Волела бих да је увек лето… Добро, може и јесен, и пролеће, али ништа мање од тога. Јесен – она плодна, родна и шарена, када се плодови и боје разливају на сунцу а у души буде милину. Пролеће – оно мирисно, бехарско, сво у бојама које побуђују неку чудну сету у читавом бићу и просто маме да се стане босом ногом на тек изниклу траву…
Лето. Лето волим највише. Устајем рано, седим загледана у Дунав који наизглед лењо тече и мами; загледана сам у равницу, која се шепури у зеленилу и плаветнилу, па човек не зна, да ли је зелено горе или доле. Удишем свежину јулског јутра, мирисе које је поветарац донео ко зна одакле… Обузима ме захвалност Творцу што сам жива па могу у свему овоме да уживам, захвалност на свему шта јесам и шта имам… и на онима које у срцу носим. Тако започињем своју јутарњу молитву…
Јул, 2013.
