Мислим да свако у животу има по једно чуданце

Мислим да свако у животу има по једно чуданце које га на неки начин потреса из корена сопственог бића. Наравно, не мислим на негативна потресања. Тако ја, на пример, имам једно Чуданце које се зове Катарина, има неколико лета и које ме раздрма до последњег атома сваки пут кад се видимо или чујемо телефоном. Преко телефона то обично звучи овако:
Ја: „Здраво мила, шта радиш?”
Чуданце: „Ништа, причам са тобом а ти?”
Ја: (осмех који се разлива по лицу као зраци сунца) „Па и ја причам са тобом а где су ост…”, не стижем да изговорим реченицу.
Ч: „Шта ради теча? Љуби га, ево ти бабе, ћао!” и тако нестане уз обавезан тупи ударац слушалице о неку тврду подлогу и грдњу моје мајке.
Или друга верзија:
Телефонирам са неким од укућана и чујем како се глас мог саговорника губи у даљини, чујем да Чуданце отима слушалицу:
„Ћао тетка, црк’о нам папагај! Ајд’ ћао!” и оде, а ја са збуњеним изразом лица због те истовремене хладнокрвности и осећајности, остајем целу вечност са слушалицом на уху.
Моје чудовиште је јако лепо. Има изразито бело лице са једва приметним розилом на образима, преслатке јагодице, светло смеђу, никад очешљану косу са риђим одсјајем који се јави на сунцу или под неким чудним светлом, и који ми сваки пут измами сузе, јер ме подсети на нечију браду… Има тамне очи и светле обрве у форми Леви’с-а, за које њена мајка тврди да ће их чупати већ у 5. разреду основне школе. Ја ја због истих ти обрва зовем Фрида…

Моје чудовиште се појавило у моменту кад сам мислила да ме ништа више не може уздрмати у животу. Дошло је и тим доласком ми скоро поптпуно вратило онај комад душе који сам изгубила једног марта, због чега носим дубоку тугу на дну рца, због које могу да заплачем увек. То је празнина коју ништа није могло да попуни годинама. Празнина коју сам носила на свим путовањима, свим морима, планинама, журкама, концертима, свадбама, испитима и на венчање под Острог.
Кад се Катарина појавила, осећала сам као да је моја примарна породица поново на окупу. Како је расла, све је више подсећала на малу ја. Само је била храбрија, луциднија, луђа. „Је л’ ме волиш што сам луда?!“ избезумила ме је питањем на једним Задушницама док сам седела на пропалој дрвеној клупи без наслона и гледала бело у овалну, већ избледелу слику на тамном мермеру. Осећање туге које ме је годинама пратило кад бих се паковала да идем „код мојих“ готово је неприметно замењено великом радошћу и дечијом нестрпљивошћу „кад ћу већ стићи да се играм са Катом“. 154 кимлометара ми је одједном постало страшно много и кад бих сама одлазила, возила бих сваки пут као суманута да стигнем што пре и да је загрлим! Гледајући њу, гледала сам себе, проживљавала своје детињство изнова, само што је она била онаква, каква бих ја била да сам имала подршку за којом сам жудела. Било од кога! Подршку да будем то што јесам, да будем слободна да урадим све што желим, да певам на улици пред свом децом и да ме, кад се они смеју, неко храбри и да не да да потонем, да ми говори да сам посебна, оригинална, да треба да будем увек своја и да увек кажем то што мислим, да се не плашим ничега и никога… Ја сам била тиха, бојажљива, чини ми се, увек у грчу. Плашила сам се да нешто не забрљам, да се не испрљам, да мајку не наљутим, да не … Катарина је једном речју ураган који кад прође просторијом, ништа више није исто, она се не плаши никога и ничега, она је мала дивљакуша, шумарка, чаробница. На гомили фотографија које чувам види се колико лица има то Чуданце. Предивноћа једна!

Кад сам мојој пријатељици Љиши К. из Никшића јавила да сам постала тетка једне девојчице, она је само упитала за име и чувши га, поновила је неколико пута онако за себе као мантру: „Катарина Јабланов, Катарина Јабланов, Катарина Јабланов…“ (Јабланов са акцентом на првом а) узвикнувши одједном као да је нешто открила: „Па она има име умјетнице“! Ја верујем у изреку Nomen est omen и верујем да су сва женска бића које носе име Катарина луцидне, неукротиве, духповите, своје. Немогуће је да тако праскаво име носи неко мирно дете, које се, рецимо, најприродније треба звати Сања или Мирна. Катарине – позитивно луде са чудном луцидношћу која никога не оставља равнодушним, која најчешће избија из њихових очица, када ти рецимо у један сат после поноћи, док јој читаш по ко зна коју по реду причу за лаку ноћ и молиш Бога да заспи већ једаред (а знаш да је због тебе ужасно узбуђена и да не може заспати тако лако), одједном отвори, до тада, уснуле оке из којих избију искре и предложи брзином муње, као у сред бела дана: „Хајде сад да се шминкамо!!!“

Моје Чуданце није много света видело. Није било на мору, планини, није посетило разне градове, једва нешто више од града у којем живи, али упија као сунђер све што види. Она листа све новине које јој дођу под руком. Неретко захтева да јој се читају читави интервјуи са неким јавним личностима које она воли. У једној National Geographic била je дивна фотографија неке метрополе ноћу, са свим светлима, неонским рекламама, бљештавилом. Моје Чуданце је на то разрогачило своје очице и могла сам да видим како њима упија сва светла тог далеког града и одушевљено ме пита већ заражена даљинама, док сам је већ видела како табана далеким, мени непознатим плочницима: „А шта је то?!”

Моје Чуданце учи омиљени страни језик своје тетке. Зна пуно речи али је имала услов: „Да ме научиш само лепе речи!” То су за почетак биле: сунце, небо, чамац, река, лутка, лептир, срце, све боје, ципеле, ташна, школа, књига, девојчица, дечак, сестра, брат и тетка. Моје чудовиште ме увек и расплаче и насмеје истовремено. Она никада не седи мирно, већ се стално врпољи, па тако, док ми седи у крилу стално се пребацује са ноге на ногу, што је прилично болно али се да издржати. Прича или пева и тражи да је притом гледам право у очи држећи моју главу између својих шакица, за сваки случај. „То дете нема светога мира!“ узвикнула би моја мајка веома често. Сви присутни би се насмејали, укључујући и Мајку.

Седимо нас две, тако, једном у дворишту, ја пијем кафу на трему и уживам у благом сунцу, а она седи на бициклу и држи на свом десном рамену десном руком маче као да је телефонска слушалица, још га придржава главом, и одједном из ње избије бујица речи која ме понесе ка неким дубинама о којима ништа више не знам, осим да ће прогутати сузе које не могу да зауставим и осмех који ми боји лице и разбија као порцелански оклоп тескобу која ми се годинама таложи у грудима: „Ти кад дођеш, све замирише! И сунце ми мирише на тебе! Ти миришеш на…. па на тетку!!“ То каже тако једноставно а опет са оним луцидним искрама у очима и осмехне се онако невино дечије, несвесна драме у мојим грудима која почну лудачки да пулсирају док кријем очи окрећући главу у страну, гризући усне и правећи грч на лицу и оне две црте између обрва које мој муж не воли да види, јер зна шта се дешава иза истих. Она то као да осети и само узвикне: „Смеј се, теткаааа!”.
„Да ли би волела да си ми мајка?!“ питање је о којем сам, чини ми се, месецима унапред и сама размишљала, пре него што ми је било постављено. „Теееби, не!“ гласио је искрени одговор, на шта се само насмејала и знала сам да је разумела шта значи однос са мајком а шта са омиљеном тетком.

Мом Чуданцету сам одлучила да стално храним машту а имам у томе једну асистенткињу младу 60ак година, која је то пропустила да уради мени из разлога јер је и сама била уплашена, несигурна и несналажљива у улози коју јој је живот доделио, па сада је имам на својој страни кад је Чуданце у питању. Требало ми је много година да то све процесуирам и превладам, у чему ми је помогло управо моје Чуданце. Кад је Катарина имала три године хтела сам да јој донесем водене бојице и то сам рекла пред „породичним већем“ које ме је обасуло салвом молби и преклињања да то не чиним, јер им је „кућа ионако налик вашару“ од силних ствари које „мала“ добија. Ја их послушах, али ме та идеја није напуштала. Кад је Чуданце имало 5 година, ипак сам јој однела своје старе водене бојице без икаквих претходних консултација и помирљиво рекла да их склоне, па кад дође лето нека дете боји у дворишту. Но, Чуданце нањуши одмах нову ствар у свом простору: „Шта је ово?!“ упита гледајуци полураспаднуте округле плочице разних боја. „Шминка!!“ повика усхићено пре свих. „Не!“ повикаше сви у глас, „То су водене бојице које…”, не завршише реченицу. „Дај воду!” заповеди она и створи се у тили час поред судопере покушавајући да гурне кутију са бојицама испод млаза воде. Наравно да су јој дали и воду и све постојеће четкице и папир и подметач да не замаже сто, као и неку мушему да обуче да се не измаже од главе до пете. Мало су псовали, али је после два дана бес заменило одушевљење јер је моје Чуданце, као што изрече Љиша К. „клетву” по његовом рођењу као каква вила судбоноша, одлучило да постане сликарка. Додуше, мало ју је мучило питање да ли може да буде истовремено и сликарка и певачица, али јој је на то питање мудра тетка одговорила оно што је себи понављала годинама: „Можеш да постанеш шта год пожелиш, само треба силно да желиш и верујеш у то, наравно, и да марљиво радиш на томе”, чиме су све сумње биле отклоњење. Па кад мени то нико није имао да усади у главу кад сам била тако мала (већ сам то морала да откријем сама много година касније), барем њој има, помислих срећна што је правда задовољена и равнотежа постоји!
По кући су почели да се таложе невероватном брзином папири са разним пределима, рекама, бродићима („као што је теткин”), дрвећем, сунцем, кућама, црквицом, децом а све то је било некако „исувише окер и тамно”, мислила је моја снаха. Породица се забринула али их је теча разуверио: „Па она као и њена тетка воли „веселе” боје: беж, браон, сиву, окер, каки…” Додуше, Ката воли и розе као и све девојчице, но сложиле смо се да не мора увек да носи розе. Луда тетка је свом Чуданцету набавила и највећи блок за сликање и стално допуњава залихе папира, свежањ четкица разних димензија, темпере, палету и просула идеју како јој је потребан и штафелај (што се оцу столару баш и није чинило тако сјајном идејом) док је баба, ништа мање креативна него ове две, додала пар речи о имиџу једне сликарке и изложбама. Ускоро су се по кући вукли разни шешири, носиле се истовремено хаљине – које је тетка носила као беба а сада су биле у улози туника – и полураспаднуте фармерке, разни огртачи, ташне, штикле теткине са мале матуре, обавезна шминка а све то у стилу „лудила” мале уметнице. Гарнитура за седење у дневној соби постала је тако галерија, кухиња атеље а свет је био њен. Седела је на њему као каква Мала Принцеза и уживала у својој слободи. Била сам најнајнајсрећнија тетка на свету.
Телефонски разговори су од тада бивали мало другачији:
Ја: „Хало, шта се ради?”
Мајка: „Па ништа посебно, ево Сликарка и ја смо кренуле на изложбу у Крушевац. На путу смо већ.“
Ја: „Уау! Чак тамо?!“
Мајка: „Да, јуче смо ишле у Париз а ускоро ћемо и у Београд! Сликарка је продала неке слике и сад се трошкаримо.“
Ја: „Дај да је чујем.”
Мајка: „Не може, вози. Ајд’ ћао!“ Туп. Познати звук спуштања слушалице без љутње, а опет снажно и у журби.

Јул 2008. год.