Мислим да свако у животу има по једно чуданце које га на неки начин потреса из корена сопственог бића. Наравно, не мислим на негативна потресања. Тако ја, на пример, имам једно Чуданце које се зове Катарина, има неколико лета и које ме раздрма до последњег атома сваки пут кад се видимо или чујемо телефоном. Преко телефона то обично звучи овако:
Ја: „Здраво мила, шта радиш?”
Чуданце: „Ништа, причам са тобом а ти?”
Ја: (осмех који се разлива по лицу као зраци сунца) „Па и ја причам са тобом а где су ост…”, не стижем да изговорим реченицу.
Ч: „Шта ради теча? Љуби га, ево ти бабе, ћао!” и тако нестане уз обавезан тупи ударац слушалице о неку тврду подлогу и грдњу моје мајке.
Или друга верзија:
Телефонирам са неким од укућана и чујем како се глас мог саговорника губи у даљини, чујем да Чуданце отима слушалицу:
„Ћао тетка, црк’о нам папагај! Ајд’ ћао!” и оде, а ја са збуњеним изразом лица због те истовремене хладнокрвности и осећајности, остајем целу вечност са слушалицом на уху.
Моје чудовиште је јако лепо. Има изразито бело лице са једва приметним розилом на образима, преслатке јагодице, светло смеђу, никад очешљану косу са риђим одсјајем који се јави на сунцу или под неким чудним светлом, и који ми сваки пут измами сузе, јер ме подсети на нечију браду… Има тамне очи и светле обрве у форми Леви’с-а, за које њена мајка тврди да ће их чупати већ у 5. разреду основне школе. Ја ја због истих ти обрва зовем Фрида…

Моје чудовиште се појавило у моменту кад сам мислила да ме ништа више не може уздрмати у животу. Дошло је и тим доласком ми скоро поптпуно вратило онај комад душе који сам изгубила једног марта, због чега носим дубоку тугу на дну рца, због које могу да заплачем увек. То је празнина коју ништа није могло да попуни годинама. Празнина коју сам носила на свим путовањима, свим морима, планинама, журкама, концертима, свадбама, испитима и на венчање под Острог.
Кад се Катарина појавила, осећала сам као да је моја примарна породица поново на окупу. Како је расла, све је више подсећала на малу ја. Само је била храбрија, луциднија, луђа. „Је л’ ме волиш што сам луда?!“ избезумила ме је питањем на једним Задушницама док сам седела на пропалој дрвеној клупи без наслона и гледала бело у овалну, већ избледелу слику на тамном мермеру. Осећање туге које ме је годинама пратило кад бих се паковала да идем „код мојих“ готово је неприметно замењено великом радошћу и дечијом нестрпљивошћу „кад ћу већ стићи да се играм са Катом“. 154 кимлометара ми је одједном постало страшно много и кад бих сама одлазила, возила бих сваки пут као суманута да стигнем што пре и да је загрлим! Гледајући њу, гледала сам себе, проживљавала своје детињство изнова, само што је она била онаква, каква бих ја била да сам имала подршку за којом сам жудела. Било од кога! Подршку да будем то што јесам, да будем слободна да урадим све што желим, да певам на улици пред свом децом и да ме, кад се они смеју, неко храбри и да не да да потонем, да ми говори да сам посебна, оригинална, да треба да будем увек своја и да увек кажем то што мислим, да се не плашим ничега и никога… Ја сам била тиха, бојажљива, чини ми се, увек у грчу. Плашила сам се да нешто не забрљам, да се не испрљам, да мајку не наљутим, да не … Катарина је једном речју ураган који кад прође просторијом, ништа више није исто, она се не плаши никога и ничега, она је мала дивљакуша, шумарка, чаробница. На гомили фотографија које чувам види се колико лица има то Чуданце. Предивноћа једна!

Кад сам мојој пријатељици Љиши К. из Никшића јавила да сам постала тетка једне девојчице, она је само упитала за име и чувши га, поновила је неколико пута онако за себе као мантру: „Катарина Јабланов, Катарина Јабланов, Катарина Јабланов…“ (Јабланов са акцентом на првом а) узвикнувши одједном као да је нешто открила: „Па она има име умјетнице“! Ја верујем у изреку Nomen est omen и верујем да су сва женска бића које носе име Катарина луцидне, неукротиве, духповите, своје. Немогуће је да тако праскаво име носи неко мирно дете, које се, рецимо, најприродније треба звати Сања или Мирна. Катарине – позитивно луде са чудном луцидношћу која никога не оставља равнодушним, која најчешће избија из њихових очица, када ти рецимо у један сат после поноћи, док јој читаш по ко зна коју по реду причу за лаку ноћ и молиш Бога да заспи већ једаред (а знаш да је због тебе ужасно узбуђена и да не може заспати тако лако), одједном отвори, до тада, уснуле оке из којих избију искре и предложи брзином муње, као у сред бела дана: „Хајде сад да се шминкамо!!!“

Моје Чуданце није много света видело. Није било на мору, планини, није посетило разне градове, једва нешто више од града у којем живи, али упија као сунђер све што види. Она листа све новине које јој дођу под руком. Неретко захтева да јој се читају читави интервјуи са неким јавним личностима које она воли. У једној National Geographic била je дивна фотографија неке метрополе ноћу, са свим светлима, неонским рекламама, бљештавилом. Моје Чуданце је на то разрогачило своје очице и могла сам да видим како њима упија сва светла тог далеког града и одушевљено ме пита већ заражена даљинама, док сам је већ видела како табана далеким, мени непознатим плочницима: „А шта је то?!”

Моје Чуданце учи омиљени страни језик своје тетке. Зна пуно речи али је имала услов: „Да ме научиш само лепе речи!” То су за почетак биле: сунце, небо, чамац, река, лутка, лептир, срце, све боје, ципеле, ташна, школа, књига, девојчица, дечак, сестра, брат и тетка. Моје чудовиште ме увек и расплаче и насмеје истовремено. Она никада не седи мирно, већ се стално врпољи, па тако, док ми седи у крилу стално се пребацује са ноге на ногу, што је прилично болно али се да издржати. Прича или пева и тражи да је притом гледам право у очи држећи моју главу између својих шакица, за сваки случај. „То дете нема светога мира!“ узвикнула би моја мајка веома често. Сви присутни би се насмејали, укључујући и Мајку.

Седимо нас две, тако, једном у дворишту, ја пијем кафу на трему и уживам у благом сунцу, а она седи на бициклу и држи на свом десном рамену десном руком маче као да је телефонска слушалица, још га придржава главом, и одједном из ње избије бујица речи која ме понесе ка неким дубинама о којима ништа више не знам, осим да ће прогутати сузе које не могу да зауставим и осмех који ми боји лице и разбија као порцелански оклоп тескобу која ми се годинама таложи у грудима: „Ти кад дођеш, све замирише! И сунце ми мирише на тебе! Ти миришеш на…. па на тетку!!“ То каже тако једноставно а опет са оним луцидним искрама у очима и осмехне се онако невино дечије, несвесна драме у мојим грудима која почну лудачки да пулсирају док кријем очи окрећући главу у страну, гризући усне и правећи грч на лицу и оне две црте између обрва које мој муж не воли да види, јер зна шта се дешава иза истих. Она то као да осети и само узвикне: „Смеј се, теткаааа!”.
„Да ли би волела да си ми мајка?!“ питање је о којем сам, чини ми се, месецима унапред и сама размишљала, пре него што ми је било постављено. „Теееби, не!“ гласио је искрени одговор, на шта се само насмејала и знала сам да је разумела шта значи однос са мајком а шта са омиљеном тетком.

Мом Чуданцету сам одлучила да стално храним машту а имам у томе једну асистенткињу младу 60ак година, која је то пропустила да уради мени из разлога јер је и сама била уплашена, несигурна и несналажљива у улози коју јој је живот доделио, па сада је имам на својој страни кад је Чуданце у питању. Требало ми је много година да то све процесуирам и превладам, у чему ми је помогло управо моје Чуданце. Кад је Катарина имала три године хтела сам да јој донесем водене бојице и то сам рекла пред „породичним већем“ које ме је обасуло салвом молби и преклињања да то не чиним, јер им је „кућа ионако налик вашару“ од силних ствари које „мала“ добија. Ја их послушах, али ме та идеја није напуштала. Кад је Чуданце имало 5 година, ипак сам јој однела своје старе водене бојице без икаквих претходних консултација и помирљиво рекла да их склоне, па кад дође лето нека дете боји у дворишту. Но, Чуданце нањуши одмах нову ствар у свом простору: „Шта је ово?!“ упита гледајуци полураспаднуте округле плочице разних боја. „Шминка!!“ повика усхићено пре свих. „Не!“ повикаше сви у глас, „То су водене бојице које…”, не завршише реченицу. „Дај воду!” заповеди она и створи се у тили час поред судопере покушавајући да гурне кутију са бојицама испод млаза воде. Наравно да су јој дали и воду и све постојеће четкице и папир и подметач да не замаже сто, као и неку мушему да обуче да се не измаже од главе до пете. Мало су псовали, али је после два дана бес заменило одушевљење јер је моје Чуданце, као што изрече Љиша К. „клетву” по његовом рођењу као каква вила судбоноша, одлучило да постане сликарка. Додуше, мало ју је мучило питање да ли може да буде истовремено и сликарка и певачица, али јој је на то питање мудра тетка одговорила оно што је себи понављала годинама: „Можеш да постанеш шта год пожелиш, само треба силно да желиш и верујеш у то, наравно, и да марљиво радиш на томе”, чиме су све сумње биле отклоњење. Па кад мени то нико није имао да усади у главу кад сам била тако мала (већ сам то морала да откријем сама много година касније), барем њој има, помислих срећна што је правда задовољена и равнотежа постоји!
По кући су почели да се таложе невероватном брзином папири са разним пределима, рекама, бродићима („као што је теткин”), дрвећем, сунцем, кућама, црквицом, децом а све то је било некако „исувише окер и тамно”, мислила је моја снаха. Породица се забринула али их је теча разуверио: „Па она као и њена тетка воли „веселе” боје: беж, браон, сиву, окер, каки…” Додуше, Ката воли и розе као и све девојчице, но сложиле смо се да не мора увек да носи розе. Луда тетка је свом Чуданцету набавила и највећи блок за сликање и стално допуњава залихе папира, свежањ четкица разних димензија, темпере, палету и просула идеју како јој је потребан и штафелај (што се оцу столару баш и није чинило тако сјајном идејом) док је баба, ништа мање креативна него ове две, додала пар речи о имиџу једне сликарке и изложбама. Ускоро су се по кући вукли разни шешири, носиле се истовремено хаљине – које је тетка носила као беба а сада су биле у улози туника – и полураспаднуте фармерке, разни огртачи, ташне, штикле теткине са мале матуре, обавезна шминка а све то у стилу „лудила” мале уметнице. Гарнитура за седење у дневној соби постала је тако галерија, кухиња атеље а свет је био њен. Седела је на њему као каква Мала Принцеза и уживала у својој слободи. Била сам најнајнајсрећнија тетка на свету.
Телефонски разговори су од тада бивали мало другачији:
Ја: „Хало, шта се ради?”
Мајка: „Па ништа посебно, ево Сликарка и ја смо кренуле на изложбу у Крушевац. На путу смо већ.“
Ја: „Уау! Чак тамо?!“
Мајка: „Да, јуче смо ишле у Париз а ускоро ћемо и у Београд! Сликарка је продала неке слике и сад се трошкаримо.“
Ја: „Дај да је чујем.”
Мајка: „Не може, вози. Ајд’ ћао!“ Туп. Познати звук спуштања слушалице без љутње, а опет снажно и у журби.

Јул 2008. год.

 

Волела бих да је увек лето… Добро, може и јесен, и пролеће, али ништа мање од тога. Јесен – она плодна, родна и шарена, када се плодови и боје разливају на сунцу а у души буде милину. Пролеће – оно мирисно, бехарско, сво у бојама које побуђују неку чудну сету у читавом бићу и просто маме да се стане босом ногом на тек изниклу траву…
Лето. Лето волим највише. Устајем рано, седим загледана у Дунав који наизглед лењо тече и мами; загледана сам у равницу, која се шепури у зеленилу и плаветнилу, па човек не зна, да ли је зелено горе или доле. Удишем свежину јулског јутра, мирисе које је поветарац донео ко зна одакле… Обузима ме захвалност Творцу што сам жива па могу у свему овоме да уживам, захвалност на свему шта јесам и шта имам… и на онима које у срцу носим. Тако започињем своју јутарњу молитву…

Јул, 2013.

Соба са стропом од зведаног неба је пространа и лепа, испуњена мирисима и звуковима мора, четинара и одлазећег лета. Осенчена је бојама и плодовима ране јесени која се шуња, и прошарана уздасима збуњене душе у грудима ми. У тој соби су начичкане:
– моје Мисли које искачу из главе и вешају се о зидове, улазе у орман, претварају се у чудовишта и смештају на полице и повремено ножицама као деца лупкају о исте,
– Власи моје косе која се повремено буни због смене годишњег доба и
– Кожа која упија сунце и жуди за продужетком лета…
Ту је и мој Кофер, верни пратилац на многим путовањима, и на јави и у сну, у који стане све што ми је потребно. Тај кофер уме унапред да опева сваку хотелску собу и пре него га спустим на под неке од њих. Он пева, а ја јецам нечујно и насмејано, да нико не примети шта се дешава…
Док нисам у соби, све моје Ствари, Мисли и Слике улазе у игру пантомима и смишљају разне Смицалице које ће ме сачекати кад се вратим. Лудују, певају, измишљају приче и песме, загонетке, пишу хаику поезију, пакују ми у Соби заостале Мисли у шарене папире омиљених боја… Кад се вратим освежена новим ваздухом и новом водом из мора, који се још нису усталили на мени и у мени, а некако су слаби да се супротставе староседеоцима моје Собе, новонастала чудовишта ме нападну, заседну ми за уво, попну ми се на главу, зајашу за кук и крену да ме врте као рингишпил. Ја се борим, отимам, смехом их терам, не дам со из косе да истресу, стискам грашке зноја од златног сунца испод пзуха да их не осуше, понављам у себи шум мора да не ишчили и уморна од те борбе падам у снежнобелину постеље као у окриље Заштитника и жмурим, јер сам тада делимично безбедна..
Усудим се да отворим очи и само у строп погледам. Тамо: звездано небо се спустило тик изнад кревета и мени се отме дечији уздах чуђења, заборављен пре много година негде дубоко у души: „Ооохххх…“ и са тим уздахом оде сва тензија и тежина и моја душа се смирује а мој мозак заустави и снови дојезде…

Бечићи, септембра, 2010.

Враћам Ти се са очима боје

Младог жита

С мирисом врба крај Тисе

У коси

Са осмехом широким

Као равница

Са беличастим песком међу ножним прстима и зубима

И шакама улепљеним лањским бресквама

поједених у винограду поред пута

Враћам ти се преплављена успоменама

Које навиру и прете да ће ме угушити

Ако не заплачем

Ако их не исплачем из себе

И своје душе

И истовремено успем

Да их задржим у срцу

Занавек

Марта 2011. год. (Написано на једној бензинској пумпи приликом повратка из Суботице за Београд, након што сам пронашла извођача радова за Кућу у Хоргошу. Обнављање Куће кренуло је у мају исте године.)

Понекад баш уживам у лењим летњим јутрима која се полако али неизбежно преображавају у дуга преподнева, испуњена свежином поветарца која најављују врео летњи дан и још дужа и лењија поподнева. Понекад волим споро и дуго испијање јутарње кафе на тераси, час загледана у књигу која ми лежи на крилу и опијена далеким световима о којима ми прича, час у далеку равницу преда мном, већ окупану сунцем, која брекће и трепери у јари. Волим августовско јутро загледано у Дунав и кад око мене нема ниједног знака јесени, а ја је ипак наслућујем и радујем јој се као средњошколка, која једва чека сусрет са својим пријатељима после дугог и помало досадног лета.
Волим јутра већ зрелог лета, прошарана поветарцем који титра по лишћу у оближњем багремару и мојим голим раменима и рукама, играјући се, онако успут, и немарно са несташним ми праменовима косе скупљене у пунђу. Волим летње јутро које најављује врео дан, који опет подсећа на давно прочитане песме Пере Зубца о вечерима препуним зрикаваца.
А кад тако лепо јутро почиње свој преображај у подне и свежи поветарац постане топлији, склапам књигу, узимам шољу са зацом од јаке турске кафе и напуштам, помало сетно, терасу, која сад остаје пуста али и даље очарана магијом Дунава и непрегледном равницом која се граничи са Небом.

Једног августовског јутра 2007. године у Вишњичкој бањи

Поезија се чита онда, када имаш безброј других ствари да урадиш али уместо да прионеш на посао, ти изабереш најбоље вино које имаш у кући (а то бирање уме да потраје), сипаш га у одговарајућу чашу, пробаш га као прави познавалац и док језиком палацаш по непцима подигнеш малко главу нагоре а поглед ти одлута некуд у непознато. Драмска пауза. Напољу фијуче ветар као у Јесењиновим песмама а ти се осећаш помало изгубљено као у песмама о Хамбургу Волфганга Борхерта. По правилу си сам, без своје Друге Половине и мислиш на Рилкеа или Фрида, или пак тражиш међу књигама оног правог за такву ситуацију.
Поезија се чита када мораш хитно да напишеш важан извештај или да прегледаш неке текстове, и то све „за јуче”. Поезија се чита онда када се то не очекује, када се изненада у сред зиме сетиш лета, неког давног када си био дете и уживао у мирису сена, у неком тамо селу које ниси видео задњих два’ес или три’ес година; када те неки познати мирис однесе брзином муње пар година уназад до једне посебне вечери када си мислио да си господар света. Поезија се чита када се сета појави ниоткуда, прошета по празном стану и потражи те док седиш за радним столом и читаш нешто важно. Она стане поред твог стола, као каква домаћица у фланелској кућној хаљини боја увелог цвећа, са све прекрштеним рукама на грудима, и стрпљиво чека да ти опадне пажња. Понекад нервозно лупка десним стопалом о под и стоји у пози ћириличног слова Ф. Онда ухвати твој поглед једном руком и хитро га расеје по соби као да је брашно.
Ти онда бленеш к’о теле, осећаш да ти је на души нешто али му не знаш име, устајеш одсутно, сипаш у чашу неко опоро вино, или још боље Прошек, и исто тако одсутно седнеш на прву ствар која ти се нађе уз ногу, и дубоко уздахнеш. Делујеш скрхано, а не знаш откуд сад то. Онда посегнеш за поезијом. Онда је то и најбоље што можеш да урадиш у том моменту.

Новембар, 2008.

Кад год имам нешто да учим, падају ми на памет разне ствари које бих баш тада могла да урадим. Углавном су то неке тривије. Ево, и сада, док ово пишем, имам стотину идеја. Не, не мислим да је писање глупост, напротив, али у овом моменту је чист „вишак“, јер ме чека брдо књига за читање. Обично се све тако намести да сам за предстојећи викенд сама, да се лепо организујем: кућа чиста, фрижидер пун, веш сређен. Дакле, ништа ме неће омести. Увече се заклињем да ћу сутра од јутра кренути као некада када сам била студент прве или друге године факултета. Све у стилу „ма имам ти ја искуства ихахааа“ и знам како ћу и шта ћу. Кад сване, шватим да се нисам наспавала и да имам читав дан за учење. Покушавам да „доспавам“ (Боже, да ли је ико икада игде успео да „доспава“?!) и схватим после сат времена да је то узалудно. Устанем и доручкујем, скувам кафу и кренем до радног стола. На њему хрпа папира, оловака, фломастера, лаптоп, подсетници разних врста, драга фотографија из 1972, већ пожутела, један кактусић, неке ситнице из Амстердама. Седам и почињем да читам. Онда ми је одједном неудобна столица. Жедна сам. Морам у тоалет. Сетим се да некога морам хитно да назовем.
Опет почињем… Не иде… Демонстративно одлазим у дневну собу да се мало „издувам“. (Ово је Петров израз, мада никако да схватим то „издувавање“ уз ТВ:)) Укључим ТВ и одгледам све глупости које у животу не бих гледала да немам да учим: квизови, разноразне серије и неко „беспотребно знање“. Питам се како сам уопште и завршила факултет. Одговор се прикрада: „Па била си барем десет година млађа“, али ја то не слушам и трзнем главом како бих то и показала. Питам се како ми се не да, кад ја воооолим да учим? Опет исти одговор. Па и магистрирала сам! Еееееј, у Немачкој! Нема одговора. Ха, помислим, па наравно кад сам вредна, способна и паметна! Онда се опет натерам да седнем за радни сто. Кад видим да ме кренуло, устајем и одлазим да нешто поједем размишљајући да би можда било боље да одем у неку читаоницу. Ма не, док сам морала да учим по читаоницама чезнула сам за топлим домом и сјајним условима у истом. Да, сад их имам али…
Онда ми падне на памет: „Ког сам врага поново себе довела у ситуацију да морам нешто да учим?! Шта, сад ми је мало један магистарски па хоћу још један. Алаво! А што не кренух са докторатом који ме такође чека, а ту се ни нема шта учити већ само читати и писати?“ Милина, ништа лакше, па ја баш волим да пишем! Сетих се како сам још много година раније знала да ћу целог живота нешто да учим и како се треба клонити таквих мисли. Сетих се запрепашћености једне гастарбајтерке из Ерфурта кад је схватила да сам ја тамо дошла да нешто учим, а била је још и млађа од мене: „Имаш три’ес година и још увек учиш?!“ питала ме је запањено. Нисам јој ништа одговорила, ништа мање запањена питањем. Често се шалим понављајући ту реченицу. Не знам да ли због тог броја, који је сада мало већи, или због нечег другог, или само покушавам да натерам себе да завршим још једну започету ствар у свом малом животу… Како год, знам да ћу успети, само да се натерам да почнем.

Новембар, 2008.

Ја, уствари, не умем са суботама. Поготову са нерадним. Свака ме разбије у парампарчад, а то ми је до недавно било тешко признати. И сад се не осећам пријатно кад то изговарам/куцам. Мене, способну, пословну и организовану жену!… Већ средином радне седмице планирам да ћу у суботу пре подне да урадим нешто веома важно: да вежбам енглески, да испеглам веш, да организујем велико спремање стана, да читам поезију, да зијам по интернету (јер за то немам никада времена преко недеље), да скупљам литературу за докторат (јер је заиста крајње време), да одем до библиотеке, до козметичарке (где ћеш лепши дан за то од суботе), да попијем кафу са другарицом коју дуго нисам видела, да се сретнем са неком од својих многобројних кума или да се коначно „испавам к´о човек“… Списак подугачак увек. Но, обично се не наспавам, устанем као за инат рано, и то без сата, и лењо навучем жути бадемантил преко пижаме. Обично сам ћутљива, скоро па нерасположена. Вучем се до купатила. Констатујем подочњаке. Не иде ми се никуд. Ако је Петар ту, (ако није, бедак је од раног јутра) гледам  како се спрема за посао и желим да то што дуже траје, измотавам се као дете, не дам му да оде, одједаред не желим да останем сама.
Кад се на крају то деси, скувам велику кафу и панично се дочепам даљинског од ТВа. Онда незаинтересовано гледам шта се даје на екрану, превртим све канале, као нешто и одгледам, али ме све време гризе савест што не радим нешто паметније. Време пролази. Онда одем у радну собу и седнем за сто, подигнем поклопац на лаптопу и чекам познати звук. Док се систем подиже, наивно погледам преко левог рамена кроз прозор у Дунав, који је по правилу баш тада најлепши, и дозволим да ме магла која га нежно грли увуче у себе, и убрзо утонем у нешто шта нема име…
Кад се вратим после неког времена, схватим да је већ касно, да треба нешто организовати за ручак (кување тек тада не долази у обзир), да треба урадити ово или оно, да… Већ је рано поподне… Схватам да сам уморна, да се нисам одморила од радне седмице, да сам неиспавана, да немам снаге да читам стручну литературу, да се треба одморити барем један дан недељно и тако редом… Заклињем се да ћу одлазити раније у кревет и то да ћу почети од те вечери. Увече се опет некако појави даљински у мојој руци а мени се не спава. Кренем од канала 1 и док дођем до 99 прошла је поноћ. Крећем на спавање и радујем се недељи. Закључујем јако уморна да стварно не умем са тим суботама. Поготову са нерадним и да нам је телевизор вишак у стану.

 

Новембар, 2008.

Бесциљно лутање градом је један од мојих омиљених „спортова”, поготову кад сам опуштена, задовољна, позитивна. Онда се ни не питам шта је циљ у том делању, јер је оно само по себи циљ. Тада немам осећај да „губим време”, мада га често имам ако не радим нешто сврсисходно.
Бесциљно лутање градом може да буде удвоје али и уједно. Оба случаја су у реду и сваки има своје време. Петар каже да воли кад предложим ову дисциплину, али ипак мисли је моја скривена жеља разгледање излога, како бих испитала терен за неку будућу куповину. Е, па није то баш увек тако, мада волим те паралелне радње у стилу женског „мултитаскинга“. Кад нисам у плус-фази нема те куповине која би ме орасположила и „подигла”. Кад задовољство није изнутра, тешко да ће доћи из споља. Расположење се изинутра лако расипа на све споља као светлуцави новогодишњи прах. Обрнуто никада. Кад сам срећна и задовољнаа, све око мене је титраво и лепо као овај град, који волим од првих корака његовим плочницима…

Децембар, 2008.