U inat Keri Bredšo
Sanjah prošle noći da se Keri Bredšo (da, „ona” Keri) doselila u BGD. Ostavila muža i decu, (ili su oni ostavili nju, sad već nisam sigurna, jer kao i posle svakog sna, i posle ovog bledi utisak) i odlučila da svoj mali život majke-spisateljice-pomodarke (trendseterke, što bi mladi rekli), preseli u Veliki Grad (u pozadini kreće Bajagin „Grad“). Pošto ima dovoljno novaca za život, te je ponela razne platežne kartice, jašta, ne mora da radi za platu, već se angažovala u nekoj nevladinoj organizaciji (a gde bi drugde sa onakvim referencama, rekli bi zli jezici) i bavi se kulturom i obrazovanjem. Što bi kaz’li, leba uzima poštenom i stručnom svetu. Uuuu, tu mi ne bi pravo, jer sam baš juče pisala jedan projekat za naš obrazovno-kulturni centar, zvani SOKC, i krenula u pregovore oko realizacije lepih događaja, te mi, ova Kerica nimalo nije trebala. Pošto je ona to što jeste, o’ma’je krenula u razne akcije: postove i fotografije iz njene bajne svakodnevnice (u stilu „nekapocrkajudušmaniodmoglepogživota“) ne postavlja na društvenim mrežama, kao sav normalan svet, ma neeee, ona to sve objavljuje po bilbordima i autobuskim stanicama, pa dok pomenuti pošten svet šeće gradom, ili lista FB, može da čita njene umotvorine. Pa, iskrena da budem, osetila sam ljubomoru u stilu „pa kako se ja toga nisam setila dok sam živela u Veliom Gradu, pa da se od mene prepisuje?“. Drugo, naša Kerica i dalje piše kolumne (dobro de, i onomad se time bavila) i preko svojih kontakata objavljuje ih po fensi časopisima (koje niko normalan ne kupuje niti čita, osim kada im neko uvali sa osmehom, pa nije red odbiti), koji se finansiraju iz raznoraznih sumLjivih fondova, što bi opet neki kaz’li (ali se to Kerice nikako ne tiče, jer ona samo radi „svoj posao“) i svi joj naručuju tekstove i angažuju je, kao da je bogomdata. Treće, i najgore, Kerica osniva školu. E, tu sam se već uvredila. „Molim?! S kojim pravom moliću lepo?!“, dreknuh ona druga ja u snu, umalo me probudi, sve misleći na našu malu Školu na Kamenu, koju smo stvarali u teškim porođajnim mukama koje i sad bole a koja nastavlja sa radom u oktorbu, i za koju bdv. neprestano pravim planove. Pa šta ona misli, veli mozak moje ja, pa to je tek taki pos’o, pa treba tu potegnuti, zategnuti i stisnuti petlju…ali, ne lezi vraže, setih se, kao, da Kerica ima odličnu zaleđinu na BU i da joj je sam rektor veoma blizak prijatelj. E, tu sam odustala, jer nije moje da se mešam u lične odnose kojekakvih belosvetskih (naleteh pre neki dan na tekst o ljubavi Pavića i njegove druge žene i ziher ga je moj mozak linkovao ovde, nema druge)… Jes’ da Kerica ni onomad u seriji nije volela da čita, tj. nije čitala, ali je sad odjedared postala načitana i obrazovana i sve se druži sa nekim finim, glamuroznim svetom, svi je nešto vole (barem to tako izgleda na bilbordima i autobuskim stanicama), nosi lepu graderobu (ali sve su to sponzori dali, pa znamo mi to sve), pojavljuje se na modnim revijama, književnim večerima, koncertima klasične mizike isključivo, sreće se svuda, jedino mi u crkvene krugove nije probila; e, tu sam te, lutko, čekala, nemaš ti kartu za tu vožnju, misli se ona ja, i nekako mi bi lakše (poslednjih nekoliko poseta ovih dana imala sam baš od najfinijeg soja ljudi iz pomenute sfere i bila u snu nekako ponosna što se tu barem ne ulazi tako laHko. Dobro, de, možda se može i ući, ali se nemre opstati dugo.)…
Probudih se sabajle, kao i obično, i pomislih da u negližeu u kantri-stilu sa sve čipkama uskočim u čizme, zgrabim motiku i uletim u moj vinograd da kopam jedan sat i otresem sa sebe teskobu k’o inje, ali shvatih da je kiša, da Tibi-bači neće doći i da mogu mirno da popijem kafu i uživam u svom malom, tihom, subotnjem jutru… Pustih radio na kojem je skala zaglavljena na NS i život nastavi da “teče u laganom ritmu”…
p.s. Ne znam šta se dešava u mojoj podsvesti, jer sam nedavno sanjala i Bajagu, i sve zapisala, ali taj tekst čeka „stilizovanje“, jer ako ga Kerica negde i pročita, a nije sređen cakum- pakum, dobiću keca iz stila, a to tek ne volem.
Septembra, 2022. godine
