Ima ljudi sa kojima se ne viđam često, niti dopisujem, a iskrena da budem, ni ne setim ih se često, ali oni su ipak, nekako, sveprisutni u mom životu. No, kad dođe čas fizičkog susreta, ništa im ne moram objašnjavati, oni sve znaju i sve razumeju. Zahvalna sam što imam takve ljude još uvek, u ovim zrelim godinama i pod novonastalim okolonostima, kad čovek više niti želi, niti može, a svakako nema ni vremena da ga gubi sa onima koji mu ne leže. Jedini „problem“ koji imam kad se sa tim bliskim dušama sretnem je taj što se još više upijemo, pa su još prisutniji nego ikada, pa još više boli razdvojenost…
Sa Marom sam se družila veoma retko i nedovoljno, iako smo se oduvek dobro razumele i mnogo volele. Poznajemo se iz zemunske crkvene zajednice, odakle je i veliki broj ljudi koje poznajem i sa kojim sam se družila u Srbiji. Nas dve smo bile jedna drugoj odlično društvo za koncerte, pozorište i kafenisanje. Svaki susret bio je mali praznik na kojem smo razmenjivale lepe misli koje nam se dešavaju, a o manje lepim nismo pričale. Svaki susret bio je svečanost, i to od onih svečanosti na koje se bez broša ne ide i na kojima se oči uvek svetlucaju od suza. Sećam se takvih suza kada sam joj uz jednu jesenju kafu rekla da smo trudni i da nosimo blizance, kao i kasnijih suza, kada sam joj rekla da se selimo iz Srbije. Različite suze, a opet su isto govorile.
„Kupili smo karte za sajam u Amsterdamu. Odlazim u ponedeljak ujutru i vraćam se u petak oko 15. Dolazim pravo kući. Hoćeš li moći sama? Pozovi nekog da ti se nađe…“
„Naravno da mogu sama“, rekoh kao iz topa.
Dalje reči nije čuo. Moja deca, moj problem, pomislih mehanički. Otkako sam saznala da ću imati blizance, bilo mi je jasno da će mi stalno trebati pomoć. (Pogotovu što sam ostala sama mesec dana nakon što saznadosmo radosnu vest.) Kasnije se to i potvrdilo: dve ruke su uvek falile, ma koliko ljudi da je bilo oko mene. Bila sam i primorana i spremna da tražim i primim pomoć. Mnogi su se nudili nesebično i „uskakali“ na razne načine da pomognu. Bio je to veliki izazov za sve aktere, škola onolika. No, izgurah, kao što sam znala da ću i tih pet dana da izguram. Ma nema veze, sve će biti dobro, završavam monolg u glavi i živim dalje. Ako se sad upustim u razgovor sa samom sobom, odoh unedogled…
Nekoliko dana nakon toga stiže čestitka za slavu od Mare:
„Maksimovići, srećna slava! Kako ste, gde ste? Treba li neka ispomoć!?“
„Hvala, draga naša Maro! Dobro smo, na Malti smo, slavimo danas! Pa kad već pitaš, treba. P ide na put i bilo bi super da mi se neko nađe…“ To sam rekla potpuno opušteno i iskreno, bez suvišnih emocija, preispitivanja, daljih pitanja.
„Kad je to i šta to znači?“
„Aranžman bi bio u 3. sedmici novembra a Petar je od pon do pet na putu. Troškove smeštaja i hrane snosi organizator. Obavezne aktivnosti samo posle 16h, kad se devojke vrate iz vrtića, pa dok ne legnu, oko 20.30, posle toga, bilateralni razgovori sa domaćicom uz neko vince i meze. Iskreno, više trebaš meni nego njima, tj. sa njima mogu sve sama, ali sa sobom ne baš uvek… Inače, radim celo pre podne, tako da bi imala dosta slobodnog vremena za razgledanje Ostrva.“
„Organizatorka, nema šta… Dobro. Da vidim za kartu i pitam „gazdu“, pa ti javljam… A što se tiče razgledanja, to je samo kamen, a kamen ko kamen, niđe on neće, ja sam željna nas, kamena ima na sve strane. Nismo se videle od januara…“
Posle nekoliko dana.
„Jelka, vidi, mogu da dođem. Sviđa mi se i program. Jedva čekam taj deo uveče, pa da me onako „nemački“, ali toplo sestrinski, ispreslišavaš. I reci, da ponesem šal ili šorc, tj. kakvo je vreme? Ovde zazimelo uveliko.“
„Divno! Hvala Bogu, hvala Ti! Vreme je lepo. Preko dana ti treba kratak rukav, jutra i večeri prohladne. Neka tanka jaša, marama oko vrata obavezna, sve ostalo imam ja. I molim te, bez broša na Maltu ne kreći, hahaha! U nedelju stižeš?“
„U nedelju popodne, taman na kafu i mehku. Za broš ne brini, hahaha!“
„Makiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!! Hvala do Neba! Nego, imam za tebe terenski posao koji treba da obaviš pre nego dođeš: Da se vidiš sa Acom, Nelom, Svetlanom i mojom kumom, da obaviš sve neophodne razgovore, da mi posle sve lepo referišeš. Ne mogu da ih pohvatam nikako, svašta im se nešto dešava, ja neobaveštena i daleko, a sve me zanima.“
I tako ode Petar u Amsterdam a Mara na Maltu. Naše devojke je odmah prozvaše Ivana, jer smo sa jednom Ivanom imali slična druženja i u Srbiji i na Malti, i jedva ih ubedismo da je ona Mara a ne Ivana. Doduše, po duhu su iste, to deci nije promaklo, obe smo prihvatili kao tetke najrođenije, obe crnke, vesele i nasmejane. Deca sve znaju, a da to ni ne znaju, matori uvek misle da sve znaju. Nakon što smo ih ubedili kako se zove nova tetka, postala je MaVa. Mara je tetka od iskustva. Ona tetka koja još uvek nema svoju decu ali ima troje „tetkine dece“ i sve već zna: kad da priskoči u pomoć i kad da se povuče, kad da nešto kaže, ili kad da se pravi da ništa nije čula. Iako sam i sama bila prvo tetka, pa tek mnogo kasnije mama, nikada nisam stekla tu veštinu kao Mara. Ja sam bila tetka koja je glavna i koja drugačije ne ume. Sad sam mnogo zahvalna bratu i snaji što su me trpeli takvu. Katarina i Ika bi me voleli svakako i svakakvu, ali jednostavno, nisam umela drugačije.
Dani sa Marom su bili divni. Ujutru bi se, mučenica, budila sa nama u 6.30 ali nije izlazila iz sobe. Nije htela da smeta, jer zna da sam nezaustavljiva poput vihora u rutinskim operacijama kao što su svakodnevni rituali. Nemoguće je bilo ne čuti nas, jer sam sama pakovala hranu i sve što ide uz to za vrtić, budila devojke nekom prigodnom pesmicom, što nije baš uvek bilo tiho, oblačila ih, donosila mleko, odnosila noše u kupatilo, obuvala ih i uvek po nešto zaboravljala i vraćala se. Kad bih se vratila kući, Mara je već nasmejana pila kafu u kuhinji i čudila se kako odmah prionem na obilan doručak, tj. kako tako puno jedem. Da imam problem sa kilogramima, imala bi i ona sa mnom posle takvih izjava, rekoh joj, ali ovako je sve ok. Slatko se nasmejasmo. Nakon zajedničke jutarnje kafe ja sam se povlačila u radnu sobu a Mara u svoju sobu ili je odlazila u šetnju. Onako smireno, opušteno, na „Marin način“, bez grozničave potrebe da se „nešto“ vidi ili da se što pre uslika, ili da što pre obavesti svet o novoosvojenoj tački. Popodne bismo se sastajale u stanu kad dovedem devojke iz vrtića. Igramo se, gledamo crtani, večeramo zajedno a onda ja u kupatilo da okupam decu, a Mara u kuhinju, da je raspremi. To joj nisam tražila, niti bih, no, Mari čovek ne mora ništa da kaže, sa Marom sve to ide nekako spontano. Kad devojke zaspu, zborno mesto bila je dnevna soba, uz obavezni asesoar: vince i meze. Tek tada počinjala je glavna sesija koja bi trajala do kasno u noć. Sve smo pretresle. Sva pitanja, sve dileme, malo u prošlost, malo u budućnost, ali je taj trenutak da sedimo zajedno i potpuno otvoreno pričamo bio je i ostao nenproceljiv, neopisiv, nenadoknadiv. Sadašnjost zauvek. Dva prepodneva smo iskoristile za Valetu i obližnja mesta. Ručale u bašti jednog restorana u drevnom gradu i pile lokalno vino u podne. Za mene neviđeni luksuz koji ne okusih, čini mi se, čitavu večnost. Imala sam osećaj da sam ja negde u gostima po prvi put, osećala sam se poletno, uzbuđeno kao na ekskurziji, ispunjeno i bezbrižno, kao u devojačkim danima (vremenu pre dece). Bila sam zahvalna na Mari, na vrtiću koji moja deca vole, na Petrovom službenom putu, na sunčanom novembru, na svemu tom od Boga datom…
