Mislim da svako u životu ima po jedno čudance koje ga na neki način potresa iz korena sopstvenog bića. Naravno, ne mislim na negativna potresanja. Tako ja, na primer, imam jedno Čudance koje se zove Katarina, ima nekoliko leta i koje me razdrma do poslednjeg atoma svaki put kad se vidimo ili čujemo telefonom. Preko telefona to obično zvuči ovako:
Ja: „Zdravo mila, šta radiš?”
Čudance: „Ništa, pričam sa tobom a ti?”
Ja: (osmeh koji se razliva po licu kao zraci sunca) „Pa i ja pričam sa tobom a gde su ost…”, ne stižem da izgovorim rečenicu.
Č: „Šta radi teča? Ljubi ga, evo ti babe, ćao!” i tako nestane uz obavezan tupi udarac slušalice o neku tvrdu podlogu i grdnju moje majke.
Ili druga verzija:
Telefoniram sa nekim od ukućana i čujem kako se glas mog sagovornika gubi u daljini, čujem da Čudance otima slušalicu:
„Ćao tetka, crk’o nam papagaj! Ajd’ ćao!” i ode, a ja sa zbunjenim izrazom lica zbog te istovremene hladnokrvnosti i osećajnosti, ostajem celu večnost sa slušalicom na uhu.
Moje čudovište je jako lepo. Ima izrazito belo lice sa jedva primetnim rozilom na obrazima, preslatke jagodice, svetlo smeđu, nikad očešljanu kosu sa riđim odsjajem koji se javi na suncu ili pod nekim čudnim svetlom, i koji mi svaki put izmami suze, jer me podseti na nečiju bradu… Ima tamne oči i svetle obrve u formi Levi’s-a, za koje njena majka tvrdi da će ih čupati već u 5. razredu osnovne škole. Ja ja zbog istih ti obrva zovem Frida…

Moje čudovište se pojavilo u momentu kad sam mislila da me ništa više ne može uzdrmati u životu. Došlo je i tim dolaskom mi skoro poptpuno vratilo onaj komad duše koji sam izgubila jednog marta, zbog čega nosim duboku tugu na dnu rca, zbog koje mogu da zaplačem uvek. To je praznina koju ništa nije moglo da popuni godinama. Praznina koju sam nosila na svim putovanjima, svim morima, planinama, žurkama, koncertima, svadbama, ispitima i na venčanje pod Ostrog.
Kad se Katarina pojavila, osećala sam kao da je moja primarna porodica ponovo na okupu. Kako je rasla, sve je više podsećala na malu ja. Samo je bila hrabrija, lucidnija, luđa. „Je l’ me voliš što sam luda?!“ izbezumila me je pitanjem na jednim Zadušnicama dok sam sedela na propaloj drvenoj klupi bez naslona i gledala belo u ovalnu, već izbledelu sliku na tamnom mermeru. Osećanje tuge koje me je godinama pratilo kad bih se pakovala da idem „kod mojih“ gotovo je neprimetno zamenjeno velikom radošću i dečijom nestrpljivošću „kad ću već stići da se igram sa Katom“. 154 kimlometara mi je odjednom postalo strašno mnogo i kad bih sama odlazila, vozila bih svaki put kao sumanuta da stignem što pre i da je zagrlim! Gledajući nju, gledala sam sebe, proživljavala svoje detinjstvo iznova, samo što je ona bila onakva, kakva bih ja bila da sam imala podršku za kojom sam žudela. Bilo od koga! Podršku da budem to što jesam, da budem slobodna da uradim sve što želim, da pevam na ulici pred svom decom i da me, kad se oni smeju, neko hrabri i da ne da da potonem, da mi govori da sam posebna, originalna, da treba da budem uvek svoja i da uvek kažem to što mislim, da se ne plašim ničega i nikoga… Ja sam bila tiha, bojažljiva, čini mi se, uvek u grču. Plašila sam se da nešto ne zabrljam, da se ne isprljam, da majku ne naljutim, da ne … Katarina je jednom rečju uragan koji kad prođe prostorijom, ništa više nije isto, ona se ne plaši nikoga i ničega, ona je mala divljakuša, šumarka, čarobnica. Na gomili fotografija koje čuvam vidi se koliko lica ima to Čudance. Predivnoća jedna!

Kad sam mojoj prijateljici Ljiši K. iz Nikšića javila da sam postala tetka jedne devojčice, ona je samo upitala za ime i čuvši ga, ponovila je nekoliko puta onako za sebe kao mantru: „Katarina Jablanov, Katarina Jablanov, Katarina Jablanov…“ (Jablanov sa akcentom na prvom a) uzviknuvši odjednom kao da je nešto otkrila: „Pa ona ima ime umjetnice“! Ja verujem u izreku Nomen est omen i verujem da su sva ženska bića koje nose ime Katarina lucidne, neukrotive, duhpovite, svoje. Nemoguće je da tako praskavo ime nosi neko mirno dete, koje se, recimo, najprirodnije treba zvati Sanja ili Mirna. Katarine – pozitivno lude sa čudnom lucidnošću koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, koja najčešće izbija iz njihovih očica, kada ti recimo u jedan sat posle ponoći, dok joj čitaš po ko zna koju po redu priču za laku noć i moliš Boga da zaspi već jedared (a znaš da je zbog tebe užasno uzbuđena i da ne može zaspati tako lako), odjednom otvori, do tada, usnule oke iz kojih izbiju iskre i predloži brzinom munje, kao u sred bela dana: „Hajde sad da se šminkamo!!!“

Moje Čudance nije mnogo sveta videlo. Nije bilo na moru, planini, nije posetilo razne gradove, jedva nešto više od grada u kojem živi, ali upija kao sunđer sve što vidi. Ona lista sve novine koje joj dođu pod rukom. Neretko zahteva da joj se čitaju čitavi intervjui sa nekim javnim ličnostima koje ona voli. U jednoj National Geographic bila je divna fotografija neke metropole noću, sa svim svetlima, neonskim reklamama, blještavilom. Moje Čudance je na to razrogačilo svoje očice i mogla sam da vidim kako njima upija sva svetla tog dalekog grada i oduševljeno me pita već zaražena daljinama, dok sam je već videla kako tabana dalekim, meni nepoznatim pločnicima: „A šta je to?!”

Moje Čudance uči omiljeni strani jezik svoje tetke. Zna puno reči ali je imala uslov: „Da me naučiš samo lepe reči!” To su za početak bile: sunce, nebo, čamac, reka, lutka, leptir, srce, sve boje, cipele, tašna, škola, knjiga, devojčica, dečak, sestra, brat i tetka. Moje čudovište me uvek i rasplače i nasmeje istovremeno. Ona nikada ne sedi mirno, već se stalno vrpolji, pa tako, dok mi sedi u krilu stalno se prebacuje sa noge na nogu, što je prilično bolno ali se da izdržati. Priča ili peva i traži da je pritom gledam pravo u oči držeći moju glavu između svojih šakica, za svaki slučaj. „To dete nema svetoga mira!“ uzviknula bi moja majka veoma često. Svi prisutni bi se nasmejali, uključujući i Majku.

Sedimo nas dve, tako, jednom u dvorištu, ja pijem kafu na tremu i uživam u blagom suncu, a ona sedi na biciklu i drži na svom desnom ramenu desnom rukom mače kao da je telefonska slušalica, još ga pridržava glavom, i odjednom iz nje izbije bujica reči koja me ponese ka nekim dubinama o kojima ništa više ne znam, osim da će progutati suze koje ne mogu da zaustavim i osmeh koji mi boji lice i razbija kao porcelanski oklop teskobu koja mi se godinama taloži u grudima: „Ti kad dođeš, sve zamiriše! I sunce mi miriše na tebe! Ti mirišeš na…. pa na tetku!!“ To kaže tako jednostavno a opet sa onim lucidnim iskrama u očima i osmehne se onako nevino dečije, nesvesna drame u mojim grudima koja počnu ludački da pulsiraju dok krijem oči okrećući glavu u stranu, grizući usne i praveći grč na licu i one dve crte između obrva koje moj muž ne voli da vidi, jer zna šta se dešava iza istih. Ona to kao da oseti i samo uzvikne: „Smej se, tetkaaaa!”.
„Da li bi volela da si mi majka?!“ pitanje je o kojem sam, čini mi se, mesecima unapred i sama razmišljala, pre nego što mi je bilo postavljeno. „Teeebi, ne!“ glasio je iskreni odgovor, na šta se samo nasmejala i znala sam da je razumela šta znači odnos sa majkom a šta sa omiljenom tetkom.

Mom Čudancetu sam odlučila da stalno hranim maštu a imam u tome jednu asistentkinju mladu 60ak godina, koja je to propustila da uradi meni iz razloga jer je i sama bila uplašena, nesigurna i nesnalažljiva u ulozi koju joj je život dodelio, pa sada je imam na svojoj strani kad je Čudance u pitanju. Trebalo mi je mnogo godina da to sve procesuiram i prevladam, u čemu mi je pomoglo upravo moje Čudance. Kad je Katarina imala tri godine htela sam da joj donesem vodene bojice i to sam rekla pred „porodičnim većem“ koje me je obasulo salvom molbi i preklinjanja da to ne činim, jer im je „kuća ionako nalik vašaru“ od silnih stvari koje „mala“ dobija. Ja ih poslušah, ali me ta ideja nije napuštala. Kad je Čudance imalo 5 godina, ipak sam joj odnela svoje stare vodene bojice bez ikakvih prethodnih konsultacija i pomirljivo rekla da ih sklone, pa kad dođe leto neka dete boji u dvorištu. No, Čudance nanjuši odmah novu stvar u svom prostoru: „Šta je ovo?!“ upita gledajuci poluraspadnute okrugle pločice raznih boja. „Šminka!!“ povika ushićeno pre svih. „Ne!“ povikaše svi u glas, „To su vodene bojice koje…”, ne završiše rečenicu. „Daj vodu!” zapovedi ona i stvori se u tili čas pored sudopere pokušavajući da gurne kutiju sa bojicama ispod mlaza vode. Naravno da su joj dali i vodu i sve postojeće četkice i papir i podmetač da ne zamaže sto, kao i neku mušemu da obuče da se ne izmaže od glave do pete. Malo su psovali, ali je posle dva dana bes zamenilo oduševljenje jer je moje Čudance, kao što izreče Ljiša K. „kletvu” po njegovom rođenju kao kakva vila sudbonoša, odlučilo da postane slikarka. Doduše, malo ju je mučilo pitanje da li može da bude istovremeno i slikarka i pevačica, ali joj je na to pitanje mudra tetka odgovorila ono što je sebi ponavljala godinama: „Možeš da postaneš šta god poželiš, samo treba silno da želiš i veruješ u to, naravno, i da marljivo radiš na tome”, čime su sve sumnje bile otklonjenje. Pa kad meni to niko nije imao da usadi u glavu kad sam bila tako mala (već sam to morala da otkrijem sama mnogo godina kasnije), barem njoj ima, pomislih srećna što je pravda zadovoljena i ravnoteža postoji!
Po kući su počeli da se talože neverovatnom brzinom papiri sa raznim predelima, rekama, brodićima („kao što je tetkin”), drvećem, suncem, kućama, crkvicom, decom a sve to je bilo nekako „isuviše oker i tamno”, mislila je moja snaha. Porodica se zabrinula ali ih je teča razuverio: „Pa ona kao i njena tetka voli „vesele” boje: bež, braon, sivu, oker, kaki…” Doduše, Kata voli i roze kao i sve devojčice, no složile smo se da ne mora uvek da nosi roze. Luda tetka je svom Čudancetu nabavila i najveći blok za slikanje i stalno dopunjava zalihe papira, svežanj četkica raznih dimenzija, tempere, paletu i prosula ideju kako joj je potreban i štafelaj (što se ocu stolaru baš i nije činilo tako sjajnom idejom) dok je baba, ništa manje kreativna nego ove dve, dodala par reči o imidžu jedne slikarke i izložbama. Uskoro su se po kući vukli razni šeširi, nosile se istovremeno haljine – koje je tetka nosila kao beba a sada su bile u ulozi tunika – i poluraspadnute farmerke, razni ogrtači, tašne, štikle tetkine sa male mature, obavezna šminka a sve to u stilu „ludila” male umetnice. Garnitura za sedenje u dnevnoj sobi postala je tako galerija, kuhinja atelje a svet je bio njen. Sedela je na njemu kao kakva Mala Princeza i uživala u svojoj slobodi. Bila sam najnajnajsrećnija tetka na svetu.
Telefonski razgovori su od tada bivali malo drugačiji:
Ja: „Halo, šta se radi?”
Majka: „Pa ništa posebno, evo Slikarka i ja smo krenule na izložbu u Kruševac. Na putu smo već.“
Ja: „Uau! Čak tamo?!“
Majka: „Da, juče smo išle u Pariz a uskoro ćemo i u Beograd! Slikarka je prodala neke slike i sad se troškarimo.“
Ja: „Daj da je čujem.”
Majka: „Ne može, vozi. Ajd’ ćao!“ Tup. Poznati zvuk spuštanja slušalice bez ljutnje, a opet snažno i u žurbi.

Jul 2008. god.

 

Volela bih da je uvek leto… Dobro, može i jesen, i proleće, ali ništa manje od toga. Jesen – ona plodna, rodna i šarena, kada se plodovi i boje razlivaju na suncu a u duši bude milinu. Proleće – ono mirisno, beharsko, svo u bojama koje pobuđuju neku čudnu setu u čitavom biću i prosto mame da se stane bosom nogom na tek izniklu travu…
Leto. Leto volim najviše. Ustajem rano, sedim zagledana u Dunav koji naizgled lenjo teče i mami; zagledana sam u ravnicu, koja se šepuri u zelenilu i plavetnilu, pa čovek ne zna, da li je zeleno gore ili dole. Udišem svežinu julskog jutra, mirise koje je povetarac doneo ko zna odakle… Obuzima me zahvalnost Tvorcu što sam živa pa mogu u svemu ovome da uživam, zahvalnost na svemu šta jesam i šta imam… i na onima koje u srcu nosim. Tako započinjem svoju jutarnju molitvu…

Jul, 2013.

Soba sa stropom od zvedanog neba je prostrana i lepa, ispunjena mirisima i zvukovima mora, četinara i odlazećeg leta. Osenčena je bojama i plodovima rane jeseni koja se šunja, i prošarana uzdasima zbunjene duše u grudima mi. U toj sobi su načičkane:
– moje Misli koje iskaču iz glave i vešaju se o zidove, ulaze u orman, pretvaraju se u čudovišta i smeštaju na police i povremeno nožicama kao deca lupkaju o iste,
– Vlasi moje kose koja se povremeno buni zbog smene godišnjeg doba i
– Koža koja upija sunce i žudi za produžetkom leta…
Tu je i moj Kofer, verni pratilac na mnogim putovanjima, i na javi i u snu, u koji stane sve što mi je potrebno. Taj kofer ume unapred da opeva svaku hotelsku sobu i pre nego ga spustim na pod neke od njih. On peva, a ja jecam nečujno i nasmejano, da niko ne primeti šta se dešava…
Dok nisam u sobi, sve moje Stvari, Misli i Slike ulaze u igru pantomima i smišljaju razne Smicalice koje će me sačekati kad se vratim. Luduju, pevaju, izmišljaju priče i pesme, zagonetke, pišu haiku poeziju, pakuju mi u Sobi zaostale Misli u šarene papire omiljenih boja… Kad se vratim osvežena novim vazduhom i novom vodom iz mora, koji se još nisu ustalili na meni i u meni, a nekako su slabi da se suprotstave starosedeocima moje Sobe, novonastala čudovišta me napadnu, zasednu mi za uvo, popnu mi se na glavu, zajašu za kuk i krenu da me vrte kao ringišpil. Ja se borim, otimam, smehom ih teram, ne dam so iz kose da istresu, stiskam graške znoja od zlatnog sunca ispod pzuha da ih ne osuše, ponavljam u sebi šum mora da ne iščili i umorna od te borbe padam u snežnobelinu postelje kao u okrilje Zaštitnika i žmurim, jer sam tada delimično bezbedna..
Usudim se da otvorim oči i samo u strop pogledam. Tamo: zvezdano nebo se spustilo tik iznad kreveta i meni se otme dečiji uzdah čuđenja, zaboravljen pre mnogo godina negde duboko u duši: „Ooohhhh…“ i sa tim uzdahom ode sva tenzija i težina i moja duša se smiruje a moj mozak zaustavi i snovi dojezde…

Bečići, septembra, 2010.

Vraćam Ti se sa očima boje

Mladog žita

S mirisom vrba kraj Tise

U kosi

Sa osmehom širokim

Kao ravnica

Sa beličastim peskom među nožnim prstima i zubima

I šakama ulepljenim lanjskim breskvama

pojedenih u vinogradu pored puta

Vraćam ti se preplavljena uspomenama

Koje naviru i prete da će me ugušiti

Ako ne zaplačem

Ako ih ne isplačem iz sebe

I svoje duše

I istovremeno uspem

Da ih zadržim u srcu

Zanavek

Marta 2011. god. (Napisano na jednoj benzinskoj pumpi prilikom povratka iz Subotice za Beograd, nakon što sam pronašla izvođača radova za Kuću u Horgošu. Obnavljanje Kuće krenulo je u maju iste godine.)

Ponekad baš uživam u lenjim letnjim jutrima koja se polako ali neizbežno preobražavaju u duga prepodneva, ispunjena svežinom povetarca koja najavljuju vreo letnji dan i još duža i lenjija popodneva. Ponekad volim sporo i dugo ispijanje jutarnje kafe na terasi, čas zagledana u knjigu koja mi leži na krilu i opijena dalekim svetovima o kojima mi priča, čas u daleku ravnicu preda mnom, već okupanu suncem, koja brekće i treperi u jari. Volim avgustovsko jutro zagledano u Dunav i kad oko mene nema nijednog znaka jeseni, a ja je ipak naslućujem i radujem joj se kao srednjoškolka, koja jedva čeka susret sa svojim prijateljima posle dugog i pomalo dosadnog leta.
Volim jutra već zrelog leta, prošarana povetarcem koji titra po lišću u obližnjem bagremaru i mojim golim ramenima i rukama, igrajući se, onako usput, i nemarno sa nestašnim mi pramenovima kose skupljene u punđu. Volim letnje jutro koje najavljuje vreo dan, koji opet podseća na davno pročitane pesme Pere Zubca o večerima prepunim zrikavaca.
A kad tako lepo jutro počinje svoj preobražaj u podne i sveži povetarac postane topliji, sklapam knjigu, uzimam šolju sa zacom od jake turske kafe i napuštam, pomalo setno, terasu, koja sad ostaje pusta ali i dalje očarana magijom Dunava i nepreglednom ravnicom koja se graniči sa Nebom.

Jednog avgustovskog jutra 2007. godine u Višnjičkoj banji

Poezija se čita onda, kada imaš bezbroj drugih stvari da uradiš ali umesto da prioneš na posao, ti izabereš najbolje vino koje imaš u kući (a to biranje ume da potraje), sipaš ga u odgovarajuću čašu, probaš ga kao pravi poznavalac i dok jezikom palacaš po nepcima podigneš malko glavu nagore a pogled ti odluta nekud u nepoznato. Dramska pauza. Napolju fijuče vetar kao u Jesenjinovim pesmama a ti se osećaš pomalo izgubljeno kao u pesmama o Hamburgu Volfganga Borherta. Po pravilu si sam, bez svoje Druge Polovine i misliš na Rilkea ili Frida, ili pak tražiš među knjigama onog pravog za takvu situaciju.
Poezija se čita kada moraš hitno da napišeš važan izveštaj ili da pregledaš neke tekstove, i to sve „za juče”. Poezija se čita onda kada se to ne očekuje, kada se iznenada u sred zime setiš leta, nekog davnog kada si bio dete i uživao u mirisu sena, u nekom tamo selu koje nisi video zadnjih dva’es ili tri’es godina; kada te neki poznati miris odnese brzinom munje par godina unazad do jedne posebne večeri kada si mislio da si gospodar sveta. Poezija se čita kada se seta pojavi niotkuda, prošeta po praznom stanu i potraži te dok sediš za radnim stolom i čitaš nešto važno. Ona stane pored tvog stola, kao kakva domaćica u flanelskoj kućnoj haljini boja uvelog cveća, sa sve prekrštenim rukama na grudima, i strpljivo čeka da ti opadne pažnja. Ponekad nervozno lupka desnim stopalom o pod i stoji u pozi ćiriličnog slova F. Onda uhvati tvoj pogled jednom rukom i hitro ga raseje po sobi kao da je brašno.
Ti onda bleneš k’o tele, osećaš da ti je na duši nešto ali mu ne znaš ime, ustaješ odsutno, sipaš u čašu neko oporo vino, ili još bolje Prošek, i isto tako odsutno sedneš na prvu stvar koja ti se nađe uz nogu, i duboko uzdahneš. Deluješ skrhano, a ne znaš otkud sad to. Onda posegneš za poezijom. Onda je to i najbolje što možeš da uradiš u tom momentu.

Novembar, 2008.

Kad god imam nešto da učim, padaju mi na pamet razne stvari koje bih baš tada mogla da uradim. Uglavnom su to neke trivije. Evo, i sada, dok ovo pišem, imam stotinu ideja. Ne, ne mislim da je pisanje glupost, naprotiv, ali u ovom momentu je čist „višak“, jer me čeka brdo knjiga za čitanje. Obično se sve tako namesti da sam za predstojeći vikend sama, da se lepo organizujem: kuća čista, frižider pun, veš sređen. Dakle, ništa me neće omesti. Uveče se zaklinjem da ću sutra od jutra krenuti kao nekada kada sam bila student prve ili druge godine fakulteta. Sve u stilu „ma imam ti ja iskustva ihahaaa“ i znam kako ću i šta ću. Kad svane, švatim da se nisam naspavala i da imam čitav dan za učenje. Pokušavam da „dospavam“ (Bože, da li je iko ikada igde uspeo da „dospava“?!) i shvatim posle sat vremena da je to uzaludno. Ustanem i doručkujem, skuvam kafu i krenem do radnog stola. Na njemu hrpa papira, olovaka, flomastera, laptop, podsetnici raznih vrsta, draga fotografija iz 1972, već požutela, jedan kaktusić, neke sitnice iz Amsterdama. Sedam i počinjem da čitam. Onda mi je odjednom neudobna stolica. Žedna sam. Moram u toalet. Setim se da nekoga moram hitno da nazovem.
Opet počinjem… Ne ide… Demonstrativno odlazim u dnevnu sobu da se malo „izduvam“. (Ovo je Petrov izraz, mada nikako da shvatim to „izduvavanje“ uz TV:)) Uključim TV i odgledam sve gluposti koje u životu ne bih gledala da nemam da učim: kvizovi, raznorazne serije i neko „bespotrebno znanje“. Pitam se kako sam uopšte i završila fakultet. Odgovor se prikrada: „Pa bila si barem deset godina mlađa“, ali ja to ne slušam i trznem glavom kako bih to i pokazala. Pitam se kako mi se ne da, kad ja voooolim da učim? Opet isti odgovor. Pa i magistrirala sam! Eeeeej, u Nemačkoj! Nema odgovora. Ha, pomislim, pa naravno kad sam vredna, sposobna i pametna! Onda se opet nateram da sednem za radni sto. Kad vidim da me krenulo, ustajem i odlazim da nešto pojedem razmišljajući da bi možda bilo bolje da odem u neku čitaonicu. Ma ne, dok sam morala da učim po čitaonicama čeznula sam za toplim domom i sjajnim uslovima u istom. Da, sad ih imam ali…
Onda mi padne na pamet: „Kog sam vraga ponovo sebe dovela u situaciju da moram nešto da učim?! Šta, sad mi je malo jedan magistarski pa hoću još jedan. Alavo! A što ne krenuh sa doktoratom koji me takođe čeka, a tu se ni nema šta učiti već samo čitati i pisati?“ Milina, ništa lakše, pa ja baš volim da pišem! Setih se kako sam još mnogo godina ranije znala da ću celog života nešto da učim i kako se treba kloniti takvih misli. Setih se zaprepašćenosti jedne gastarbajterke iz Erfurta kad je shvatila da sam ja tamo došla da nešto učim, a bila je još i mlađa od mene: „Imaš tri’es godina i još uvek učiš?!“ pitala me je zapanjeno. Nisam joj ništa odgovorila, ništa manje zapanjena pitanjem. Često se šalim ponavljajući tu rečenicu. Ne znam da li zbog tog broja, koji je sada malo veći, ili zbog nečeg drugog, ili samo pokušavam da nateram sebe da završim još jednu započetu stvar u svom malom životu… Kako god, znam da ću uspeti, samo da se nateram da počnem.

Novembar, 2008.

Ja, ustvari, ne umem sa subotama. Pogotovu sa neradnim. Svaka me razbije u paramparčad, a to mi je do nedavno bilo teško priznati. I sad se ne osećam prijatno kad to izgovaram/kucam. Mene, sposobnu, poslovnu i organizovanu ženu!… Već sredinom radne sedmice planiram da ću u subotu pre podne da uradim nešto veoma važno: da vežbam engleski, da ispeglam veš, da organizujem veliko spremanje stana, da čitam poeziju, da zijam po internetu (jer za to nemam nikada vremena preko nedelje), da skupljam literaturu za doktorat (jer je zaista krajnje vreme), da odem do biblioteke, do kozmetičarke (gde ćeš lepši dan za to od subote), da popijem kafu sa drugaricom koju dugo nisam videla, da se sretnem sa nekom od svojih mnogobrojnih kuma ili da se konačno „ispavam k´o čovek“… Spisak podugačak uvek. No, obično se ne naspavam, ustanem kao za inat rano, i to bez sata, i lenjo navučem žuti bademantil preko pižame. Obično sam ćutljiva, skoro pa neraspoložena. Vučem se do kupatila. Konstatujem podočnjake. Ne ide mi se nikud. Ako je Petar tu, (ako nije, bedak je od ranog jutra) gledam  kako se sprema za posao i želim da to što duže traje, izmotavam se kao dete, ne dam mu da ode, odjedared ne želim da ostanem sama.
Kad se na kraju to desi, skuvam veliku kafu i panično se dočepam daljinskog od TVa. Onda nezainteresovano gledam šta se daje na ekranu, prevrtim sve kanale, kao nešto i odgledam, ali me sve vreme grize savest što ne radim nešto pametnije. Vreme prolazi. Onda odem u radnu sobu i sednem za sto, podignem poklopac na laptopu i čekam poznati zvuk. Dok se sistem podiže, naivno pogledam preko levog ramena kroz prozor u Dunav, koji je po pravilu baš tada najlepši, i dozvolim da me magla koja ga nežno grli uvuče u sebe, i ubrzo utonem u nešto šta nema ime…
Kad se vratim posle nekog vremena, shvatim da je već kasno, da treba nešto organizovati za ručak (kuvanje tek tada ne dolazi u obzir), da treba uraditi ovo ili ono, da… Već je rano popodne… Shvatam da sam umorna, da se nisam odmorila od radne sedmice, da sam neispavana, da nemam snage da čitam stručnu literaturu, da se treba odmoriti barem jedan dan nedeljno i tako redom… Zaklinjem se da ću odlaziti ranije u krevet i to da ću početi od te večeri. Uveče se opet nekako pojavi daljinski u mojoj ruci a meni se ne spava. Krenem od kanala 1 i dok dođem do 99 prošla je ponoć. Krećem na spavanje i radujem se nedelji. Zaključujem jako umorna da stvarno ne umem sa tim subotama. Pogotovu sa neradnim i da nam je televizor višak u stanu.

 

Novembar, 2008.

Besciljno lutanje gradom je jedan od mojih omiljenih „sportova”, pogotovu kad sam opuštena, zadovoljna, pozitivna. Onda se ni ne pitam šta je cilj u tom delanju, jer je ono samo po sebi cilj. Tada nemam osećaj da „gubim vreme”, mada ga često imam ako ne radim nešto svrsishodno.
Besciljno lutanje gradom može da bude udvoje ali i ujedno. Oba slučaja su u redu i svaki ima svoje vreme. Petar kaže da voli kad predložim ovu disciplinu, ali ipak misli je moja skrivena želja razgledanje izloga, kako bih ispitala teren za neku buduću kupovinu. E, pa nije to baš uvek tako, mada volim te paralelne radnje u stilu ženskog „multitaskinga“. Kad nisam u plus-fazi nema te kupovine koja bi me oraspoložila i „podigla”. Kad zadovoljstvo nije iznutra, teško da će doći iz spolja. Raspoloženje se izinutra lako rasipa na sve spolja kao svetlucavi novogodišnji prah. Obrnuto nikada. Kad sam srećna i zadovoljnaa, sve oko mene je titravo i lepo kao ovaj grad, koji volim od prvih koraka njegovim pločnicima…

Decembar, 2008.