Кућа

Стиже ме туга на сред кухиње у неочекивани сат, и у тренутку усахнух као отпала маслина на камену.

„Иде ми се Кући“, кажем Петру сузних очију, дрхтавог и једва чујног гласа, као да сам већ отишла.

Ћутке ме узима за руку и води у дечију собу. Њих две седе на доњем кревету и листају неку велику књигу кикоћући се.

„Ево, довео сам те кући“, каже пуштајући ми руку тек кад сам села на столичицу поред ограде кревета на спрат.

Гурнем главу у њихове испреплетeне косе и удишем мирис Куће жмурећи.

„Где је ваша кућа?“ питам тихо не желећи да прекинем игру.

Кира се малко окрену, помази ме нежно левом руком по глави и рече једноставно:

„Ти си наша кућа“.

Новембар, 2020.

“Мама in the Garden of Hojgoš”

Пингп(ф)онг

Наше девојке говоре течно и српски и енглески. У школи уче малтешки, а учитељица тврди да су доста добре у томе. Никада их нисам чула како га говоре, а кад их питам шта знају да кажу на малтешком, кажу: „Бонђу“ (добар дан) и измотавају се углавном. Немачки препознају и понеку реч знају, као и неколико песмица које често певају. (Уводом хоћу да кажем да им језици иду, да брзо капирају и да имају слуха, не знам шта се сад овако расписах…)

Дакле, не знам да ли се и код друге деце која говоре више од једног језика паралелно, као код наше често деси да замене слова, да наопако науче неку реч или је једноставно изговоре на свој начин, па тако „outfit“ буде „елфит“ и нема шансе да их исправимо. „Елфит и тачка!“ каже Василиса и ја у таквом моменту немам намеру да мењам поменути знак интерпункције. Но, понекад не попуштам, али укључим своје дипломатске способности (барем верујем да је реч о истима), па као свака мудра мама кренем разборито и трезвено.

Овај јануар смо провели у Србији, у нашем прелепом Хоргошу, те смо тамо прославили и Божић по јулијанском календару. (Да не буде забуне, славимо и онај по грегоријанском, јер живимо на Малти и трудимо се да научимо децу да своје познају а туђе поштују.) У припреме за Божић спадају и неизбежни поклони. Највише волим да одемо сви заједно у радњу и онда саме изаберу шта желе. Буде то понекад баш успешно, некад се не могу тако лако одлучити, па се и пусти нека сузица, али се ипак на крају договоримо и сви радосни изађемо напоље. Зимус је одлазак у једну суботичку радњу са дечијим играчкама био посебан, јер нису могле никако да се одлуче шта ће, али су смислиле шта ће прво, шта да оставе за други пут. Помислих, па добро, није лоша стратегија а можда и забораве. Но, потоње се не дешава. Знам ја и то, али се све нешто правим да не знам. Василиса је данима после те куповине причала о „оној мајој јисици“ коју је звала „Пингпонг“. Погледам на интернету да се информишем и схватим да је реч о розе лисици са жутом круном имена Пингфонг из неког цртаног филма који већ дуго гледају. Кажем јој да се та лисица зове: Пинкфонг, са ф у другом делу имена и нагласим цело име да ме јасно чује. Кажем и да сам проверила на интернету. К’о велим, важан податак, не причам напамет и дајем добар пример на тему провере шта причаш. Она ме игнорише и наставља по старом. Кира јој се придружује и сада сам ја мањина, а мањина бива обично надгласана… Добро. Потрудих се да ме то не тангира али желим да не бркају ту „јисицу“ са речи пинг-понг, коју тек треба да науче. Једног лепог јутра, док смо се возиле ка суботичкој Саборној цркви, покушах смирено и разборито да објасним. Слушале су ме, а слушала ме је и Мајка, која сматра претераним моја језичка брушења и изразом лица показивала тај став.

  • Мама, можемо ли посје мојим те да идемо и купимо Пингпонг? – пита Василиса лепо и културно.
  • Љубави, можемо, ако она радња ради, купићемо је, али хоћу да ме сада добро саслушате. Та лисица се зове ПИНКФОНГ. Значи, п као тата Петар а ф као фиш, а не два пута п. Не знам зашто нећете то да чујете и зашто нећете да ме послушате. Па ваљда знам да читам и ваљда сам и ја некада у праву… – Ово потоње кажем помало очајнички, шта мојој Мајци изазове неки осмех у стилу: „Е, сад ћеш да чујеш како си у праву“ и у моменту ми скочи живац, што би каз’ли.
  • Добјо мама, у једу – почиње Васка сва разумна, сталожена и велика – ти си у пјаву, аји ми ћемо да је зовемо како ми хоћемо. У једу?

Драмска пауза је потрајала, баба Јајка је праснула у смех, а ја сам се трудила да останем сталожена и без икаквих речи и мисли. Потпуно празног хода у глави. „Мислићу о томе други пут“, помислих и одврнух радио.

Јануара, 2020.

Играчке

Пре неки дан отишла сам са девојчицама у једну књижару-сваштару, тзв. stationary, да купимо блок за сликање, лепак и уље поморанџе за освежавање простора (списак је у прилог разноликости садржаја дућана). Те малтешке радње посебна су прича, нема чега нема и увек се изненадим шта све тамо могу да нађем. Често имају и апарат за фотокопирање или могу да штампају фотографије. Има их у сваком крају. Обично су мале и тесне, и човеку је потребно много времена да их детаљно разгледа. Често их обилазим, јер волим да се информишем где чега има у нашем „малом мисту“, па кад ми нешто устреба, само скокнем до те и те радње, не лутам.

У ово доба године, сви поменути објекти ПУНИ су играчака и божићних украса, и нису баш места на која треба отићи неспреман са децом. Но, касно беше да мислим о томе, јер сам већ била у реду а девојчице клечале поред неке лутке на позицији „на извол’те“, на самом улазу. Обавих куповину и кренусмо у ауто, као да не следи мали али значајан тектонски поремећај.

Кира: Зашто нисмо купији ону јутку?

Ја: Не можемо и данас да купимо играчке, купили смо јуче Минику и малу Барбику које сте изабрале када смо ишле по рођендански поклон за Џејмија – подсећам их на јучерашњу куповину и њен циљ, па и исход.

Василиса: Зашто не можемо?

Ја: Мислим да није у реду да баш сваки дан купујемо играчке. Требало би да се прво играте са онима од јуче.

Кира: Али тјеба да купујемо игјачке баш сваки дан! Увек кад их видимо. Оне су тужне у јадњама, оне воје да буду у неким кућама где има деца а не да живе по неким јадњамааааа – и горко заплака.

Остадох без речи неколико минута. Да смо у некој другој ситуацији, одмах бих је загрлила и препустила се милини да нас преплави и бура прође, овако – речи су ми биле једина „алатка“. Кад сам се мало саставила, крену из мене вербална река, за коју нисам била сигурна из које године датира и коме шта објашњава. Рекох да их заиста потпуно разумем, али да мисле мало и на нову Минику и малу Барбику које су остале саме код куће, па пређох на то шта све могу да раде са њима, у коју кућицу (од четири) могу да их ставе, и како и оне могу да буду тужне јер се нису играле довољно а већ се траже нове… Избегох да их подсетим на гомилу играчака које имају, јер нисам сигурна да деца на овом узрасту то схватају као одрасли. Толико сам се унела у причу и успела да им скренем пажњу, да су најпре почеле нешто између себе да причају, а онда и да ме искључе из разговора… а баш сам се нешто унела у причу и дете у мени је све схватило.

Новембра, 2019.

Помешано

Сако вече пред спавање у нашој кући се читају приче. Нас двоје најчешће, али и њих две (4.5 год) када желе да нам покажу да су велике. Ми тада слушамо и растемо као квасац, што би рекла баба Рајка. Након што угасимо светло, ако се одмах не заспи, мама треба још да исприча неку кратку причу. Обично измишљам приче на лицу места. Већ дуже време имам серијал са истом темом и варијацијама на њу: две дивне девојчице живе у једном лепом селу (Хоргош), у прелепој жутој Кући (која личи на розе кућу, увек ме допуни Кира) а у дворишту имају кућицу на дрвету са прозором ка небу. Кроз тај прозор их стално посећују разни гости: од бубица до Месеца и звезде Данице. Толико задовољства ми причињава то измишљање у тренутку, да се потпуно унесем и предам, те понекад не видим да су заспале;  а неретко и сама утонем у неки полусан и осетим мирисе које речима призивах. Кроз те приче провуче се као лахор и моје детињство проживљено у поменутом окружењу, па сва се разнежим и маштању нема краја. Држи ме и у сну. Синоћ сам причала истиниту причу о ластама које су хоргошку Кућу посећивале редовно и гнезду које су направиле.

У нашој штали живела је кобила Чинка, а кад дође лето, тамо су долазиле и ласте“, почела сам да приповедам. „ Лепе, плаво-беле птичице, са прелепим главама и доброћудним окицама. Много сам волела да посматрам како родитељи ласте хране своју децу, ластиће, а жута штрафта испод њихових кљунића била је, просто, чаробна. Често сам је сањала…

„А на кога си ти личила кад си била мала, на мене или на Тити (Василисин надимак)?” прекину Кира мој занос и врати из штале у кревет.

„На обе”, снађох се у тренутку „некако помешана сам била”, додајем и сама себи звучим смешно, али је стварно тако. „Као што је тата био причљив на Тити а умиљат на Кики…”

„Али на коју више?” упорна је.

„Хм, то не знам тачно, али кад погледам слике, понекад имам твоје очи и Титин осмех (пољубим радознале купинице), а понекад ми се учини да имам твоје зубиће и Титину браду (љубим поменуту брадицу), или…”

„Да нам покажеш те слике да и ми видимо то помешано”, озбиљна је, док јој се сан шуња иза трепавица.

„Хоћу, кад одемо у Хоргош”, кажем разнежена до суза, што због поменутог одласка, што због заједничких успомена на детињство које ће их пратити кроз живот, али ипак највише због тога, што сам баш сва таква, на разне начине, помешана.

Октобра, 2019.

Чваркава сцена

Поред тога што нам у овој дијаспори недостају неки драги људи из отаџбине, недостају нам, као и свим исељеницима, и разне намирнице попут беле бачке сланине, шунке, кајмака, чварака… Недавно нам је стигао пакет чварака и печенице, шта је наше девојке посебно обрадовало, па се исти једу и за доручак и за вечеру. У школу се не носе, изборисмо се некако, а по типику је ручак увек кашиком, шта установисмо одавно.

„Кики, коса ти је пуна чварака, молим те обриши руку пре него се хваташ за главу“, примећујем док салветом отресам браон груменчиће из њене косе. Кира ћути, не реагује и концентрисана бира браон комадиће, који брзо нестају у њеним устима уз сласни звук: ммммм, док јој се шака већ изгубила негде иза десног увета. Нема времена да одговори, јер се потез понавља после неприметне паузе али јој врцава сестра близнакиња прискаче у помоћ:

„Ја мисјим да је хоћела да јој коса буде чвајкава.“

Обе се кикоћу а усне и образи им се цакле. Чваркаво, нема шта!

Мај, 2019.

Чаробно јутро

Будим се пре сата. Неколико минута пре 5 ујутру. Полумрак у соби са три кревета, сточићем у једном и умиваоником у другом углу. Прозори су преко целог зида, на једном од њих ролетне делимично спуштене. Не чује се бука са улице, иако је соба окренута ка једној од главних саобраћајница у граду. Прерано је чак и за Велики Град. Априлско јутро тихо чаврља у оближњим крошњама, сунчеви зраци се промаљају стидљиво и обећавају леп, сунчан дан. Иако не излазим десетак дана из ове зграде, радује ме сваки леп дан и раскош пролећа оличеног у зеленилу крошњи из оближњег дворишта и плаветнилу неба. То видим са прозора. То је раскош коју гледам сваки дан. Прихватила сам ситуацију у којој сам, у миру сам са собом, са Богом, са свима око себе а бебе су све боље и боље. То ми је и најважније. Спремна сам да још један викенд проведемо у болници. Седим на кревету и посматрам своје цимерке које се буде. Чудно сам радосна упркос свему и негујем ту радост, не дозвољавам да је ишта угрози. Каја устаје, каже нешто духовито, кикоћем се као шипарица, а она пушта музику. Пита да ли нам је то ок. Не волим Рибљу чорбу али јој нећу рећи, уживам у тренутку. „Свануло је изнад цркве Светог Марка“ чује се са Кајиног телефона, она певуши и одлази на умивање. Мира устаје, пожели нам добро јутро и ћутећи одлази до прозора да подигне ролетну. Ускоро све три гласно певамо и смејемо се речима и баналности тренутка. Гледам те две храбре и дивне жене кроз сузе олакшанице. Сваки дан посматрам њихову борбу са собом. Заправо, у њима видим себе, сво своје надање, сва очекивања и страхове. Знам да ће све на крају бити добро и трудим се да им то свакодневно говорим. И њима и себи. То шапућем и својим бебама кад их донесу на подој.

Дан је наставио уобичајеним током, чују се кораци и гласови у ходнику, дежурна сестра улази, доноси терапију, ми смо већ увелико будне и причамо о свему и свачему, долази Јована (још једна хероина мојих болничких дана) после ње визита, доносе бебе на подој. Чујем Кају како тепа свом сину „чедо моје“ и мислим се како је то нешто најлепше што сам чула. Гледам Миру надвијену над својим сином у наручју као да ће овог момента сву своју љубав да излије на ту слатку векницу, и схватам шта заправо значи бити мајка. Боже драги, каква надреална ситуација, мислим се док са сузама у очима гледам једно од своја два чуданца како спокојно извлачи из мене оно најбоље што тренутно могу да јој дам. Изговарам нечујно молитве и неке лепе речи попут: хвала ти што си дошла, сунашце моје, душо, љубави, срцуленце, кућице за луткице, дивото живота, све је добро и биће нам дивно кад стигнемо кући, тата нас чека, баба не може да дочека, водићу те на море, у прак, у Хоргош… Јесам радосна, а опет стално плачем. Кажем себи да је то добро, да тако отпуштам сву напетост и тугу од прошле седмице. На моменте сам потпуно свесна. На моменте, опет, некако лелујава и одсутна. Неколико сати касније, док је у нашој соби свакодневница у пуном јеку, долази сестра и каже да ме зове докторка. Без икаквих мисли устајем и крећем ка вратима, а моје цимерке занемеше. Осећам њихову бојазан али нећу да реагујем. Немам времена да сад мислим о томе, знам да су препознале ситуацију, знам да им је позната, али бирам да без речи и мисли изађем из собе.

„Добар дан, докторка.“

„Добар дан, мајчице. Ево, потпишите овде, идете данас кући“, каже потпуно смирено и опуштено, као да је рекла нешто најобичније на свету. Заврти ми се у глави, седнем на прву столицу коју видим, почињем да дрхтим и сав онај страх који сам вешто избегавала свих ових дана искочи као дивља звер и спопаде ме с леђа. Од његове тежине сам нема.

„Чујете ли ме, идете данас кући? Госпођо Јабланов!“

„Јесте ли сигурни?“ питам је једва чујно „Све је у реду са бебама…?“ Чујем сумњу која се прикрала из ко зна ког ћошка мог мозга.

„Наравно да сам сигурна, Ви сте добро, бебе су сад стабилне, оно шта им је сад најпотребније је да их мама и тата грле и мазе, да их стално држе у наручју, да осете да их воле. Чујете ли ме? Ми смо урадили све што је до нас. Сад им је само Ваша љубав потребна.“ Каже пружајући ми отпусне листе и храбрећи ме насмејаним погледом. Можда и не схвата да ми је дала најбољи савет у животу кад су деца у питању.

„Хајде, пакујте се. Јавите својима да дођу по вас око један.“ Руком ми показује ка вратима, не скида осмех с лица и ја излазим у ходник као да сам у сну.

Придржавам се за рагастов, за зид… Боже, хвала Ти, дај ми снаге да се саставим! Изненада дижем руке високо и поскакујем немо! Срећна сам, схватам да сам мало погубљена, дрхтим, срце ми расте до небеса, поскакујем у ходнику као дете на ливади, не знам одакле ми сад знага за то, провирујем кроз стаклена врата собе где су бебе: „Девојке, идемо кући!“ шапућем и машем им: „Јеееееееее, чујете ли ме?!“ Скоро да трчим по ходнику. Дође ми да одлетим на четврти спрат до неонатологије и изгрлим оне дивне људе који су бдили над мојим бебама данима и ноћима, а мене сваки пут охрабривали да ће све бити добро.

Улазим у собу. Каја, Мира и Јована седе непомично и ћуте. Гледају ме белих лица. Ја се осмехнем и излијем радост на њихова устрептала срца пуна зебње и ову собу која ми је сада нестварно лепа.

„Идемо кући! У један!“ узвикнем и смејем се неконтролисано. Оне се смеју и кажу нешто лепо, видим им наду на лицима.

„И ви ћете ускоро, знам. Кад једна крене, ето и друге, и треће…“ кажем и заиста то мислим. И даље сам мало збуњена, држим леву руку на уснама, као да им браним да говоре даље, а уствари, не знам шта ћу са собом.

Напољу је радни дан, чује се бука саобраћаја са улице, гласови из оближње школе, неко неког дозива, неко се прегласно смеје, чује се живот који тече упркос овој соби и нашим судбинама. Почињем да пакујем ствари, зовем Петра да му кажем да дође по нас, не знам шта ћу са приливом енергије која ме обузела, нити могу да обуздам олују у глави. Да ли ћу умети даље, питам се несигурно. Ма дааааај бреее! Одмахујем руком и сопствену несигурност нокаутирам у трену. Мислим на моју мајку и њене страхове откако сам у болници, мислим на све оне који су ме охрабривали ових дана, мислим на ове дивне жене са којима проведох неколико најважнијих дана свога живота и од којих научих много. Мислим на своје бебе које ће ускоро бити у свом кревецу, које ћемо мазити и љуљати и љуљати и мазити и говорити им да их волимо до сто неба и назад … Одједном ми се врати пред очи ово божанствено јутро, које је тако обећавало, они зраци сунца који су попут анђела донели дивну вест и она песма са Кајиног телефона, која ће ме пратити док сам жива…

И овог априла, четири године касније, срце ми заигра кад помислим на три храбре мајке и две преслатке бебе у мојим очима оног јутра.

nogice

 

Матине

 

Наше троипогодишње близнакиње смо одвели први пут у биоскоп. Када смо им рекли куда идемо, обасуле су нас питањима разним: Има ли тамо играчака? А пуно деце? Како то изгледа? Како се то каже на енглеском? Хоћемо ли већ једном стићи?!

Као дете сам много волела да идем са Tатом у биоскоп. У време мог најранијег детињства живели  смо у Мајданпеку, где је биоскоп редовно радио. Ишли бисмо недељом пре подне, Mама би остајала код куће да скува ручак, испече колаче и дочека нас у миришљавој кући са постављеном трпезом и неизбежним белим столњаком. Сећам се узбуђења када би ме спремала да кренем, како сам весело скакутала успут држећи Tату за руку и љубави коју сам осећала према њему, као и оне коју је он осећао према мени. Мени је мој Tата био све. И ја њему. Говорила сам да ме је Tата родио и док би ми се деца испред зграде смејала и задиркивала ме, ја бих усправно стајала сама усред њиховог смеха и била сигурна да је то истина. Моја Mајка би бурно реаговала на те подсмехе и ругања, истрчавала на улицу да ме заштити, али ја се нисам дала. Зашто и бих кад ме је Tата стварно родио? На сву срећу, у то време сам била више убеђена у своја осећања, него што би ме уздрмало мишљење других. Имала сам година колико моје девојке сада…Блог

Изабрали смо да гледамо Пепу прасе и епизоде које нисмо до сада гледали. Проверили смо трајање представе и закључили да ћемо сви издржати. Нисмо се преварили. Било је узбудљивије него што смо и могли да помислимо. И за њих две, и за нас. Највеће изненађење читаве акције била је Пепа прасе која нас је чекала испред биоскопа. Знате оне одличне костиме које глумци обуку, али ништа не причају? Ова Пепа није чак ни гроктала. Имала је своју стандардну црвену хаљиницу, круну на глави, шта је Киру посбено одушевило (јер тренутно воли само принцезе) и велики загрљај за све који се усуде да јој приђу. Било је и деце која су се плашила да се сусретну са својим омиљеним цртаним јунаком, који није на свом уобичајеном месту: у телевизору или таблету. Признајем, кад боље размислим, није свеједно. Не знам како бих се и сама понашала ономад, испред мајданпечког бископа, да ми је Пипи Дуга Чарапа истрчала раширених руку и оним враголастим кезом, или Винету дојахао на коњу званом Илчи…

Девојке су виделе Пепу још кроз прозор кола док смо тражили паркинг и почеле да циче од радости. Када смо јој пришли после неколико минута, посматрала сам пажљиво реакције наших све на свету. Уживам у тренуцима кад доживе нешто ново. Делим то узбуђење и дрхтим и сама као прут. Ваљда дете у мени ослобађа свој крик аутентичности и буни се због свог смећа којег га затрпавам деценијама. Кира је озбиљна. Држи ме чврсто за руку и прилази опрезно ћутећи. Васка се смеје и каже одушевљено: „Па она стварно постоји!“ Сузе ми замуте вид и трудим се да не заплачем. Не знам зашто бих заслинила баш у овом тренутку, али оно дете у мени држи чврсто свог тату за руку и зна да на његову подршку може да рачуна. Храбрим Киру да може да приђе Пепи са секом, да смо ми ту, да је све у реду. Да је у реду и ако то не учини. Након неколико секунди устручавања, њих две се затрче ка Пепи раширених руку и утону у њен мекани загрљај са осмесима који прекрише небо, а ја, тј. оно дете у мени се распрши у светлуцави прах који прекри целу сцену, као што би се дешавало и ономад када је ишло са Татом на матине.

 

Новембра, 2018.

Код нас

Нисам за то да деца спавају са нама. Наравно, увек има изузетних ситуација и тада немам никаквих ограничења, тада све може. Под тим подразумевам: болести, зачепљен нос или кашаљ, температуру, шта за последицу има то да буде једна другу и онда су нам јутра њањава и нервозна, дани несипавани и напорни.
„Мамаааааааааааа!“ пробуди ме нечији гласић из најдубљих дубина сна у које сам, чини ми се, пре секунд утонула. Устајем и одбауљам у собу наспрам наше. Врата на обе собе су широм отворена, светло у ходнику пригушено, тек толико да не би дошло до повреда родитеља по мраку. (Да, правило је да устаје онај кога зову, а Богу хвала, никад то није увек исти родитељ. Од чега то зависи, нисмо никада установили, али смо много захвални на томе.) Схватам да се неко преврће по кревету, да нешто није у реду. Схватим да је то Васка и да је она звала мало пре. Понудим ношу. Прихвата. После тога узмем је у наручје „као бебу“, то јако обе воле, мало подржим, љубим у чело, миришем јој косу, привијам уз себе и кад помислим да се умирила спустим је полако у кревет и сачекам који тренутак. Не помера се. Кренем назад у оне поменуте дубине…
„Мамаааааааа…“, опет исти позив.
„Ту, сам, хајде спавај, све је добро…“, шапућем, покушавам да је умирим. Нешто мрмља, не разумем је, преврће се, ако то потраје прети опасност да се и друго телашце покрене, па предложих:
„Хоћеш ли да те носим код нас?“ и само што изустих она скочи као у сред бела дана, зграби свој јастук обема шакама и потпуно свесно ми рече:
„Да, носи ме код нас!“
„Код нас“ је заспала истог момента када је спустила главицу на јастук и није се померила до јутра, тј. док је нисмо пробудили за школицу.

kod nas

Вежбамо да кажемо „хвала“

Ј: „Киро, баш си лепа.“
К: „Фаја мама, и ти си јепа.“
Ј: „ Хвала ти, то је баш лепо чути.“
К: „Јесте.“
Умиљава се као најслађе маче на свету, грлимо се снажно до сто неба, љубим је по целом лицу, коси… „Небо, где си?!” мислим се.
Ј: „Василиса, лепа си.“
Смешка се, ћути, забацује главу уназад. Држим је на коленима, лицем окренута ка мени, грлим око струка са 100 руку. Ћути и даље ширећи осмех по лицу и соби, док јој из очица искачу искре а јагодице се блистају…
Ј: „Шта кажеш кад ти неко каже да си лепа или да ти је нешто лепо?“
Драмска пауза траје, сад већ делује замишљено… Одједаред подигне обе руке у ваздух и победнички узвикну: „Дааааааа!!!”
Волим та два света различита.

mostic

Еврибади неће пије млеко

Трудимо се да не вичемо на нашу децу, као и већина родитеља. Успева нам, углавном. У супротном, о’ма се извинемо и то се лепо прихвати и врати истом мером. Не викање, него извињење. Добро, понекад и дрекну једна на другу, на нас веома ретко. После тога пева се са осмехом песмица: „Мир, мир мир…“ (чији крај посебно волем: „Купус и печење, слатко помирење“). Свако вече пред спавање нас двоје анализирамо дан, тј. наше родитељско понашање: шта је било добро, шта није, шта ћемо исправити да следећи пут буде још боље и тако. Сматрамо да је најважније да смо свесни сваког тренутка који проводимо са девојкама и да ће наше данашње понашање бити њихово сутрадан. И стварно је тако. Тек кад дете проговори, родитељи чују себе кроз њега. Наравно, ако слушају.
Наше девојке  се играју углавном саме. Поделе играчке и улоге и крене нека лепа прича. Тако сазнамо шта је било у школи, ко је коме узео играчку, ко је кога гурнуо у школском дворишту па му је мис Џулија рекла: “Timeout! Go inside!”, али и неке наше речи типа: „Јао, какав сте швајнерај направиле од собе!“ Кхм, кхм, кхм…
Пре неко вече играју се њих две у кревету док таја припрема млеко а моја маленкост распрема собу и слуша, да не кажем прислушкује, како се играју. Прича се одвија на енглеском, тема је припрема за спавање а главне улоге имају танананаааааа: Миника Пинк, Миника Ред и Миника Мала. Тако се оне зову. Најпре се јунакиње игре спремају за купањац, па се пева песмица на немачком „Eins, zwei, Polizei…“ и на крају нико не оде у кревет, већ почеше неку нову тему која никако није нагињала ка спуштању енергије пред спавање .
„Стигло млеко!“ весело ће таја.
Игнор.
„Мачке, хајде да попиејте млеко, мац, мац, мац!“ покушава да буде занимљив.
Игнор и даље.
„Девојке, молим вас хајдете да попијете млеко, па да читамо заједно причу за лаку ноћ!“ сада је већ озбиљан.
„Everybody неће пије млеко!“ дрекну Василиса и настави са игром као да се ништа није десило.
Погледасмо се ћутке. Ефекат постигнут, добила је на времену, а ми тему за касније „заседање“.

млекоjpg