ДУЊА СА ОРМАРА – Јелена Јабланов Максимовић
дуња хоргошка, ормар малтешки
Ћутим неке речи дуго већ
Упорно и помало пркосно
Не знам више ни коме ни зашто
Ћутим, само ћутим, уста не отварам
Поглед поклањам даљинама плавим
У том ћутању моје срце проговара
У том ћутању настају
Најлепше мисли
Најлепше слике
Најлепше речи
У том ћутању
Стаје све оно
Шта желим да остане за мном
Септембра, 2019.
Из омиљене фотеље за читање у дневној соби, добијене на поклон од куме Слађе, сасвим лепо се види баба Мирин леви прозор доулице, који увече буде осветљен до ситних сати. Ако се малко нагнем преко леве руке, могу видети и друга два. Они нису никада осветљени. У ту собу баба Мира, изгледа, не залази с вечери. Када сам синоћ пред спавање отварала прозоре да уђе августовска свежина и, по навици, бацила поглед прекопута, поменути прозор није био осветљен. Нека нелагода ме запосе истог тренутка, усели ми се у потиљак са јасном намером да ће ту и остати. У зору сам се пробудила и одмах устала да погледам прекопута. Нема светла ни ујутру, изустих полугласно. Само пун месец изнад мале жуте куће, који употпуњује идиличну слику какве знам из некадашњих снова дечијих, а који ми и данас повремено долазе. Када је свануло, кренух преко улице, и већ на пола пута видех катанац на капији. Отишла је… Септембар је стигао, лето је незванично у људским умовима завршено, школа је почела, неко унуче је требало чувати…
Волим ту њену малу кућу. Очувана, нереновирана, ненадограђена, необновљена, сачувала је мирисе старих времена, а у сваком кутку прегршт успомена… и присенак сете. Волим да одем тамо иако ми се тада пробуди жал за бабином старом кућом, какву памтим из детињства, иако ме опрхвају неке тешке прамисли. Не посећујемо се редовно, јер баба Мира нема навику да се дружи са комшилуком, тако је барем рекла једаред Мајци, те ја из неког обзира не бих да досађујем и да се намећем, а ионако нерадо напуштам своју Кућу и двориште. Иде само код комшинице поред и то је то, али моје девојчице не прихватају изговоре као ми одрасли и радо хрле прекопута, јер воле да се играју у башти а “баба Мија” им све дозвољава. Ја их опомињем, она говори: “Пусти, Лело, децу, никакву штету не могу да направе, шта ти је, нема шта овде да покваре, не могу да наштете никако.” Не знам шта ми је, само понекад из мене изрони строга мајка из давнина… Недавно је видех пред капијом у сумрак и махнух јој срдачно у стилу: “Јесте ли добро?” Она је само несигурно одмахнула, као да је тим гестом хтела да ме подсети да не чује добро и да, ето, гура. Сетих се тек тада да не чује добро. Не претрчах друм, нешто ме спречи, изједох се као млад месец због тога после. Следећег лета чим стигнем, идем прво до ње, кажем сама себи са неком грижом савести и надолазећом слутњом којој вешто умакнем тако што поглед спустим на уснуле девојчице и мачка Мому како се мешкољи међу њима.
Кад баба Мира оде из Хоргоша, ближи се и наш одлазак… Желудац ми се грчи и увија, на грудима ми лежи тежина целог света, у глави се врте летос изговорене речи и мирис Тисе, пред очима разголићени и тужни прозори наше Куће. Завесе су на прању, после сложене на чекању. Кад њих скинем, то значи да су кофери спаковани. Бескрајна туга ме разапиње изнутра, споља ломи и савија, саму себе најпре нервирам тим опирањем а онда се препустим и као грана под теретом снега сломим… Иначе сам добро. Биће све лакше кад стигнем на ону другу адресу и отворим кофере да се шепуре по ходнику, чекајући да буду испражњени. Као да сама себи подваљујем, намерно их оставим тако раскупусане неко време, да се понешени мириси из Куће рашире по оном стану и у пролазу ми набаце сету изнад углова усана и подножја јагодица. Тако, ваљда несвесно, саму себе челичим. Прегураћемо јесен, кажем одлучно, у срцу се помирим са привременим растанком и помолим да следећег лета онај прозор прекпута опет светли до касно.
Августа, 2019.
Стојимо на православном хоргошком гробљу М. Карас и ја. Он је потомак чувене мађарске грофовске породице, која је имала много јутара земље око Хоргоша, те јој је део био одузет после Великог рата и утврђивања нових граница и дат, између осталог, и српским оптантима из Мађарске – а ја, потомак једне од поменутих оптантских породица. Договарам са Карасом да обнови избледела слова на надгорбном споменику мог прадеде Гавре Јабланова и његове жене Кристине, рођене Рус, легитимних оптаната из мађарског Сирига. Мој прадеда је дошао из „своје а туђе“ отаџбине Карасевог претка а Карасов се затекао у прадединој „новој-старој дуго сањаној матици”. Игра судбине, шта ли… Сад ја плаћам Карасу услугу, а он „ради“ за мене. Тих и некако бојажљив, а надасве драг и скроман човек, стоји предамном и помаже ми да разазнамо шта пише на споменику. Каже да зна ћирилицу и да то није проблем, иако му је српски лош, додаје. Желим да причам његов језик, као што се он труди да прича мој, али се не усуђујем, јер га не вежбам редовно, кажем стидљиво. Питам га за цену, а он даје једну тако симболичну, да ме је у моменту нешто стегло око срца, јер сматрам да тај посао вреди више, да за то умеће треба да добије више, јер ће урадити нешто шта ће остати за наредних, барем, сто година. Како то да му кажем а да га не увредим, размишљам помало одсутно… Одједном ме је запосела нека неописива свеопшта туга и сва се смрачих. Борим се са сузама и једва чекам да Карас оде да се исплачем ко човек. Изем ти живот! Он коначно одлази а ја седам поред Гавриног споменика, покривам лице шакама и ридам као остављено дете. Септембарско благо сунце ми греје главу, задиркује ме да га погледам и као да ме убеђује да престанем да плачем, јер је у животу увек некако тако, да се судбине преплићу, границе се мењају, људи се селе, земља прелази из руке у руку, али гробови остају и увек се нађе неко од потомака да се сети својих предака. Драго ми је да сам једна од њих.
Сећам се како је мој тата често помињао своју тетка Вуку која је једина од Гаврине деце одржавала односе са свом браћом и сестрама и њиховим породицама. Памтим једну честитку за Божић коју је послала деди а која је некако завршила у нашој кутији са фотографијама. Црно-бела разгледница приказивала је Витлејемску пећину у пуном сјају и упркос недостатку боја будила у мом дечијем срцу велику радост. Натпис је био на мађарском а на полеђини је тетка Вука на ћирилици честитала своме брату и његовој деци долазећи празник Христовог рођења и срећну Нову 1964. годину. Та разгледница је била годинама саставни део драгих успомена које сам носила свуда са собом до недавно, док је нисам урамила и окачила на зид хоргошке Куће. Некако ту припада. Иако је имала своју велику породицу у Новом Саду, тетка Вука је једном годишње одлазила код мог деде Аксентија да га обиђе, ма где је он живео. Тетка Вуки није био проблем да промени неколико превоза и дође до Мајданпека само да би упознала нову снају, моју мајку. Њен син Тоша наставио је традицију одржавања контаката са фамилијом, звао нас је све често телефоном, а за Преображење би ишао увек у Хоргош на сеоску славу, како сам касније сазнала. Сада је ред на мене, знам. Осећам да је важно да слова на овом споменику буду јасно видљива, а реченица на дну ми одзвања у срцу: Благодарна деца. Кратко и садржајно. И ја сам ваше благодарно дете, поготову због тога што сам део вас, а ви део мог живота… Вјечнаја памјат…
У време када је у овој Кући баба Вида носила плаву кецељу са два лица а ја била дете, један од најлепших доживљаја ми је био да одем у шталу и посматрам ластино гнездо. Није требало дуго чекати да наиђу мама и тата ласте и донесу својим птићима храну и да притом из гнезда извире кљунићи оивичени жутом танушном линијом. Тај призор ми је остао тако дубоко усрцен, да ми је био прва слика пред очим када сам, након 20 година, ушла у поменуту шталу и погледом потражила гнездо. Било је на месту, а мени се срце стегло по ко зна који пут тог дана, да сам помислила да овај пут стварно неће издржати. Био је фебруар, а ја сам видела поменути призор храњења тако јасно.
Када су кључеви Куће поново били у мојим рукама отворила сам прозоре на штали и замолила чика Љубу, који се са великим задовољством прихватио улоге кућепазитеља, да их не затвара и да ми обавезно јави кад дођу ласте. Дошле су врло брзо, иако је био јуни, иако су се већ поодавно доселиле из „топлијих крајева“ у наше лепо село. Не само тог лета, већ и неколико наредних, са дечијим узбуђењем сам приликом сваке посете оронуле Куће мог детињства посматрала кљуниће оивичене жутим и слушала живахан цвркут ласти. Када смо кренули са обновом Куће, ласте су престале да долазе… Штала је постала вински подрум а прозори су и даље били отворени од раног пролећа до касне јесени…
Пре неки дан хватам себе како погледом тражим има ли у близини неко добро познато гнездо и чује ли се онај звонки цвркут и брзи плавичасти лет у стилу: фрррррфррррфррррррр. Моја највећа жеља овог лета је да ми се ласте негде око Куће уселе и овој дивоти додају неставрно плаву са оним тананим жутим детаљем који ми из ока не излази а који ће моје девојчице упити за цео живот. Певушим у себи своју верзију песмице: „Ласте, проласте, са Тисе ми доласте…“ и чекам са радошћу стрпљиво…
Хоргош, јула, 2019.
Тог летњег петка одлучила сам да из Београда за Хоргош кренем преко Баната. Јесте да то путешествије траааааје али сам имала и времена и воље, а како је и Мајка путовала са мном и била веома лепо расположена, знала сам да ће време брзо проћи. План је био да она у Хоргошу проведе лето и негује башту коју сам с пролећа сама почела да гајим, али по њеним речима „немам појма о томе“, надгледа мајсторе, јер радови на Кући још увек нису били готови, а ми да је посећујемо сваког викенда и летњи одмор од три седмице проведемо у Кући. Моја давнашња жеља. На тај „одмор“ планирали смо да пловимо Дуњом од Београда до Кањиже, узводно Дунавом, па Тисом, где бисмо се усидрили, а онда из оближњег Хоргоша сваки дан долазили да боравимо на омиљеној реци. Пловидба је испланирана тако да траје пет лаганих дана, да се успут обиђу драги људи и лепа места поред реке и да се нас двоје по први пут отиснемо сами у овакву авантуру. Истој су претходиле две године „вежбања“ у оквиру регате Воде Војводине где се занавек заљубих у пловидбу рекама и каналима, трску и шаш…
Копнена авантура банатском туром са Мајком била је лепа увертира у то дуго, а како се касније испоставило, чаробно лето. Кад сам била мала родитељи су често путовали тим путем код бабе у Хоргош и успут посећивали родове по Банату. Временом су се многи од њих преселили на онај свет а контакти са млађима погубили, па се и вожња на ту страну проредила. Сећам се да сам волела да посматрам кроз прозор куда пролазимo а поготову сам била узбуђена кад бих видела гнездо рода. Биће да су ми често скретали пажњу на те птице, јер сам их целог живота сматрала помало мистичним… Два сата вожње аутопутем није могло да се мери са овим лаганим темпом, куповином воћа и поврћа поред пута од локалних ратара, брања ивањског цвећа и малих сунцокрета око паркинга и испијањем кафе у неком од симпатичних ресторана-салаша који се виде са друма. Како смо пролазили кроз разна мала и већа места, у мојој глави се развијао филм који је чудесно повезивао слике из давно прошлог и прошлог времена у једну нераскидиву целину а све уз пратњу Звонка Богдана и тамбураша. Онако, баШ преЧански, са сетом, да о’ма умрем од милине…
Пред Зрењанин ми је „искочила“ слика Петровог друга Јочвчића којег смо ономад посетили у родитељском дому а они нас веома лепо дочекали… сетих се и Јовчићеве баке, покој јој души. Код Кикинде су ми се мисли врзмале око једне Марте и проф. Тркуље које сам знала преко посла, у Мокрину (мада ѕнам да је баш из Башаида) помислих на колегу са факултета Г. Француског, којег нисам видела од онда, на моју Сандру и њену љубав према Банату, и пожелех силно да се једаред врати из те хладне Канаде. Стихови Мике Антиђа лебдели су ми над главом као какви анђелчићи и неизоставни украс на овој путањи. Код табле за Падеј се сетих нашег друга Ђ. Нинкова како уме очас посла да „скокне“ до свог села; пред Чоком видех мог Оца и његовог чуђење што Параћинци име овог места изговарају потпуно другачије и не чују да је „о“ кратко (узлазно) а не дугачко (силазно), па та варош испаде нека друга, нека Чооока… У Кнежевцу се сетих баба-тетке Јудите и родова Деспотов, на једно прелепо лето касних 70их, на жутом мосту преко Тисе помислих на пловидбу која нас чека и загрлих Бачку и сутон свим својим бићем и зајецах гласно на згражавање Мајке које се огледало у једној јединој, а веома садржајној, реченици: „Хм, шта сад слиниш?“… Шта ћу, нежна душица, помислих али одћутах…
Паралелно са мојим филмом Мајка је имала монолог, и то наглас, помињала неке друге људе који су живели у местима кроз која пролазисмо, разне догађаје којих сам се као кроз маглу сећала и свака друга реченица јој је била о родама. Толико рода не видех ни ја у једном дану, али признајем да нисам тако често путовала Банатом. Роде најрађе живе у Банату, закључих дечијим умом.
„Родо, две бебе донеси! Две!“ узвикује Мајка као дете и враћа ме за волан и у тренутно дешавање, у суровост стварности, у раље преиспитивања из којих сам се годинама безуспешно чупала.
„Шта би са три, које си до недавно помињала?“ задиркујем је помало пакосно, јер ме нервира то њено детиње понашање, које истовремено и волим.
„Много је три, нека буду две! Двееееее, родоооооо!“ одговара као да то зависи само од ње и узвикује своју мантру ка равници кроз отворен прозор.
„Баба, сморићеш све банатске роде.“ Кажем прекорно, а она после једног „М’рш!“ на које се човек може само насмејати, наставља по своме све до Бачке.
Те јесени смо јој саопштили да ће рода на пролеће донети две бебе, али и њу код нас, да нам помаже.
Не знам да ли је до загонетних рода или Мајке, али и данас кад год видим гнездо рода обузме ме нека необична милина, дубока до суза, и у једном делу бића пробуди ми се паганско веровање да ћу ускоро чути за неку нову бебу.
Јула, 2019.
Од свих сећања моје Мајке на њено детињство највише волим приче о баба Ружи, мајци по оцу, иако су углавном тешке и никада нисам успела да склопим целу слику o тој невероватној жени. Фотографије немам, осим оне са надгробног споменика, а Мајкина казивања су била и остала у фрагментима, онако, како се чега сети. Упијала сам те слике и тако градила у мислима лик хероине из давних и мучних времена, и сећала га се кад год сам мислила да ми је у животу тешко. Баба Ружи је било и „црње и грђе“, па је све преживела, тешила бих се.
Ружица Јоксимовић рођена је око 1870. године у Текији код Параћина, а још као дете дошла је у село Давидовац (удаљено 5 км од Параћина на путу за Зајечар) код тетке на чување. Остала је сироче, а пошто је теча био кмет у селу, могао је да брине о њој. У том селу се касније и удала за Драгутина Богдановића и ту и остала до упокојења 1958. Касније је наследила велико имање од свог оца, као и позамашну своту дуката по коју је отишла са течом чезама у Крагујевац. Богата миразџика умела је да умножи постојећа добра, те су Богдановићи постали „велике газде“ имали њиве, винограде, ливаде, стоку, вршилицу за жито и воденицу. Газдарица Ружа родила је осморо деце, четворо је сахранила у време Балканских ратова а четворо одгајила док је Драгутин био на Солунском фронту. Брата Милана му је тифус однео у Албанији а Драгутин се после седам година ратовања вратио. Баба је често причала о његовом повратку. Није му се много надала, заправо, није хтела да се разочара и његовом погибијом, јер је у селу било много кућа са црним барјаком а имала је и доста посла око деце, куће и имања, све је било на њој. Када се коначно вратио, имао је једва 40 килограма, сама кост и кожа, пун бува и вашки. „Да га окукаш, ни дете ни човек“, говорила је баба Ружа, а Мајка често препричавала једва чујним гласом гушећи се у сузама…
Иако је годинама сама водила бригу о великом имању и деци, била је веома способна и сналажљива за оно време. Амбари и подруми су увек били пуни, посао на њиви обављен, стока намирена, сиротиња у окружењу нахрањена, деца сита. Ту су још били радници које је упошљавала на имању, њихове породице о којима је такође бринула, као и блиски и даљи рођаци, увек спремни да јој се нађу или да покушају да се окористе; ту су били свако мало и Бугари, који су пустошили Поморавље годинама како им се прохтело, много година касније четници и партизани. „Није се знало ко је грђи“, говорила би баба Ружа. Неретко је баба била принуђена да прими непријаљске војнике у своје двориште, као најбогатија кућа у селу, да се одморе и окрепе, давала им да једу и пију, да понесу шта хоће, само да јој не дирају оно највредније: децу и стоку. Но, није много веровала непријатељској војсци, па је неретко крила и децу и стоку у земуници у најудаљенијем кутку дворишта. „Ћуте сви ту под земљу, и деца и та мавра, ки да зна шта ју чека ако зуцне“, говорила је баба Ружа а Мајка препричавала. Сећам се језиве приче како је једном данима кувала у великом казану за бугарске војнике, који нису показивали нимало милости ни према домаћици ни према селу, изживљавали се над свима редом, као и над стоком и претили да ће јој одвести мушку децу а кућу запалити, те је Ружа одлучила да у казан убаци камену соду и тако их се реши. Није се никада плашила освете, причала је касније унуцима, сваки следећи пут би била све јача и све спремнија на нови окршај, на нову победу. Умела је да јаше, те би често преносила важне поруке српској војсци ноћу преко поља, јашући у мушкој одећи, и много је волела краља Александра. О њему пред бабом ништа лоше није смело да се каже, чак ни после Другог светског рата, када су дошла сасвим другачија времена. Носила је у позним годинама бинокл по његовом узору. „Господствен човек“, говорила би с поштовањем „носи ово танко на нос, а не онај оглав “, мислећи на наочари. „На кога другог да се угледам ако не на њега?“ Тако је Мајка причала о својој баби.
Намучио се добрано кроз историју тај народ уз Мораву, и кад се сетим тих прича није ми чудно што им је нарав тако прека, а мисли и планови углавном нејасни као моравски муљ. Чини ми се да не би опстали до данас да су били иоле другачији, иако сам жестину тог менталитета осетила на сопственој кожи и отпатила последице истог у својим параћинским годинама… Моравски гени ме понекад и саму помуте и повуку на дно, али ме исто тако муњевитом брзином избаце на површину и освесте, као да ме је сама баба Ружа својим рукама ставила на коња и ошинула га бичем да јури у правом смеру. Убеђена сам да све жене у мајчиној породици, а за Мајку и себе сам сигурна, праунуке и чукунунуке баба Руже, имају њене гене које им не дају да потону у најтежим трнуцима и да их баба вазда чува и охрабрује: Радмила, Валентина, Кристина, Марија, Катарина, Ана, Јелена, Катарина, Василиса, Кира…
Поред тамних прича о баба Ружи које су у мојој дечијој души стварале неку тескобу и зебњу, било је и оних веселих, али их не запамтих све. Недавно ме је Мајка подсетила на једну од тих. „Мој отац је имао мере кад пије“, почиње Мајка изненада свој монолог на глас, мада осећам да је исти последица мисли које већ неко време куљају у њеној глави, иако ћутимо скоро два сата. Путујемо аутом из Хоргоша у Београд, девојчице спавају у својим седиштима иза нас, имамо на располагању два пуна сата. Два сата само за нас две су ми велика као небо откако живим у иностранству, откако виђам Мајку два пута годишње и откако ми недостаје као никада пре. „Волео је да пије и ракију и вино, а кад је била прилика, попио би три чашице ракије и три чаше вина, и то би било то. Могли су да га моле до 101 и назад, али газда-Милија не попушта. Био је газда, богаташ, виђен човек у селу, крут али праведан. Није био окрутан. Барем га ја нисам тако доживљавала, иако је према својој деци био строг. То што смо били богати није значило да треба да расипамо. Ма какви! Знало се да се паре троше на куповину земље и стоке, да се улаже у то, да сви морамо да радимо, свако је имао своје послушање. Ја сам била најмлађа, три брата (Милан, Милован и Мирко) била су доста старија од мене, а полусестра Мила, је већ имала своју кућу и породицу. Сећам се да сам пре школе проводила време углавном по дворишту, а ту негде, у хладу, увек је била и баба Ружа. Неколико година пред смрт, а упокојила се у 80 и некој, није више могла да се креће, него је седела у дворишту испод дуда преко дана а увече би је пренели у кућу, у њену собу. Волела је да пије вино, а поготову у време када је већ била непокретна. „Радо ћерко, узми оно бокалче и донеси ми вино из подрума, из оно највеће буре“, тачно је знала из ког бурета воли вино, „да се баба пречести“. Нисам смела никако да је пређем, помало сам је се и плашила, а била је свега свесна, упркос шлогу који је преживела. Причешћивала се она тако неколико пута на дан а мом оцу то није баш било право, јер није желео да се пропије, ионако је била стара и непокретна, само им је требала још једна мука.
„Мамо“, каже јој мој отац, „немо’ дете да ми шаљеш у подрум, мало је, ће се омакне, повреди, или ће се пропије од малена не дао Бог…“
„Шта ме мамкаш, мачке те размакле“, корила га је баба, „донеси ми то вино да се причестим! Оћеш да ти мајка непречешћена оде на онај свет?!“
Стриц Милоје и обе тетке, Деса и Станојка са својим породицама такође су живели у селу недалеко од нас. Велика смо фамилија били. Звали су нас: Пајтићи… Није то било ни тако велико село. Код тетка Десе смо отац и ја ишли на славу. Никољдан је славила, сећам се. Посна слава. Тетка спрема, спрема, спрема данима, свашта изнесе на сто. Мој отац по обичају попије прво три ракије уз предјело, после пије вино, али се увек кући врати жедан, јер би тетка Деса толико посолила рибу, да отац целу ноћ после славе не би могао да спава јер је морао да устаје и пије воду. Није много причао после о томе, али би умео да је благо укори још ту за трпезом: „Селе, имаш ли ти још со у кућу?“
„Имам бато, што питаш?“
„Па шта пресоли ову рибу, ки да ћеш све да не потровеш?!“
После вечере би се певало а теткини синови би увек терали мог оца да пева: „Ајде, ујче, ону твоју!“ Ту су били и тетка Станојка са породицом и још фамилије и сви смо се много поштовали у оно време. Баш сам волела да будем са свима њима по тим славама. То су ми била најлепша дружења са очевом фамилијом. Моја мајка није волела да иде од куће. Њено је било да кува и одржава кућу и нерадо би ишла код неког. Баба је није никада волела, јер је донела у кућу мали мираз, заправо, њени стричеви су приликом прошевине обећали баба Ружи много тога, али кад је мајка пошла у своју будућу кућу, једва да су јој нешто дали. Моја мајка је била тиха и мирна жена, никада никоме није ништа замерала, није улазила у дискусије и расправе и кад би је баба клела, она је само говрила: „Ако, мамо, ако…“. Мени је било жао мајке, али носила се она са тим. Нико од нас није наследио ту њену кротост и тиху нарав. Нико ни од вас, а ни деце моје браће. Сви смо некако пргави… као баба Ружа… После славе тетка Деса би послала праћанку по оцу и мени. Баба је волела да види шта јој је ћерка послала. Све би пробала, али никада није изостао коментар када би тетка дошла:
„Је л’ ћерко…“, почињала би баба прекорно.
„Кажи мамо“, правила би се тетка Деса да не зна шта је чека.
„Имаш ли ти још со ил’ да ти дамо лечка?“
„Што да ми дате мамо, па имам, знаш да имам.“
„Па ја велим да немаш више, кад си ону рибу пресолила онолко. Па шта си се шунула?!“
„Па омакло ми се!“
„Па како ти се омакне сваке године, мачке те размакле?!“ грмела би баба. „Па ајд што појем неко парче, но не могу да угасим тај со што си турила ки ненормална, па онда пијем воду целу ноћ, јер ми твој брат не да видно, а онда не излазим из клозета, па јеси ли ти нормална?!“
Мајка прича мењајући глас и акценте, ја плачем од смеха а срце ми дрхти од милине што их све помињемо. У тим речима препознајем Мајку и њене покрете, неке слике из детињства које сам доживела код ујака у Давидовцу, као и део себе и баба Руже у мом оку… Знам да су међ’ нама докле год их се сећамо и помињемо… и пишемо о њима. Нека почивају у миру.
Његова писанија могла су да људе изврну наопачке, размрдају из темеља и сруше на под. На колена, на леђа или потрбушке, свеједно. Док су једни списи просејавали суштину читача као кроз најситније сито, други су је разбијали на мање, неједнаке комаде, који су имали потпуну слободу да се касније споје како год пожеле, шта су многи и радили. Сузе олакшанице биле су честа појава када би се читало написано, а осмех је увек титрао на уснама читача и са поменутим сузама чинио савршено осећање у његовом Бићу. Неизбежна је била и снага коју би читач осећао, и притом веровао да ће полетети у Небо, чим прочита књигу до краја. Могло се читати од почетка, од краја, а они вештији би насумице отварали страну и тако почињали, памтећи број странице. Касније, у току дана, тај број им је говорио много тога.
Г. С. je умеo да изабере управо оне најчудесније комбинације речи које се читачи нису усуђивали да изговоре онима које воле. Умеo je да изабере управо онај начин писања, који људима отвари главни вентил, нехотице затворен, а од њкојег им зависи лепота живота. Његово писаније имало је моћ да читачу даје снагу да преломи: да крене или остане – истог момента док би читао написано (без обзира колико се година већ двоумио и расцепљивао шта му ваља чинити). Имало је снагу да се усклади са најлепшом музиком икада направљеном и пуштеном у етар…
Магија писанија Г. С. била је у томе, да спашава многе љубави, јер је говорила искључиво њен језик. Могла је у трену да повеже два срца, да помири завађене и повређене душе, да омекша понос и угаси охолост. Но, оно највредније шта је oвај виртоуз на тастатури умео код људи да пробуди је да им затвори ум а отвори срце, и да из истог засија помало заборављена љубав према оној особи која је саставни део њиховог живота, а коју су ови, на волшебан начин, запоставили…
Кад боље размислим, након свега што написах, магија писања Г. С. била је у томе да се они који га читају сете да и сами годинама пишу и да треба да се једаред „уозбиље“, али и да су после сусрета са његовим писањем некако другачији, отворенији за „немогуће“ и јаснијег погледа из срца… Да су, заправо, то шта јесу…
Хвала Ти, Г. С. на свему поменутом и непоменутом.
Март 2019.
Мирис књига волим одувек. Подсећа ме на најраније детињство, заправо, докле сеже моје сећање. Сећам се мириса књига из мале татине библиотеке, смештене у отвореном делу соцреалистичког регала у стану у Мајданпеку, не већег од једног квадратног метра, коју је донео из свог момачког живота. Поред, у оно време, неизбежне сестре Бронте (боја која је преовлађивала на омоту била је тамно зелена, као најгушћа шума) та библиотека је обухватала и неколико „Титових књига“ (тако су их звали, никада нисам схватила да ли их је он написао или су биле о њему), комплетног Андрића, повећи број дела Карла Маја (жућкасто-бежикастих)… Тачно памтим разне боје омота, јер су скоро све књиге имале преко тврдих корица омоте од сјајног папира у боји, које бих често разгледала играјући се у дневно-спаваћој соби. Ту је била и једна стара читанка у тврдом, оштећеном повезу, коју сам открила у гимназијским данима, када сам се сусрела са песмама Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Јове Змаја. Наша мала библиотека сељакала се ревносно са нама: Хоргош, Нови Кнежевац, Параћин, а неки њени делови и за Београд. Временом је допуњавана, али и пражњена.
Књиге Карла Маја ми је тата веома често читао клечећи поред поменутог регала, тако да ми је Винету био први јунак у животу. Касније сам их све и сама прочитала и уживала као да их доживљавам први пут. Била сам очарана дивним и мудрим Индијанцима, њиховим животом и аутентичношћу. Кад сам добила брата, имала сам пуних 5 година, било ми је најприродније да се зове Винету. Није успело. Некако су ме убедили да „тета у болници неће то име да упише“. (Добио је зато име Здравко Чолић, али о том „јунаку“ другом приликом.) Волела сам, мада то и сад радим, да отворим књигу и гурнем нос између корица и удишем стару хартију и далеке светове, да чујем притом бат индијанских коња и осетим хладноћу Прерије у зору. Дуго година су ме пратили ти мириси и оне замагљене слике…
У основној школи у Параћину библиотека је била смештена у овалној просторији са много прозора. Сећам се да сам прву збирку песама, „Жубор вода жуборила“, позајмила из те библиотеке и у даху је прочитала седећи у башти. Волела сам да одлазим и бирам књиге, али се нисам усуђивала да, као у филмовима, седнем и тамо нешто прочитам. Томе су послужили летњи распусти, када школска библиотека није радила, па сам одлазила у градску. Градска параћинска библиотека, др Вићентије Ракић, била је и остала моје омиљено место у том граду. (Знам да то делим са Ацом Д. и Биљаном К., али верујем и са многима који су икада живели или и даље живе тамо). Уживала сам да дуго тражим књигу коју ћу читати у сенци дуње у башти. Обично бих само отворила доњи део ормана, као какву шкрињу са најлепшим благом, и као у игри на срећу насумице извукла једну књигу, док бих са полица, где су оне биле изложене као на изложби, бирала дуго наслов који ће ме касније очарати. Та игра ме је довела до њиге коју сам читала више пута заредом једног младог лета и која је надахнула моју дечију душу да пише: „Тајна жутог балона“. Паде ми на памет док ово пишем, после више деценија. Могла бих да је потражим и сачувам за моје девојке…
Параћинска библиотека, одељење за одрасле, била је моје једино уточиште у гимназијским данима. Љубав према Хесеу, Кафки, Ману и осталим немачким писцима, али и према Кундери, Чеславу Милошу, руској и француској поезији, српским песницима романтичарима, родила се управо ту. Могла сам после школе да седим сатима и читам, могла сам да долазим у сумрак и читајући маштам, да занесено посматрам новембарску кишу у рано поподне или снег кроз старинске прозоре са више окана. Кад је било лепо време долазила бих по књигу суботом пре подне и читала на некој од клупа поред реке Црнице, или одмах ту, у парку, поред лепе, и у оно време, помало запостављене, беле виле. Мој унутрашњи свет употпуњавао се управо у тој старој згради са романтичним двориштем, званим „Атријум“. У истом дворишту сам на Ациној промоцији говорила Преверовог „Адријена“, први и последњи пут, јер ме је један стих заболео доживотно… У тој библиотеци сам писала песме и приче, неретко писма Првој Другарици и свој дневник, и замишљала себе као јунакињу неког романтичног времена која живи далеко од савременог света, на старом салашу обраслом ружама пузавицама, поред језера, у широкој равници. Сестре Бронте, Гете, Јова Змај и саврменици, али и још понеко са оних полица диктирали су детаље и облике тог сна.
На основним студијама у Београду посећивала сам разне библиотеке, али се ни у једној нисам дуго задржавала, мада сам волела да учим у читаоници Библиотеке града Београда, јер сам паузе могла да правим шетајући по Калемегдану. На постдипломским студијама у Ерфурту прелепа модерна Универзитетска библиотека, сва у стаклу, била је моја друга кућа. Одлазила бих тамо свакодневно, осим недеље, имала свој ормарић у којем сам држала позајмљене књиге, и остајала до затварања. Усамљеност и носталгију сам гушила радом, а када би исти били неподношљиви и ничим неутишани, дуге шетње су бивале од помоћи. Велики број књига ме је на почетку обесхрабривао а онда сам увежбала да одолим том искушењу и почела да уживам у изобиљу корисних и надасве занимљивих наслова. У приземљу је била кафетерија где бих правила паузе ђутећи и покушавајући да не мислим ни на шта. Суботом сам се у тој истој кафетерији састајала са једним колегом, који се бавио Србијом и писао дисертацију на мени блиску тему, и у веома отвореном разговору покушавала да му, али и себи, помогнем да схвати неке „наше криве Дрине“, док би се његов трогодишњи син Лука играо поред нас. Једне суботе ме је мали Лука сав озбиљан питао: „Јелена, да ли ти то живиш у библиотеци?“
Једна од мојих животних жеља била је да имам у радној соби библиотеку са отвореним полицама и са свим својим књигама, а до тада их се накупио повећи број и углавном су бивале на више адреса. То ми се и остварило, али се испоставило да отворене полице и нису баш најбоље решење (прашина и посао око исте), и да та моја радост неће потрајати, јер смо одлучили да се селимо на Малту, а књиге спаковали у кутије да чекају другу жељену библиотеку, у Хоргошу. Већ је видим: бела, од пода до плафона, преко целог зида дневне собе, са стакленим вратима, попут оних старинских из господских кућа 19. века, где свака пукотина прича своју причу… Знам да ће и тај дан доћи и радујем му се до Неба…
Без књиге не могу да замислим живот, а љубав према њој сам желела да пренесем својој деци. Од најранијих дана ме гледају како седим и читам, како им читам на глас, како доносим нове књиге у кућу, како их заједно купујемо на разним базарима, пакујемо на поклон другима, и уживамо у заједничком одласку локалној библиотеци. Гледале су и баба Рајку како седи са њима на поду и свакодневно чита. Често умеју и саме да изваде неку књигу са полице и као велике седну да читају једна другој или свака за себе. Пред спавање углавном читају саме. Сваку нову књигу им прво прочитамо нас двоје једаред, а после кажу: „Дај мени, сад знам!“ Уживам да их слушам, јер увек нешто ново додају. Васка предњачи у таквом „читању“, а уме и да нас преслиша.
Градска билбиотека у Марсаскали смештена је у дворишту основне школе, у сенци огромног фикуса Бењамина. Четвртком ради и у рано поподне, када деца излазе из школе, али углавном пре подне. Сваке среде, пре спавања, нас три се договоримо коју књигу враћамо сутра а коју задржавамо још једну седмицу. Радост њих две кад изађу из школе, брзо се ослободе ранца и отрче у „лајбји“ ме увек гане до суза. Одмах видим себе и тату испред фурнираног регала, и Винетуа на коњу у ветровитој прерији… Девојке се у библиотеци одмах разлете да на полицама траже нешто занимљиво. „Ову ћемо сутја“, каже Василиса држећи књигу у једној руци, док другом и коленом придржава неколико наслова које је већ изабрала да понесе одмах. Кира обично дуго разгледа и тешко се одлучи.
Но, кад се одлучи, скакуће и цичи од радости: „Ову сам баш хтејаааа!“ Пошто можемо да понесемо три књиге, имамо договор да свака од нас може да изабере по једну. Кад се усагласимо које су то три радости које носимо кући, упутим их да саме оду до библиотекарке, врате прочитане и узму нове књиге. Јако су срећне кад то обаве. Да не помињем колико је мени срце због целокупног догађаја. Кад им се, мало касније, придружи старија другарица Луиза, седну све три у ћошак да им „Јуиза“ чита или са Џејмијем бистре географску карту. Боже благи, ако се једног четвртка не истопим и не размажем по оним плочицама, ништа нисам урадила, а ако не истрајем у намери да пишем све док дишем и све то упакујем у лепе корице – немам речи…
Мај, 2019.
Поред тога што нам у овој дијаспори недостају неки драги људи из отаџбине, недостају нам, као и свим исељеницима, и разне намирнице попут беле бачке сланине, шунке, кајмака, чварака… Недавно нам је стигао пакет чварака и печенице, шта је наше девојке посебно обрадовало, па се исти једу и за доручак и за вечеру. У школу се не носе, изборисмо се некако, а по типику је ручак увек кашиком, шта установисмо одавно.
„Кики, коса ти је пуна чварака, молим те обриши руку пре него се хваташ за главу“, примећујем док салветом отресам браон груменчиће из њене косе. Кира ћути, не реагује и концентрисана бира браон комадиће, који брзо нестају у њеним устима уз сласни звук: ммммм, док јој се шака већ изгубила негде иза десног увета. Нема времена да одговори, јер се потез понавља после неприметне паузе али јој врцава сестра близнакиња прискаче у помоћ:
„Ја мисјим да је хоћела да јој коса буде чвајкава.“
Обе се кикоћу а усне и образи им се цакле. Чваркаво, нема шта!
Мај, 2019.
Откако смо добили децу живот нам се много променио и успорио, а пресељење на Малту је целу ту промену још више зачинило. Водимо „један живот миран, тих“, како каже песма (без картања, но, са понеким стихом) и веома нам прија. Свакоме на другачији начин. Дани нам углавном личе једни на друге али су нам лепи и опуштени. Нула стреса. Уљуљкани смо у овој медитеранској „лаганици“, а времена за себе имамо више него икада у животу, и добро се носимо са тим. Није ни то једноставно, како би се могло помислити, ако ме разумете шта желим рећи. Очас посла се погуби човек у свој тој опуштености и лакоћи. Поготову радна седмица нема много узбуђења, ако не рачунамо на родитељско узбуђење кад гледамо како расту и напредују наша паметна и добра деца, а Петрове ћерке. Викендима успемо да се видимо са драгим људима који живе на северу Острва, да обиђемо неко место које још не видесмо, барем нас три (Петар је више-мање због природе посла све обишао), а чим отопли, крећемо да посећујемо плажу/е скоро сваки дан. Иако је ово мало острво, саобраћајнице су веома лоше а број возила веома велик, те су гужве честе и не мили нам се да се нешто возикамо, док са задњег седишта чујемо узбуну. Дозирамо излете и с радошћу очекујемо промену ситуације. (Та порашће и та деца једаред, је л’ те?)
Иако нам лето још увек није дошло (читај: носимо дуге рукаве, понекад капе и јакне због ветра и не сунчамо се), одлучили смо да кренемо у обилазак континенталног дела овог нашег камена на којем живимо. Петров клијент Паул, запослен као управник једне од малог броја органских фарми на Малти, предложио је давних дана да породично посетимо фарму на којој ради. Фарма је заправо комбинација пластеника, винограда, маслињака и поља јагода, са по неком домаћом животињом, у малтешкој равници, недалеко од места Мџар (https://vincentecoestate.com/). Ништа превелико, таман довољно, каже Паул. Тата Пера нам је често доносио плодове са поменутог поља, спремао укусна јела, која ми велики заливасмо Пауловим вином боје ћилибара (једна од мојих боја из детињства), али је дошло време све поменуто да се уживо види и доживи. Девојке су биле веома усхићене, јер су очекивале фарму као у песмици „Оld Мacdonald had a farm“, шта смо схватили, тек када смо их чули како певају док обувају патике. Упс! Грешка у корацима (?) Покушали смо да објаснимо шта смо хтели да кажемо, али на крају пустисмо да се саме увере шта све може да буде „фарма“.
Дан је најпре обећавао, а онда су се облици рзиграли по небу и било је час мрачно, час светло, но, били смо одлучни у намери да дан проведемо напољу. Тачније, део дана. Обукли смо се као за зимски дан на Малти и кренули ка средишту острва. Иначе, ово је доба године када је Малта још увек зелена, када има жутог цвећа на све стране и када је јечам у фази „само што не сазри“. Многима овде омиљено доба године. Ја се радујем лету, али знам да ћу његову највећу „раскош“ провести у Хоргошу, па је разумљива та моја радост. Малтежани, чини ми се, не љубе сунце претерано, као ни већина странаца којa на Малти живи…
Када смо стигли на циљ нашег пута, најпре смо обишли прелепу стару кућу која је пренамењена у мали хотел за свега неколико гостију. Прастара, од жућкастог камена саграђена, мрачна и хладна али одлична за врело лето, са огромним старинским намештајем од дрвета и плавим вратима и прозорима подсећала је на неку кућу, тамо, негдје у брдима Истре, коју сам видела на једној разгледници код Старе Мајке у витрини пре 20 година. У кухињи је једна љубазна жена припремала намирнице за час кувања, те смо само прелетели по кући. Да се Петар питао, остао би у тој кухињи и преузео микрофон од предавача, али су девојке биле исувише узбуђене да виде све и то одмах, а ја утекла из кухиње брзином муње. Кренули смо најпре у стакленик где се гаји, како наше ћерке кажу, бејбидајз (бејби парадајз, мали парадајз, чери парадајз, како ко воле).
Пут је водио поред винограда са једне и кактуса и палми са друге стране. Збуњујуће за неке мозгове, али издржало се. Лепо и помало дивље поље мирисало је на разне биљке, а како је дувао ветар, није преовладавао један мирис, већ су се мешали разни. Права чаролија…
Стакленик је мали али пун преукусног парадајза, који се може јести чим се убере. То сам последњи пут радила прошлог лета у Љиљиној башти у Хоргошу, јер знам да не користи ништа од хемије и да башту узгаја по систему „Божпомози“.
Када смо лепо фруштуковали, кренули смо ка пољима јагода а успут обишли 10 прелепих паса и 100 истоветних кока, које су трчкарале по дворишту. Осећала сам се као у Хоргошу.
Девојке су одмах питале да нахране коке и хтеле да скупљају јаја, али је Паул напоменуо да су сва јаја уанпред договорена и да ће им то дозволити следећи пут. Добро смо прошли, и храњење је било забавно. Следећа станица је било поље јагода које се такође могу одмах јести. Дечију радост смо делили и ми и пас Фенек, који је прескакао и леје јагода и нас.
Пут нас је даље водио до старих маслина, простора где долазе школска деца на излете, поред огромних статуа и натписа разне симболике, па ко разуме – схватиће😊. Мени се највише допала удобна фотеља на сред ливаде, и да је време било лепше, замолила бих породицу да ме остави ту и дође сутра по мене и понудила све могуће и немогуће заузврат, али киша ме је одвратила. Пошто ништа не изговорих гласно, имам кеца у рукаву за следећи пут.
У повратку смо посетили и продавницу, где се продају и производи са фарме, али и други органски производи из целог света. Неки су се бавили поново јагодама а неки смо гледали заљубљено у млади виноград и замишљали један исти такав нешто северније у широј равници…
Недеља нам је почела стандардно: Литургија у цркви Св. Николе у Валети, коју нам браћа гркокатолици с љубављу уступају на коришћење. (Иначе, међурелигијски живот на Малти има веома леп развој, о чему ће бити више речи у неком од наредних текстова.) После богослужења и кафе у цркви, кренули смо на кафу поред мора, па на рођендан код кума Василија. Наш кум Васа живи мултикултурализам у сваком смислу, шта ме посебно радује и надахњује. По оцу је Албанац, по мајци Србин, по рођењу Црногорац, одрастао је у Црној Гори, а живи са Филипинком. Прави је домаћин који воли да угости а не зна се ко боље кува: он или Кума, ко боље спрема рибу, завија сарме и од најчуднијих делова животиња уме да направи чорбу. Њихова кућа је Дом пун љубави, смеха и разних мириса у којој је свако славље посебно и има дух универзалности. Гости су углавном са свих страна, како и ред налаже, чује се разноразна музика, језици, а смех и шала су неизбежни, па кад човек оде кући после једне такве гозбе, смешка се, онако за себе, барем још два цела дана. Овај пут смо славили Кумов рођендан, а пошто је време пред оба Ускрса, спремало се углавном посно, мада је Kум човек широких схватања, па је спремао и месо, чему су се деца посебно радовала. Кум је врсни риболовац, те је набавио невероватно укусну рибу, коју је спремао на разне начине, да смо и ми који је не једемо радо били фасцинирани.
Поред нас из Србије, били су гости из Гане и са Филипина. Ми смо дошли први, а Филипинци последњи. Не знам колико их је било, али су се лепо сви сместили око трпезе и у дневној соби, начичкани једни поред других, весело црвкутали и смејали се. Реко би човек: весео неки народ, заиста. Наше девојке већ познају неке од Филипинки, па су биле у наручју тих прелепих и насмејаних жена, сјајнe koже и косе, којима није било тешко да после напорног радног дана, јер сви они раде скоро без слободних дана, певају са децом и играју се којечега. Атмосфера пуна радости и неке невероватне енергије испуњавала је стару малтешку кућу од пода до високих плафона, а ја сам била ганута као када у нашој Кући одзвања живот у сличном маниру. Кум и Кума су били пресрећни а Кум је понављао да му је ово најлепши рођендан у животу. Вала, и мени и Нати! Сите смо се исмејале и изиграле. Ту су били и драги Ракићи, који ускоро одлазе даље у свет, и ово је био као неки мали опроштајни скуп до следећег сусрета. Наша малтешка Тетка је неизбежна и радо виђена у Кумовој кући, а мама Мица и мали Ђоје су наша драга екипа, без које неђеља није неђеља, што би реко Кум Васа. Нажалост, немам ниједну честиту фотографију, јер сам се стално кикотала и све које сам направила су углавном за непоказивање.
Мени, некоме ко много воле свој мали ушушкани живот са покојим „бурним“ викендом, овај сусрет је био свет у малом, онакав, каквог га једино признајем и прихватам. Сусрет у пуноћи и радости пред Највећи Празник Победе Живота.