрабри и отвори прозор, а у Кућицу упаде прелепа сјајна звезда, велика колико и девојчице.
- Ко си ти? – упиташе девојчице углас.
- Ох, извините драге девојчице, дозволите да се представим, ја сам звезда падалица Радица – представи се звезда љубазно и трепну љупко, шта је имало и пратећи звук: „Блинк!“
- Па шта радиш на нашем крову онда? – упита је Тити радознало и одмах се расани – Звезде не падају на кровове, него негде далеко!
- Нешто сам се замислила и уместо да паднем у море, падох на вашу Кућицу. Опростите, молим вас и звезде умеју да се замисле. Молим вас не љутите се.
- Ма не љутимо се, ми волимо звезде, свако вече вас гледамо кроз овај прозор.
- Па знамо ми то, и ми гледамо вас и радујемо се вашим причама а посебно молитви, коју слушамо свако вече – рече звезда и благо порумени – Надам се да се не љутите што вас прислушкујемо, то није лепо, знамо, али нисмо хтеле да вас плашимо.
- Не љутимо се – рекоше девојчице – Но, било би лепо да знамо да нас слушате – додаде Кики – Нас је мама учила да се то не ради…
- Сад си нам то рекла и опроштено је – рече Тити – Мама исто каже да треба праштати и заборавити одмах, зар не, секо?
- У реду… него, знате, ја сад имам један велики изазов, да не кажем проблем, како ваша мама уме да каже. (Звезда опет порумени.) Треба да паднем у море, а овде нема више мора.
- Како то мислиш нема више мора, па ми смо овде сваког лета већ неколико година и никада га није било.
- О, да било га је, много година раније, ви се тога не можете сећати.
- Тити, да питамо баба Рајку – рече Кики сестри.
- Ах, ни она није видела море, мада зна за то. То знају многи људи, али га нису видели, а ми звезде смо га виделе, јер смо мнооооого старије од људи.
- Шта хоћеш да кажеш? Да си старија од наше баба Рајке?! – девојчице су биле зачуђене.
- Да, тако некако, но то сад није важно. То море се звало Панонско море и било је свуда овде около, око ваше Куће и села. Ми, звезде падалице волимо да падамо у море у јулу, јер је вода тада најтоплија, и кад паднемо на дно, претворимо се у сјајну морску звезду. Тако улепшавамо дно мора, обрадујемо рибице и цео подводни свет, али сада – звезда заплаче – сада то не могу да урадииииим, јер сам промашилааааа…. Звезда је неутешно јецала а девојчицама је било јако жао и умало нису и оне заплакале са зведом, кад се Тити сети нечег врло важног:
- Чекај, звездо Радице, чекај, саслушај ме, имам идеју! Наша мама каже да увек постоји неко решење и да не треба очајавати, јер кад очајаваш, не верујеш.
- Шта не радим? – упита звезда уплаканих очију.
- То сад није важно, објаснићемо ти други пут – дода Кики брзо – У свакој ситуацији можемо да нађемо решење, а не да одмах кажемо како нешто није добро и да кукамо, је ли тако секо?
- Да, тако је секо, ми знамо како да ти помогнемо, али нам треба тата за то.
- Не, не, он неће разумети, родитељи не разумеју овако нешто – заплака звезда Радица поново.
- Наши родитељи разумеју, јер они желе све да разумеју а имају и поверења у нас, и знају да је свако наше питање са неким великим разлогом. Немој да бринеш за то, а наш тата има много искуства са рекама и морима, имаће сигурно неко решење за то Панонско море или шта већ.
- Добро, хајде, зовите га, али он мене не може да види, то могу само деца.
- Не треба да те види, ми ћемо га питати како би он решио овакву ситуацију и он ће имати неко решење, сигурне смо. Хајде секо, назови их.
Тити узе слушалицу телефона који су направиле са родитељима а који је повезивао Кућицу на дрвету са Кућом и позва тату да одмах дође. Мама и тата су, наиме, навикли на то да девојчице постављају много питања, посебено пред спавање, и никада им није било тешко да им одговарају на иста. Добро су знали да је добро кад деца питају, кад их много тога интересује и радовали су се сваком питању. Увек су имали времена да саслушају шта девојчице занима, да пронађу прави одговор, па ако треба и да нађу неку причу на одређену тему.
- Ево ме девојке, о чему се ради? – Рече тата увлачећи се у Кућицу на двету и смештајући се на под поред кревета – Лепо сам рекао да ова Кућица треба да буде већа – додаде полугласно, онако за себе.
- Тата, да ли ти знаш да је овде некада било море? – упита га Кики.
- Знам. То је било Панонско море које је пресушило и оставило оранице богате минералима, тако да су све њиве око нас, укључујући и нашу башту и виноград, некада биле његово дно. Зашто вас то занима?
- После ћемо о томе – рече Тити – а да ли има неког другог живог мора у близини и како бисмо могли до њега?
- Хм, па нема баш у близини море али има река, река Тиса која се улива у реку Дунав а река Дунав се улива у Црно море. Многи људи плове бродовима овом рутом. Мама и ја смо такође…
- Хвала тата, диван си, баш си нам помогао – рекоше девојчице у глас – можеш ли сада да идеш, молим те?
- Могу – рече тата помало збуњено и оде и добаци са прага Куће – Лаку ноћ, лепо спавајте! Сутра можемо на Тису!
- Лаку ноћ и теби, хоћемо – узвратише девојчице и закикоташе се.
- Јеси ли чула звездо Радице? Ето ти решења! Прво падни у Тису а онда је замоли да те одплови до Дунава а онда Дунав да те одплови у Црно море и то је то!
- Мислиш да ме однесе?
- Како год, не зановетај, већ крени да обрадујеш подводни свет, сигурно те чекају и радују ти се!
Девојчице су биле јако срећне да су помогле звезди која је и сама још више блистала од среће.
- Хвала вам, баш сте добре другарице – рече им звезда – увек ћу вам памтити ову помоћ. Имате ли неку жељу да вам је испуним као знак захвалности?
- Молим?! Звезде не испуњавају жеље! – узвикну Тити.
- Наравно да испуњавају, ако верујете – слатко се насмеја звезда.
- Сад верујемо и у то. Желимо да упознамо и твоје другарице, друге звезде.
- И Месеца – додаде брзо Кики – уживамо у његовом сјају а имамо и много питања да му поставимо…. аааааааа – рече и зевну.
- У реду. Испуњено је. Сад спавајте и лепо сањајте.
- Хоћемо ли те икада опет срести? – упита је Тити тонући у сан.
- Можда, не знам, али све је могуће ако верујете, одох сад у Тису – додаде звезда Радица подижући се ка небу док су девојчице са осмехом заспивале.
Лепо је некоме помоћи, јер срце од тога расте а душа блиста, деца то знају. Лепо је и имати некога да ти помогне, да можеш на њега да се ослониш.
Најлепше од свега је бити некоме Звезда и веровати да је све могуће.
