Ima ljudi sa kojima se ne viđam često, niti dopisujem, a iskrena da budem, ni ne setim ih se često, ali oni su ipak, nekako, sveprisutni u mom životu. No, kad dođe čas fizičkog susreta, ništa im ne moram objašnjavati, oni sve znaju i sve razumeju. Zahvalna sam što imam takve ljude još uvek, u ovim zrelim godinama i pod novonastalim okolonostima, kad čovek više niti želi, niti može, a svakako nema ni vremena da ga gubi sa onima koji mu ne leže. Jedini „problem“ koji imam kad se sa tim bliskim dušama sretnem je taj što se još više upijemo, pa su još prisutniji nego ikada, pa još više boli razdvojenost…
Sa Marom sam se družila veoma retko i nedovoljno, iako smo se oduvek dobro razumele i mnogo volele. Poznajemo se iz zemunske crkvene zajednice, odakle je i veliki broj ljudi koje poznajem i sa kojim sam se družila u Srbiji. Nas dve smo bile jedna drugoj odlično društvo za koncerte, pozorište i kafenisanje. Svaki susret bio je mali praznik na kojem smo razmenjivale lepe misli koje nam se dešavaju, a o manje lepim nismo pričale. Svaki susret bio je svečanost, i to od onih svečanosti na koje se bez broša ne ide i na kojima se oči uvek svetlucaju od suza. Sećam se takvih suza kada sam joj uz jednu jesenju kafu rekla da smo trudni i da nosimo blizance, kao i kasnijih suza, kada sam joj rekla da se selimo iz Srbije. Različite suze, a opet su isto govorile.
„Kupili smo karte za sajam u Amsterdamu. Odlazim u ponedeljak ujutru i vraćam se u petak oko 15. Dolazim pravo kući. Hoćeš li moći sama? Pozovi nekog da ti se nađe…“
„Naravno da mogu sama“, rekoh kao iz topa.
Dalje reči nije čuo. Moja deca, moj problem, pomislih mehanički. Otkako sam saznala da ću imati blizance, bilo mi je jasno da će mi stalno trebati pomoć. (Pogotovu što sam ostala sama mesec dana nakon što saznadosmo radosnu vest.) Kasnije se to i potvrdilo: dve ruke su uvek falile, ma koliko ljudi da je bilo oko mene. Bila sam i primorana i spremna da tražim i primim pomoć. Mnogi su se nudili nesebično i „uskakali“ na razne načine da pomognu. Bio je to veliki izazov za sve aktere, škola onolika. No, izgurah, kao što sam znala da ću i tih pet dana da izguram. Ma nema veze, sve će biti dobro, završavam monolg u glavi i živim dalje. Ako se sad upustim u razgovor sa samom sobom, odoh unedogled…
Nekoliko dana nakon toga stiže čestitka za slavu od Mare:
„Maksimovići, srećna slava! Kako ste, gde ste? Treba li neka ispomoć!?“
„Hvala, draga naša Maro! Dobro smo, na Malti smo, slavimo danas! Pa kad već pitaš, treba. P ide na put i bilo bi super da mi se neko nađe…“ To sam rekla potpuno opušteno i iskreno, bez suvišnih emocija, preispitivanja, daljih pitanja.
„Kad je to i šta to znači?“
„Aranžman bi bio u 3. sedmici novembra a Petar je od pon do pet na putu. Troškove smeštaja i hrane snosi organizator. Obavezne aktivnosti samo posle 16h, kad se devojke vrate iz vrtića, pa dok ne legnu, oko 20.30, posle toga, bilateralni razgovori sa domaćicom uz neko vince i meze. Iskreno, više trebaš meni nego njima, tj. sa njima mogu sve sama, ali sa sobom ne baš uvek… Inače, radim celo pre podne, tako da bi imala dosta slobodnog vremena za razgledanje Ostrva.“
„Organizatorka, nema šta… Dobro. Da vidim za kartu i pitam „gazdu“, pa ti javljam… A što se tiče razgledanja, to je samo kamen, a kamen ko kamen, niđe on neće, ja sam željna nas, kamena ima na sve strane. Nismo se videle od januara…“
Posle nekoliko dana.
„Jelka, vidi, mogu da dođem. Sviđa mi se i program. Jedva čekam taj deo uveče, pa da me onako „nemački“, ali toplo sestrinski, ispreslišavaš. I reci, da ponesem šal ili šorc, tj. kakvo je vreme? Ovde zazimelo uveliko.“
„Divno! Hvala Bogu, hvala Ti! Vreme je lepo. Preko dana ti treba kratak rukav, jutra i večeri prohladne. Neka tanka jaša, marama oko vrata obavezna, sve ostalo imam ja. I molim te, bez broša na Maltu ne kreći, hahaha! U nedelju stižeš?“
„U nedelju popodne, taman na kafu i mehku. Za broš ne brini, hahaha!“
„Makiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!! Hvala do Neba! Nego, imam za tebe terenski posao koji treba da obaviš pre nego dođeš: Da se vidiš sa Acom, Nelom, Svetlanom i mojom kumom, da obaviš sve neophodne razgovore, da mi posle sve lepo referišeš. Ne mogu da ih pohvatam nikako, svašta im se nešto dešava, ja neobaveštena i daleko, a sve me zanima.“
I tako ode Petar u Amsterdam a Mara na Maltu. Naše devojke je odmah prozvaše Ivana, jer smo sa jednom Ivanom imali slična druženja i u Srbiji i na Malti, i jedva ih ubedismo da je ona Mara a ne Ivana. Doduše, po duhu su iste, to deci nije promaklo, obe smo prihvatili kao tetke najrođenije, obe crnke, vesele i nasmejane. Deca sve znaju, a da to ni ne znaju, matori uvek misle da sve znaju. Nakon što smo ih ubedili kako se zove nova tetka, postala je MaVa. Mara je tetka od iskustva. Ona tetka koja još uvek nema svoju decu ali ima troje „tetkine dece“ i sve već zna: kad da priskoči u pomoć i kad da se povuče, kad da nešto kaže, ili kad da se pravi da ništa nije čula. Iako sam i sama bila prvo tetka, pa tek mnogo kasnije mama, nikada nisam stekla tu veštinu kao Mara. Ja sam bila tetka koja je glavna i koja drugačije ne ume. Sad sam mnogo zahvalna bratu i snaji što su me trpeli takvu. Katarina i Ika bi me voleli svakako i svakakvu, ali jednostavno, nisam umela drugačije.
Dani sa Marom su bili divni. Ujutru bi se, mučenica, budila sa nama u 6.30 ali nije izlazila iz sobe. Nije htela da smeta, jer zna da sam nezaustavljiva poput vihora u rutinskim operacijama kao što su svakodnevni rituali. Nemoguće je bilo ne čuti nas, jer sam sama pakovala hranu i sve što ide uz to za vrtić, budila devojke nekom prigodnom pesmicom, što nije baš uvek bilo tiho, oblačila ih, donosila mleko, odnosila noše u kupatilo, obuvala ih i uvek po nešto zaboravljala i vraćala se. Kad bih se vratila kući, Mara je već nasmejana pila kafu u kuhinji i čudila se kako odmah prionem na obilan doručak, tj. kako tako puno jedem. Da imam problem sa kilogramima, imala bi i ona sa mnom posle takvih izjava, rekoh joj, ali ovako je sve ok. Slatko se nasmejasmo. Nakon zajedničke jutarnje kafe ja sam se povlačila u radnu sobu a Mara u svoju sobu ili je odlazila u šetnju. Onako smireno, opušteno, na „Marin način“, bez grozničave potrebe da se „nešto“ vidi ili da se što pre uslika, ili da što pre obavesti svet o novoosvojenoj tački. Popodne bismo se sastajale u stanu kad dovedem devojke iz vrtića. Igramo se, gledamo crtani, večeramo zajedno a onda ja u kupatilo da okupam decu, a Mara u kuhinju, da je raspremi. To joj nisam tražila, niti bih, no, Mari čovek ne mora ništa da kaže, sa Marom sve to ide nekako spontano. Kad devojke zaspu, zborno mesto bila je dnevna soba, uz obavezni asesoar: vince i meze. Tek tada počinjala je glavna sesija koja bi trajala do kasno u noć. Sve smo pretresle. Sva pitanja, sve dileme, malo u prošlost, malo u budućnost, ali je taj trenutak da sedimo zajedno i potpuno otvoreno pričamo bio je i ostao nenproceljiv, neopisiv, nenadoknadiv. Sadašnjost zauvek. Dva prepodneva smo iskoristile za Valetu i obližnja mesta. Ručale u bašti jednog restorana u drevnom gradu i pile lokalno vino u podne. Za mene neviđeni luksuz koji ne okusih, čini mi se, čitavu večnost. Imala sam osećaj da sam ja negde u gostima po prvi put, osećala sam se poletno, uzbuđeno kao na ekskurziji, ispunjeno i bezbrižno, kao u devojačkim danima (vremenu pre dece). Bila sam zahvalna na Mari, na vrtiću koji moja deca vole, na Petrovom službenom putu, na sunčanom novembru, na svemu tom od Boga datom…

Ostala su još dva dana do ponovnog rastanka. Bežim od razmišljanja o tome. Imam dosta posla i to mi je spas. Samo da taj dan prođe, posle ću lako, hrabrim sebe. Doručkujemo ćutke. Posle toga izbegavamo se vešto, svaka sedi u svojoj sobi, ja radim, ona kao čita… Šta više ima da se kaže? Rasplakala bih se ako otvorim usta da nešto, kao, pametno kažem. Od pogleda bih presvisla. Zato ćutim i gutam. Ćuti i ona. Pakujem je ćutke, ne daje mi nikakve instrukcije, razumemo se. Eh, kad bi uvek ovako bilo, ili da je uvek ovako bilo, mislim se. Popodne odlazimo u vrtić po devojčice, ćutke takođe. Njih dve su razdragane i kikoću se u kolicima, igraju neku njihovu igru koju ovaj put ni ne pokušavam da rastumačim. Nemo ih posmatram. Plašim se da ću zaplakati ako im nešto kažem. Guram kolica i srećna sam što trenutno imam nešto da radim. Ne idemo u parkić, jer duva vetar, već pravo kući. Imam časove i popodne, dobro je, tešim se. Na ulazu u zgradu Kira pokazuje prstićem u nebo:
„AviOn, mama! Ide kod baka Jajke!“
„Da, ode“, kažem tiho.
„Baba Jajka, hajdemo sutra u Kogoš!“ predlaže Vaska a ja se raspadam u prah.
„Hoćemo, sutra u petak“, kaže baba šaljivo kao i uvek, ali ovaj put ne mogu da se nasmejem.
Ne volim rastanke. Nikako da naučim da ih posmatram kao početak susreta. To se uči, a ja tu lekciju nešto predugo učim. Ili je to malo teže naučiti kada su Majke u pitanju?

 

Skakutala je razdragano između dva omeđena, još uvek nenastanjena grobna mesta i tim poskocima prkosila upornoj tišini kakva je moguća samo na groblju. Nije pravila preveliku buku, već taman dovoljnu da me nadolazeće misli ne progutaju zauvek. Zubato martovsko sunce igralo se u njenoj svetloj kosi i pritom spuštalo niz lokne kao niz tobogan. Iz te igre bi se povremeno iskrao riđi odsjaj koji me je podsećao na njegovu bradu. Crna kosa kovrdžava, riđkasta brada i tamno zelene oči, ponovih kao da se prisećam slike, kao da je ne gledam svakodnevno, kao da nije usrcena zauvek. I ona je nasledila to riđilo od njega, pomislila sam setno. Bilo je prohladno kao i onog marta, sad već mnogo godina unazad. Kao, uostalom, svakog marta kada bih došla na ovo mesto. Drhtala sam od dobro poznate studeni iznutra i nisam mogla da dočekam da se sve ovo završi i da se nađem u toploj, poznatoj sobi, u poznatim mirisima, sa poznatim glasovima i podjednako teškim mislima svaki put. On nije na ovom hladnom groblju, već je tamo gde sam i ja, uvek i svuda, ponavljala sam svoju molitvu tešeći se. To je bila za mene istina, jedina prihvatljiva.
Posle tih misli, kao lopov uhvaćen na delu, krišom pogledah Majku. Bavila se raspremanjem stvari koje smo donele. Bila je pognuta, podlakticom leve ruke oslanjala se na levu nadkolenicu i postavljala na grob razne đakonije, imajući pritom bolni grč na licu. Delovala je ljutito, a ja sam osećala sav njen bol koji nikada neće prestati. Za nju On je sada ovde i ne bih se ni u ludilu usudila da joj tvrdim suprotno, čak ni da je tešim. Pogotovu sada, dok sve ovo radi, jer je takav red, razmišljala sam samo da bih kontrolisala nadolazeću bujicu osećanja. Spolja sam ćutala i dalje, iznutra je ipak počeo da se odvija ubrzani film, bez reda i poretka.
Svesna sam da ćutim, da sam na Tekijskom groblju u martu, zapletena u isprepletene misli mislima i da tonem sve dublje. Dobro poznat scenario. U očajničkom pokušaju begstva iz tih poznatih dubina okrenuh glavu i videh najlepši prizoru na svetu: riđkasu glavicu koja skakuće i za sebe nešto ćućori. Misli se kao po komandi prestrojiše ka njoj. Razvedri mi se najpre u glavi. Toliko ljubavi u meni probudilo je rođenje tog bića i toliko radosti mi je donelo učestvovanje u njenom odrastanju, i tako lako zakrpilo onu rupu koja mi se otvorila u srcu onomad u martu, da nije bilo te tuge koju misao na nju nije mogao da pobedi, makar na trenutak. Veselo, dobro, radoznalo, pametno i pomalo lucidno dete, koje volim neobjašnjivo i neopisivo mnogo. To je bilo kao da sam sa njenim dolaskom na ovaj svet ponovo dobila deo sebe koji sam iznenada izgubila, deo sebe, koji je nestao u tuzi i bolu, kao da sam dobila ceo dom iz kojeg sam davno otišla, a on se posle toga obrušio…
Najednom je zastala, okrenula se ka meni kao da je čula da o njoj razmišljam, kao da je čula tupo i bolno gutanje knedli i grč u grudnom košu i donjoj vilici, pogledala me je pravo u oči i kroz osmeh šeretski pitala: „Je l’ me voliš što sam luda?!“ Usta su mi se razvukla u osmeh, oči zamaglile od bujice suza, grlo steglo, ali sam uspela da tihim glasom isprekidano izgovorim istinu: „Samo te volim…“ U sebi nastavih: „Uvek i svuda, i svakakvu. Ludu, običnu, veselu, plačljivu, pospanu, i kad ne možeš da zaspiš…“ Posle tih reči otvori mi se u grudima neki ponor i povuče sa sobom svu trenutnu tugu, teskobu, suze i onaj grč bolni, i ja progledah ponovo. „Tetkaaaaaaaaaaa, smej se!!!“ naredi ona ozarena i ja se konačno cela nasmejah i zaplakah sada glasno i zagrlih je tako snažno da se sama izgubih u tom zagrljaju koji leči. „Ljubavi…“ prošaputah u mislima da ona to glasno čuje i ponese sa sobom svuda i zauvek… Možda konačno prevladah mart, pomislih naivno, pogledavši u već požutelu ovalnu fotografiju u belom mermeru…

Svake godine, na koncu marta osetim olakšanje, jer martove ne volem, jer me boli svaki, jer…eto… Svakog 28. marta setim se moje drage Emilije M. sa kojom sam delila nekoliko divnih godina studentskog života, a onda je jedan vid tog odnosa, onaj fizički, nestao i zauvek se preselio u moj unutrašnji svet, srce, dušu… Ne mogu da se setim ni njenog novog prezimena, ni dana kada smo se poslednji put videle, ali pamtim Nju, pamtim da se udala za jednog Ivicu kojeg je mnogo volela, da je ćerci dala ime Teodora (i da sam ja istog momenta iz posebnog pijeteta odustala od istog, ne pomenuvši joj da sam to ime usrcila), da je težinu života nosila na jedan poseban način, i da je umela da me nasmeje u najtežim trenucima, a onih godina ih je bilo poprilično… Neka ode ovaj mart i neka mi se vrati Emilija, ma koliko sad bila drugačija i nova.

Srećan Ti rođendan, Emili!

Deda Aksentije je bio stolar. Moj Otac stolar-tapetar (tapetar znači: kad bi napravio krevet ili fotelju, seo bi za mašinu Mirnu i sašio i mebl i jastuke i sve što ide uz to), rođeni brat je stolar, i jedna rođak Neša. Jablanovi su nekako okrenuti obradi drveta. Pamtim da je Otac pravio nameštaj i za nas, a ne samo mušterijama, kako to obično biva sa zanatlijama, i da je uvek sve farbao u „tamno mahagoni“. Ta boja mi se urezala u mozak i uvek sam je vezivala uz rukotvorine od drveta. Prvo sam to prihvatila kao nešto najnormalnije. Onda mi se najednom više nije sviđala, ali nisam imala u glavi neku drugu. Tragajući za tom „nekom novom prirodnom bojom za drvo“ pod u prvoj sobi koju smo Petar i ja renovirali, sada već davne 2001, ofarbali smo u plavo. Lepa neka plava, kao okean. Vremenom smo sređivali razne stanove i farbali svakojake drvene komade nameštaja, ja sve tragajući za „tom nekom bojom“, a Petar sve me podržavajući u tome traganju. U poslednjem beogradskom stanu veći deo nameštaja bio je od drveta ali u dve boje: svetloj i tamnoj. Sećam se, kada je Kata prvi put bila kod nas i osmotrila enterijer, stručno ga je ocenila oštrim okom šestogošišnjeg deteta iz stolarske kuće: „Tetka, ti baš imaš neki drvenkasti ukus.“
Nakon okeansko plave, zaljubih se u belu. Beli enterijer me je opčinio, i ta opčinjenost još uvek traje. Kada smo počeli da obnavljamo našu horgošku Kuću, odlučila sam da drvo farbamo bezbojnim lakom i da sve što može da ostane u prirodnoj boji, ostane, a sve što ne može – postane belo. Tako i bi: spavaća soba je bela od poda do plafona, restaurirani kredenac u trpezariji je beličast, vrata bela, kuhinja u boji drveta i tako redom… U međuvremenu sam iz beogradskog stana donela klupu i sto, koji su nam stajali na terasi i služili nas godinama, kao i gomilu drugih „drvenkastih“ stvari. Kada smo ih kupili, bili su mahagoni boje. Dobro, neka, mislila sam tada, nešto su mi baš „legli“ pa sam ih kupila, ali prvom prilikom kad ih budem farbala, postaće beli. Ta prilika je ovo leto, jer su se i oni preselili u Horgoš, kao i gomila drugih drvenih stvari. Jutros, sabajle, poranila Anica, i krenula da farba i sve me neke misli ophrvale, sva sam nešto plačljiva: pa detinjstvo, pa Majdanpek, pa Paraćin, pa baba Vida, pa Tata, pa deda… i kao rezultat – klupa i sto dobiše novo ruho: „tamno mahagoni“…
Ne sećam se ni ko je od nas dvoje, a ni kada, kupio tu farbu, samo znam da je za drvo, nekako najlepše da bude u prirodnoj boji, možda baš u ovoj.

Kućo moja iz ljubavi graćena
I s ljubavlju obnovljena
U mislima decenijama posećivana
Sećanjima okićena
U snovima crtana
Kućo moja uspomena puna
Nebom ispunjenim dušama dragim
Zaklonjena
I istim nebom omeđena
Suzama ti prozore oprah
Ali poglede kroz njih sačuvah
Podove zamenih ali bat koraka ostavih
Da odjekuju u dugačkom hodniku
Kad se vratim sa puta daleka
Kućo moja žuta kao sunce
Sa mirisom bosiljka i tamjana
Sa mirisom starih šustikli iz kredenca belog
Sa mirisom slame sa bezbrižnih Božića snežnih
I komšijskih dunja na ormaru
Odzvanjaju pesme pod starim crepom gde se nataložila slama i perje golubova
Kao godine tvoga postojanja
Miriše pesak u bašti gde se šeta
Babina kecelja plava
Škripi kapija da radosno najavi goste
Da mi srce poraste i iskoči iz grudi
Da tebe Kućo moja zagrli
I u tebe prihvati sve koje volem
Kućo moja iz ljubavi obnovljena
Koja nisi građevina
Već kutija uspomena
Dom i (s)misao
Udah i izdah
Nadahnuće
Kućo moja koja dušu imaš
Koja ćutke pričaš i umeš da slušaš
Koja čuvaš uspomene davne
Iz tućine donete nade
Te u bašti posađene kradom
Kućo moja umeš da me prigrliš i utešiš
I sve moje ludosti razumeš
Sve reči nemušte il’ nespretno sročene
Sve nemoći
Tuge neizrecive
Sve radosti nepokazane
Hvala ti što me iz nedara svojih ne puštaš
Što mi govoriš da je moje korenje u tom pesku
U toj ravnici zelenoj i nepreglednoj
Ti i ja smo srođene oduvek i zauvek
Pospi me peskom da ga u kosi ponesem
Poškropi me vodom iz Tise
Da mi u nozdrvama ostane
Biće mi dovoljno da preživim do sledećeg susreta

2018

Dugačak hodnik je bio prazan, bez ijednog komada nameštaja. Levo od ulaza bila su tri velika prozora, na podu ispod njih uvek gajbice i korpe sa sezonskim voćem, i pesak iz vinograda. Onaj beli, najfiniji. Miris jabuka, koje je baba Vida zvala „Cigančice“, ostao mi je zauvek u nozdrvama i danas kada čujem reč „jabuka“ pojavi se niotkuda. Nisam ih jela više od tri decenije. Ne znam ni da li još uvek postoje.
Mala soba u kojoj smo uvek spavali bila je na kraju tog dugačkog hodnika. Imala je dva prozora: istočni, koji je gledao „nadvorište“ i južni, koji je gledao „naulicu“. Ovaj drugi imao je bele šalukatre koje će moja Majka prilikom selidbe poneti za Paraćin iz nepoznatog razloga, a ja ih vratiti 35 godina kasnije s jasnim razlogom: da se namontiraju ponovo. Levo od vrata bila je braon kaljeva peć, pored nje, a ispod istočnog prozora jedan krevet, ispod drugog prozora drugi krevet, desno od vrat kredenac rezede boje i četvrtasti visoki sto sa donjom policom. Na stolu je stajao bokal sa vodom, prekriven šustiklom, i čaše, ako noću budemo žedni. Slična kompozicija stoji na frižideru u trpezariji dok ovo pišem. Ja sam spavala u krevetu ispod prozora doulice. Čelo nogu bila je velika ikona Sv. Trojstva: Otac, Sin i Sveti Duh, predstavljen kao golub. Pre nego ugase svetlo i završe svoje razgovore Majka i baba Vida, mogla sam da posmatram tu ogromnu sliku upečatljivih boja. Otac je imao dugu sedu bradu i dugu sedu kosu i ulivao mi je poverenje. Sin mi je bio takođe drag, ali sam Oca uvek nekakao više volela. Istu takvu ikonu ću kupiti mnogo godina kasnije u jednoj staretinarnici u Kanjiži, jedva je uglaviti u gepek i pričati sa njom na putu do Horgoša. Sita sam se isplakala tom prilikom i ne znam kako sam se uopšte dovezla do kuće. Ridala sam naglas, ispovedajući Ocu sa sedom kosom i bradom sve što mi je tada ležalo na duši…
U toj sobi bila je i mala ikona Sv. Nikole koju je baba Vida imala kao uspomenu na svoju porodicu i devojačku slavu. Sećam je se kao kroz maglu. Majka kaže da je tu bila i Sv. Lucija, koja je ostala kada su se baba Vida i deda Sava vratili iz izbeglištva u Srbiji (gle čuda, izbeglice su bili u Paraćinu, gde sam živela mnogo godina kasnije), a za to vreme u njihovoj kući bila je smeštena neka mađarska porodica, takođe izbeglice, pa je babi bilo žao da baci sliku svetiteljke, ma čije vere bila. Majka kaže i da je babi bilo mnogo žalije to što su joj Kuću prekrečili u zeleno, te ju je jedva vratila u belo. Ja se tih priča ne sećam. Sećam se ikone Sv. Jovana iz velike svečarske sobe. Sobe u kojoj se slavila krsna slava otkako je kuća napravljena, 1926. godine. Ta tanana figura sa isto tako tanušnim krstom bila mi je uvek lepa, ali i nekako previše krhka, pa mi nije delovala moćno kao onaj Otac. Moje predstave o Bogu dugo godina su se zasnivale na tim prvim ikonama koje sam kao dete gledala i upijala. Jedva sam ih zamenila nekim drugim predstavama, a kasnije spoznajama. Sećam se i tankih knjižica o duhovnom životu koje je baba-teka Judita iz Novog Kneževca dala mojoj Majci krajem 70-ih sa napomenom da se baš ne hvali istima naokolo. Čuvam ih kao najveće blago. Ne hvalim se istima ni dan-danas.
Daklem, Sv. Jovan se u ovoj Kući nije slavio više od 35 godina. Kad sam pravno postala vlasnica Kuće, prihvatila sam i slavu, jer je to bilo prvo šta mi je palo na pamet kad sam uzela ključ u ruku. Isto tako nisam mogla da dozvolim da se Sv. Jovan ne slavi u mom okruženju, a to je i Majkina devojačka slava i budi mi uspomene iz Pomoravlja, gde su moja tri ujaka slavila i imala drugačije ikone i drugačije običaje. Slavila sam u spomen svih onih koji su u ovoj Kući slavili i poštovali Sv. Jovana, u spomen svih mojih uspomena iz detinjstva, posebno mog Oca koji je ovu kuću voleo više nego ijednu drugu, šta ću shvatiti mnogo godina posle njegove smrti.
Ove godine (2018) sam prvi put u Horgošu na dan Sv. Jovana. Radosna i plačljiva, ganuta do dna svog bića, a opet poletna kao devojčica. Sa svojim sam ćerkama, koje su zaljubljene u ovu Kuću i njen duh, iako to od njih nikada ne bih očekivala niti ih opterećivala najintimnijim snovima, i Majkom, koja takođe nosi sećanje na baba Vidu koja se sad raduje što će svečarska soba da bude puna kao onomad, i što ćemo pominjati sve njih žive u Gospodu a naizgled mrtve. Stiže i kuma iz Beograda. Kao u onoj pesmi…
Sv. Jovane Krstitelju pomjani sve usnule u Gospodu, neka im oprosti sve, a nas žive ohrabri da znamo šta radimo. Amin!

 

Nisam za to da deca spavaju sa nama. Naravno, uvek ima izuzetnih situacija i tada nemam nikakvih ograničenja, tada sve može. Pod tim podrazumevam: bolesti, začepljen nos ili kašalj, temperaturu, šta za posledicu ima to da bude jedna drugu i onda su nam jutra njanjava i nervozna, dani nesipavani i naporni.
„Mamaaaaaaaaaaaa!“ probudi me nečiji glasić iz najdubljih dubina sna u koje sam, čini mi se, pre sekund utonula. Ustajem i odbauljam u sobu naspram naše. Vrata na obe sobe su širom otvorena, svetlo u hodniku prigušeno, tek toliko da ne bi došlo do povreda roditelja po mraku. (Da, pravilo je da ustaje onaj koga zovu, a Bogu hvala, nikad to nije uvek isti roditelj. Od čega to zavisi, nismo nikada ustanovili, ali smo mnogo zahvalni na tome.) Shvatam da se neko prevrće po krevetu, da nešto nije u redu. Shvatim da je to Vaska i da je ona zvala malo pre. Ponudim nošu. Prihvata. Posle toga uzmem je u naručje „kao bebu“, to jako obe vole, malo podržim, ljubim u čelo, mirišem joj kosu, privijam uz sebe i kad pomislim da se umirila spustim je polako u krevet i sačekam koji trenutak. Ne pomera se. Krenem nazad u one pomenute dubine…
„Mamaaaaaaaa…“, opet isti poziv.
„Tu, sam, hajde spavaj, sve je dobro…“, šapućem, pokušavam da je umirim. Nešto mrmlja, ne razumem je, prevrće se, ako to potraje preti opasnost da se i drugo telašce pokrene, pa predložih:
„Hoćeš li da te nosim kod nas?“ i samo što izustih ona skoči kao u sred bela dana, zgrabi svoj jastuk obema šakama i potpuno svesno mi reče:
„Da, nosi me kod nas!“
„Kod nas“ je zaspala istog momenta kada je spustila glavicu na jastuk i nije se pomerila do jutra, tj. dok je nismo probudili za školicu.

J: „Kiro, baš si lepa.“
K: „Faja mama, i ti si jepa.“
J: „ Hvala ti, to je baš lepo čuti.“
K: „Jeste.“
Umiljava se kao najslađe mače na svetu, grlimo se snažno do sto neba, ljubim je po celom licu, kosi… „Nebo, gde si?!” mislim se.
J: „Vasilisa, lepa si.“
Smeška se, ćuti, zabacuje glavu unazad. Držim je na kolenima, licem okrenuta ka meni, grlim oko struka sa 100 ruku. Ćuti i dalje šireći osmeh po licu i sobi, dok joj iz očica iskaču iskre a jagodice se blistaju…
J: „Šta kažeš kad ti neko kaže da si lepa ili da ti je nešto lepo?“
Dramska pauza traje, sad već deluje zamišljeno… Odjedared podigne obe ruke u vazduh i pobednički uzviknu: „Daaaaaaa!!!”
Volim ta dva sveta različita.

Trudimo se da ne vičemo na našu decu, kao i većina roditelja. Uspeva nam, uglavnom. U suprotnom, o’ma se izvinemo i to se lepo prihvati i vrati istom merom. Ne vikanje, nego izvinjenje. Dobro, ponekad i dreknu jedna na drugu, na nas veoma retko. Posle toga peva se sa osmehom pesmica: „Mir, mir mir…“ (čiji kraj posebno volem: „Kupus i pečenje, slatko pomirenje“). Svako veče pred spavanje nas dvoje analiziramo dan, tj. naše roditeljsko ponašanje: šta je bilo dobro, šta nije, šta ćemo ispraviti da sledeći put bude još bolje i tako. Smatramo da je najvažnije da smo svesni svakog trenutka koji provodimo sa devojkama i da će naše današnje ponašanje biti njihovo sutradan. I stvarno je tako. Tek kad dete progovori, roditelji čuju sebe kroz njega. Naravno, ako slušaju.
Naše devojke  se igraju uglavnom same. Podele igračke i uloge i krene neka lepa priča. Tako saznamo šta je bilo u školi, ko je kome uzeo igračku, ko je koga gurnuo u školskom dvorištu pa mu je mis Džulija rekla: “Timeout! Go inside!”, ali i neke naše reči tipa: „Jao, kakav ste švajneraj napravile od sobe!“ Khm, khm, khm…
Pre neko veče igraju se njih dve u krevetu dok taja priprema mleko a moja malenkost rasprema sobu i sluša, da ne kažem prisluškuje, kako se igraju. Priča se odvija na engleskom, tema je priprema za spavanje a glavne uloge imaju tanananaaaaaa: Minika Pink, Minika Red i Minika Mala. Tako se one zovu. Najpre se junakinje igre spremaju za kupanjac, pa se peva pesmica na nemačkom „Eins, zwei, Polizei…“ i na kraju niko ne ode u krevet, već počeše neku novu temu koja nikako nije naginjala ka spuštanju energije pred spavanje .
„Stiglo mleko!“ veselo će taja.
Ignor.
„Mačke, hajde da popiejte mleko, mac, mac, mac!“ pokušava da bude zanimljiv.
Ignor i dalje.
„Devojke, molim vas hajdete da popijete mleko, pa da čitamo zajedno priču za laku noć!“ sada je već ozbiljan.
„Everybody neće pije mleko!“ dreknu Vasilisa i nastavi sa igrom kao da se ništa nije desilo.
Pogledasmo se ćutke. Efekat postignut, dobila je na vremenu, a mi temu za kasnije „zasedanje“.