Понекад сам као она лутка
Коју су девојчице направиле
На огради кревета белог
Нема
Хладна
Гвоздена
Имам главу немам лице
Сва сам у себи
Не могу напоље
Све и да хоћу
А нећу
Лепше ми је унутра
Изнутра
Како год
Подигао ми се моравски муљ
Признајем резигнирано
Кажеш да ће проћи
Да више волиш Тису него Мораву
У мени
Да је Тиса јача
У мени
Но ја знам снагу сваке од њих
Живим их скоро пола века
Проживљавам и преживљавам
Њихове поплаве
И суше
Волим их подједнако
Прожета сам њима
Боје ми очи и кожу
Испирају мождане вијуге
Снаже моје биће
Волим их подједнако
Понављам да бих чула
Само што не умем увек
Вешто да их спојим
И као Велика Река потечем
Слободно и снажно
У загрљај Творца
У Слободу
Октобар, 2019.
