Samo još ponekad

Pogodi me misao stara  davnašnja

I kao strela zaboli

Ako je odmah iz srca

Iščupam

Preživim dan

Ako ne

Kao otrov raširi se po telu

I čini da mi

Kolena klecaju

Ruke  podrhtavaju

Da mi se utroba kida i uvija

Lice gužva u plač i krik

Samo još ponekad

U retkim trenucima slabosti

Osmeh mi se zaustavi na prošlim danima

Na davnim ljušturama nas

Na svemu šta smo bili

Šta smo mogli postati

Na svemu davnašnjem

I danas pomalo stranom

Pomalo zaboravljenom

Samo još ponekad

Zavirim nehajno u one dodire i reči

Izgovorene pa zaboravljene

Napisane pa spaljene

U one snove nedosanjane

I obećanja za radovanja

Samo još retko

Pomislim da je najbolje ovako

Dok se samo ponekad

Setim

Zavirim

Osmehnem

Zapišem

Oktobar, 2019.

Iz duše moje iznikle ste
Očiju kupinastih
Iskričavih
Puti bele
Anđeoske
Obraza rumenih
Kao nebo na Praznik
U smiraju dana

Mladice
Tek iznikle

Iz očiju mojih progledale ste
U svet šaren
Svakojako čudesan
Da ga obasjate
Obojite
Da ga ulepšate omekšate
I nadživite
Osmesima svojim
Blistavim

Dva draga kamena
Koja u duši nosim

Od ljubavi moje sazdane ste
I istom zadojene
Spremne za put
Koji samo vi znate
A ja mogu samo da ga blagosiljam
Molitvom šaputavom
I verom svemogućom
Da ga zamirišem
Dunjama komšijskim na ormaru
Ukrasim
Suncokretima julskim
U ravnici nepreglednoj
I upotpunim
Rečima napisanim
I onim neizgovorenim

Pupoljci nežni
Tek zarudeli

Blagoslov ste Božji
U krilo mi spušten
Da mi Biće obasjava
I očisti ga
Da iz njega iznedri ono najlepše
Da vas gleda slobodne
Da od vas uči i radi vas Slobodi teži
Da u vama gleda odraz
Života svog

Molitvo moja uslišena
Zoro moja tek zarudela
Nebo moje zvezdano nepregledno
Dve kapi rose na lubenicama sočnim
Vaskrsu života mog

Kćeri moje
A opet i zauvek
Samo svoje

Novembra, 2019.

Ponekad sam kao ona lutka

Koju su devojčice napravile

Na ogradi kreveta belog

Nema

Hladna

Gvozdena

Imam glavu nemam lice

Sva sam u sebi

Ne mogu napolje

Sve i da hoću

A neću

Lepše mi je unutra

Iznutra

Kako god

Podigao mi se moravski mulj

Priznajem rezignirano

Kažeš da će proći

Da više voliš Tisu nego Moravu

U meni

Da je Tisa jača

U meni

No ja znam snagu svake od njih

Živim ih skoro pola veka

Proživljavam i preživljavam

Njihove poplave

I suše

Volim ih podjednako

Prožeta sam njima

Boje mi oči i kožu

Ispiraju moždane vijuge

Snaže moje biće

Volim ih podjednako

Ponavljam da bih čula

Samo što ne umem uvek

Vešto da ih spojim

I kao Velika Reka potečem

Slobodno i snažno

U zagrljaj Tvorca

U Slobodu

Oktobar, 2019.

Samo još ponekad

Pogodi me misao davnašnja

I kao strela zaboli

Ako je odmah iz srca

Iščupam

Preživim dan

Ako ne

Kao otrov raširi se po telu

I čini da mi

Kolena klecaju

Ruke  podrhtavaju

Da mi se utroba kida i uvija

Lice gužva u plač i krik

Samo još ponekad

U retkim trenucima odsutnosti

Osmeh mi se zaustavi na prošlim danima

Na davnim ljušturama nas

Na svemu šta smo bili

Šta smo mogli postati

Na svemu davnašnjem

I danas pomalo stranom

Pomalo zaboravljenom

Samo još ponekad

Zavirim nehajno u one dodire i reči

Izgovorene pa zaboravljene

Napisane pa spaljene

U one snove nedosanjane

I obećanja za radovanja

Samo još retko

Pomislim da je najbolje ovako

Dok se samo ponekad

Setim

Zavirim

Osmehnem

Zapišem

Oktobar, 2019.

Ćutim neke reči dugo već

Uporno i pomalo prkosno

Ne znam više ni kome ni zašto

Ćutim, samo ćutim, usta ne otvaram

Pogled poklanjam daljinama plavim

U tom ćutanju moje srce progovara

U tom ćutanju nastaju

Najlepše misli

Najlepše slike

Najlepše reči

U tom ćutanju

Staje sve ono

Šta želim da ostane za mnom

Septembra, 2019.

I tako se isprazniti i ispuniti

Pisati

I dušu olakšati

Napojiti

Pisati

Zauvek i neprekidno

U hodu

U snu

U plaču

I smehu

Pisati

Sve izliti na papir

I pustiti

I prepustiti

Neka ode

Kud god

Pisati živeći

Pisati umirući

Pevajući

Pisati uprkos osmesima i podsmesima

Uprkos čuđenju i zapitkivanju

Pisati

Samo pisati

Do večnosti trajati i istrajati

Postojati

Pisati

Nov, 2018.

Izgleda je konstantno stanje

Kao kada se voli neprestano

I zauvek nepromenljivo

Kao kada postojiš

Nedostaje

Blizina dragih ljudi

Šolja kafe uz smejanje do suza

Duge priče uz vino i poznate mirise

Uz muziku koja rastače na osnovne boje

Nedostaje miris peska iz bašte

I rosa avgustovska

I iznenadni susret u radosti

Nedostajanje

Kao nasušna potreba za nekim

Za nečim

Nedostajanje

Nije nikada za nečim opipljivim

Pod prstima

Nedostajanje

Je uvek za nečim usrcenim

I dušom obgrljenim

Nozdrvama

Osećanjem

Sećanjem

Nedostajanje je ono mesto

Na koje ne ideš često

Nego samo kada dogori

Do noktiju

Kada stegne u grudima

Pa hoće da pukne

Kad suze nagrnu

I kad se isplačeš k’o kiša

Baš onako kako treba

A onda olakšan i osvežen

Kreneš u novo

NEDOSTAJANJE

Novembar, 2018.